Алесандро ди Мео: Срби се никада нису савили

Италијански интелектуалац и хуманиста о нашем народу и судбинама људи са КиМ, безосећајности европских народа: Европа је као остарела мајка која је под доминацијом свог дегенерика сина – САД

СРБИ ће се временом, да не буде забуне, поново уздићи. Са снагом која их раздваја, са тим јаким осећајем припадности сопственој култури. Која не значи нетрпељивост већ понос на своје корене – каже Италијан Алесандро ди Мео, аутор књиге „Урлик са Косова“, у издању куће „Пешић и синови“, збирке истинитих и потресних прича о судбинама Срба са Косова и Метохије.

Од НАТО бомбардовања наше земље 1999. године, Ди Мео је кренуо у борбу за истину и правду за српски народ. Написао је четири књиге и направио неколико документарних филмова о Србима који живе у изолованим селима Косова и Метохије, као и о избеглицама, и већ четрнаест година неуморно покушава да допре до ушију глуве јавности Запада и истера правду на видело.

Осведочени хуманиста на делу, Српкињу избеглу са Косова и њеног сина, угостио је пуне три године у својој кући у Риму, и учинио све да се детету уради трансплантација коштане сржи у Италији.

– Она ми је као сестра, моја сестра – каже нам Ди Мео на српском.

Гост из Рима у четвртак је свечано примљен у Удружење књижевника Србије, као почасни члан.

* Шта сте научили о Србима?

– Покушавао сам пре свега да продубим знање о српском народу, кроз историју. За разлику од онога што је јака медијска пропаганда пласирала и што смо могли да читамо о Србима као о дивљим људима, геноцидном народу, злочинцима, уверио сам се у потпуну супротност: да су Срби диван народ, врло гостољубив, отворен за странце. Оно што сам научио и што стално понављам јесте да су Срби кроз историју много пута морали да се покоравају, али да се никада нису савили пред непријатељем и освајачем. То је највећа одлика срспког народа: можда су поражени, у време Турака, светских ратова, али понављам – никада се нису савили. То је метафора српског народа, коју највише волим. Та способност Срба да одоле невољи и злу.

* То сте увидели и међу људима са Косова?

– За 14 година боравио сам много пута на Косову и у Краљеву где се налази највећи број избегличких кампова. Најјачи утисак ми је како тај народ који нема такорећи ништа, успева да преживи са сто евра месечно, успева да се подигне и иде даље. Невероватна је упорност и снага у српском народу да ни од чега и ни из чега поново наставља са животом. То ме је увек фасцинирало, могао бих три дана да вам причам о томе.

* Међу бројним причама са Косова које преносите свету, која је утиснула посебан печат?

– Дечани су ми остали у срцу. Тај манастир ме је потпуно импресионирао. Има на Косову и Метохији хиљаде пејзажа и људи о којима бих могао да причам. Како заборавити сва та лица и судбине… У италијанској верзији књиге „Урлик са Косова“ постоји и ДВД са документарним филмом који сам снимао. Филм почиње снимком где се жена, која је побегла са Косова, враћа после десет година у родно место, затиче своју кућу која је потпуно у рушевини, и открива дрво из колевке детета… Има много таквих догађаја. А то су биле особе које су једино желеле да живе нормалан живот. И стално се питам каква је била кривица тих људи да тако пострадају, да буду прогнани из домова, да им се куће запале, а притом су преживели пакао.

* Које жеље су вам поверавали ти људи?

– У почетку, када сам сретао те људе, избеглице, многи су желели да се врате на Косово, а онда се догодио март 2004. када су се десила нова насиља. У међувремену, деца су порасла у потпуно другом окружењу од Косова, и тешко је вратити их поново… Највише се дивим онима који су остали на Косову. Они су успели да ишколују децу без обзира на то што су она морала да путују и живот им је стално био угрожен. Они заслужују највеће наше дивљење јер су остали на последњем бранику.

* Убијање осиромашеним уранијумом наставља се, а ви предано истражујете последице. Зашто је наша земља засута уранијумом?

– Зашто, зашто… Европа је као остарела мајка која је под доминацијом свог дегенерика сина, а то су Сједињене Америчке Државе. Тај син у свом лудилу измишља којешта, а Европа као мајка која не може да одбије лудила и будалаштине детета, допушта то, не успева да се одбрани. Ту је и огромна пропаганда која је пратила све. Исти је случај био и у Ираку и последњим ратовима које је Америка спровела. На крају, направила је и највећу војну базу на Косову – Бондстил.

* Нисте благонаклони према Европској унији?

– Европе у политичком смислу нема, постоји само у географском смислу. Довољно је да одемо на обалу Дунава и да видимо ту моћну реку која тече кроз Европу и апсолутно се не може рећи да Србија није у срцу Европе. Ствара се лажна слика, а Европска унија се не брине о чланицама зато што је тај савез заснован на економским интересима, не подразумева ништа друго.

* Европа остаје глува на „урлике“ истине и правде?

– У то се уверавамо сваког дана. Европа је глува и слепа на истину. Сведоци смо да Европа то не жели да види. Пример је и „Случај Рачак“ који је фалсификован и измонтиран. Шпанија и Италија размишљају врло озбиљно о изласку из Европе, из тог банкарског ланца, јер све је економско питање, можда Грчка још не. Али потпуно је сулудо да Србија непрестано има ту интенцију да уђе у нешто што је склоно распаду.

* Како доживљавате Косово?

– Једно је Косово и Метохија. Управо сама реч Метохија је симболична и означава древност и везаност за територију и настанак средњовековне државе и манастира, и то је веома важно. Томе хоћу да посветим докторску дисертацију коју спремам.

