Дневник Славке Михајловић, лекарке из Првог светског рата

Дневник докторке Славке Михајловић представља јединствени документ из периода Великог рата. Кроз ове списе, млада докторка на најнепосреднији начин представља живот и рад лекара и болничког особља, као и тешкоће са којима су се сусретали током рата покушавајући да уз недостатак средстава и особља помогну великом броју болесних и рањених.

 

Након што се прославила у балканским ратовима, српска ратна хирургија је Велики рат дочекала веома ослабљена, са неразвијеним цивилним и војним санитетом, оскудевајући у лекарима, материјалу и времену. Недовољан број обучених лекара и хирурга, као и промена у војној тактици утицала је на изражено лоше стање у београдским болницама, које су у врло кратком времену морале да збрину велики број рањеника. Додатна потешкоћа била је та што је због лоших санитетских услова већ на почетку Првог светског рата у Србији дошло до ширења масовних епидемија од којих је највише живота однела епидемија пегавог тифуса.

Одмах након објаве рата, многи лекари, попут др Милана Радовановића, др Војислава Суботића, др Леона Коена, др Николе Крстића, др Александра Ћирића и других, морали су да се јаве командама како би били распоређени на нова задужења. Као једини лекар на свим одељењима Опште државне болнице на Врачару остала је др Славка Михајловић, јер по Женевској конвенцији жене лекари нису потпадале под војну обавезу. За време рата докторка Михајловић је водила дневник у којима записује лична запажања кроз која даје најверодностојније описе стања у болници. Са писањем почиње 24. јула 1914. године, а догађаји описани у дневнику једнако су занимљиви истраживачима историје и теоретичарима медицине.

„Ја, млад лекар без икаквог искуства стајала сам међу избезумљеним болничарима и болесницима… Истина је да сам прошла кроз два рата, турски и бугарски. Тежак је био оно рад за лекара почетника. Стизали су тешки рањеници са Једрена, Брегалнице и Куманова. Требало је превијати ране пуне црва, испод устајалих завоја. Па колера у Нишу коју је војска пренела из Турске. Па масовно умирање војника по баракама…“, писала је др Славка Михајловић у свом дневнику.

Дневник Славке Михајловић започет 24. јула 1914.,а закључен 10. новембра 1918., објављен је 1955. године у виду књиге под насловом „Облаци над градом“. Интересантно је да је др Михајловић приликом записивања поједине странице дневника диктирала својој старамајци Јелисавети Миланковић, која је била жена ађутанта Михајла Обреновића“. tweet

Посебна вредност дневника ове докторке огледа се у описима свакодневних догађаја са којима су лекари и болесници морали да се суочавају, а које она преноси прилично објективно без претераног осуђивања и жудње за осветом. „Женска болница окренута је према Земуну, па су и кроз њене прозоре долетали куршуми. Зато смо морали да сместимо болеснице и породиље по ходницима зграде, јер су они били унеколико заштићени. Решисмо да се порођаји обављају у купатилу, које смо на брзу руку преуредили“, пише 20. августа 2014. године докторка Михајловић.

Крајем новембра након што је Београд и званично пао у руке Аустроугара, лекари су у тајности позвани да се евакуишу. Ова храбра лекарка морала је за непуних сат времена да одлучи да ли ће напустити болницу или ће остати на милост непријатељу. „И ја сам се одлучила! Позвала сам целокупно болничко особље и са писмом др Радовановића у руци, саопштила им садржину његова наређења. Рекла сам да ми је заповеђено да одмах напустим Београд, али сам донела одлуку да не остављам рањенике и болеснике. Остали нека чине како хоће… Болесници су са сузама у очима хтели да ми љубе руке. Моје речи утицале су на неке од особља, па су одлучили да остану. Други су у највећој хитњи покупили ствари и журно напустили болницу“, пише Славка Михајловић.

Током рата Општа болница на Врачару и била је под заштитом америчког Црвеног крста, јер су Сједињене Државе биле неутрална страна. Како Славка Михајловић пише, након што је Црвени Крст преузео болницу упади у њу су били много ређи. Седмог октобра су болницу посетили аустријски лекари док је докторка вршила операцију главе над рањеним младићем коме је парче шрапнела било заглављено између мождане опне и кости лобање. „Тек пошто је операција завршена, приметила сам да иза наших леђа стоје четири војна лекара. Јако су се изненадили, скоро запрепастили, кад смо поскидали маске с лица и када се пред њима указала млада мршава докторка са три нестручна асистента. Честитали су ми, чудећи се да у нашој малој Србији има жена лекара и то које оперишу.“

Касније, у току рата ова млада, тада двадесетчетворогодишња лекарка, хирург, постављена је за управника Резервне војне болнице у Нишу. Овом захтевном послу који је подразумевао велику одговорност Славка је приступила са много храбрости.

Извор: Расен