* Пишете да је у нарко-држави Косова мафија ушла у све поре друштва.

– Сада видим да варварство побеђује културу. Нажалост, данашњи варвари на Косову не само што уништавају српско културно добро, манастире, куће, праве од људи таоце у малим енклавама, него заправо раде нешто много перфидније – покушавају да избришу меморију, сећање на српске корене на Косову и Метохији. Није чудно што је НАТО успоставио савез са криминалцима уместо са другом страном, прво са Руговом, па са овима даље…

* Зашто?

– Па зато што криминалци боље контролишу територију. Ругова је искоришћен у пропагандне сврхе, био је представљен као неко ко је пацифиста, а онда су даље прешли на новије – Тачија и остале. Велики новинар са „Раи тре“ Рикардо Јакона направио је паралелу иземеђу Косова данас и Авганстана, и тог нарко-бизниса који се одвија, о путу дроге.

* Да ли сте у Италији самљени у оваквом мишљењу?

– Напротив, има пуно људи који мисле као и ја, и знају истину. Али јавне личности, поготово новинари који желе да направе каријеру у Италији, не могу увек да кажу истину зато што је то демократија која то не дозвољава. Иста ствар као и свуда: ако имаш за вратом онога за кога радиш, који те плаћа, који је јак и тражи од тебе да будеш политички коректан, онда не можеш да причаш о истини. Истину пласира и објављује понеки часопис са малим тиражом. Неки старији италијански политичари, много искуснији, везани за НАТО, имају добру паролу и добро индоктринирају млађе колеге.

Кажу: „Можеш да причаш једну глупост и да је стално понављаш, и онда ће она на крају да постане истина и људи ће да почну да верују у њу“. Кад је почело бомбардовање мала партија левице позвала је на протесте, али уместо да буде два милиона људи на улицама, било је две хиљаде. Нико није имун на НАТО, сви су под контролом Великог Брата.

* У том маниру чујемо и приче о албанском својатању српских манастира?

– Управо је то поента, тај варваризам, намера да се присвоји туђа историја. Свој докторски рад управо почињем истраживањем о томе. Пре три године, на факултету где радим, један албански студент почео је свој докторат управо супротном тезом, покушавајући да покаже како су сви српски православни манастири у ствари албански. На сву срећу, универзитет је тезу Албанца зауставио, јер историју мораш да докажеш, не можеш да причаш фантазије.

* Када ће коначно да се промени слика да су Срби варвари?

– Прошло је четрнаест година како долазимо овде и покушавамо да пренесемо истину о Србима и тачне информације о Србији. Била је довољна једна утакмица у Ђенови, Италија-Србија, фудбалско вече да се слика коју градиш годинама сруши преко ноћи. Када су Италијани видели шта раде српски навијачи, одмах су ми рекли: „Ето видиш, то су српски варвари.“ Једном сам у провинцијском граду у Италији промовисао књигу и приказао једночасовни документарни филм о Србима са Косова. Устао је посетилац и рекао: „Па добро, али шта је било у Сребреници?“ Питао сам га: „Па добро, шта ти знаш о томе?“ – „Како шта знам, сви кажу да су Срби тамо починили геноцид.“ Хоћу да кажем да је веома тешко одбранити истину, потребно је да проведеш године и године учења, рада, изношења података, али зато када пропагираш неистину и хоћеш да је наметнеш као општеприхваћено мишљење, то је врло лако, поготово кад имаш читав апарат иза себе.

ПОМОЋ ДЕСЕТИНАМА ПОРОДИЦА Архитекта по професији, запослен на Филозофском факултету Универзитета у Риму „Тор Вергата“, Алесандро ди Мео ради на докторској студији „Култура и територија“, паралелно са студијом цркава и манастира на Косову и Метохији. Истински хуманиста, члан је удружења „Мост за“, организације која се бави последицама које модерни ратови имају на цивилно становништво. Иницирао је прикупљање средстава за набавку опреме за педијатријска одељења болнице „Мајка и дете“ у Београду, лекове и робу за Црвени крст Србије у Краљеву, за лечење српске деце оболеле од тешких болести у Италији. Организовао је излете и гостопримство деци из избегличких породица у Италији и финансијску помоћ десетинама породица.

СРБИЈА ЖРТВА * Написали сте да је Србија напуштена од свих…
– Југославија је била као брод који тоне, а сви мишеви – бивши суседи, друге републике – беже. Србија једина није побегла нигде и остала је натоварена тим бременом. Они који су отишли имали су само добробит и олакшице, а Србија која је остала, имала је само проблеме и има их и дан-данас. Не желим да демонизујем ниједан народ, ни Хрвате ни Албанце, међутим чињенице говоре да су сви они на неки начин профитирали, а једино је Србија страдала. То су санкције, избеглице, болести због осиромашеног уранијума којима је засута.

ЖИВОТНИ ИЗБОР У Књизи „Један осмех за сваку сузу“, Ди Мео описује како је 1999. године, уместо на фудбалску утакмицу отишао на протесте због НАТО бомбардовања.
– Био је то избор сваког нормалног човека. То је било животно опредељење, морате да изаберете праву страну у правом тренутку. Та прича завршава се тако што је мој тим изгубио утакмицу јер је игра била намештена, од много јачих тимова и управа. Било је у томе симболике: како моћници одреде тако ће бити, неко ће изгубити утакмицу, неко рат. Одатле је почела прича која траје до данас, када сам се прикључио да као волонтер помажем Србима на Косову – каже Ди Мео.

НОВОСТИ