Слободан Антонић: Цензура уџбеника у колонији Србији због „ЛГБТ предрасуда“

У колонији Србији Министарство просвете, на захтев једне ЛГБТ-НВО, забрањује шест уџбеника

Укратко, поменута цензура изгледа овако:

1. Најпре, две фондације из ЕУ плате да НВО из Србије, која се бави ЛГБТ питањима, уради „Анализу дискриминаторног садржаја (према ЛГБТ популацији) у средњошколским уџбеницима (у Србији)” (2014; анализа овде);
2. Затим, Брисел у свом извештају „о напретку Србије (на ЕУ путу)” напише „да је потребно изменити школске уџбенике који садрже дискриминаторски садржај (према ЛГБТИ особама)” (2016; овде, стр. 74; слично и овде, стр. 37).
3. А онда српско Министарство просвете донесе одлуку да се шест уџбеника избаци из „Плана уџбеника за школску 2018/19. годину”, односно „да се преко школских управа упути допис свим школама” да се тих шест уџбеника више „не користе у извођењу наставе за средње школе” (2018; видети овде, стр. 8).

Па какви су то страшни „дискриминаторни садржаји” откривени у српским уџбеницима, због којих је, ових дана, њих шест забрањено за употребу?

У њима нема позивања да се ЛГБТ особама ускрати неко право – што би морао да буде једини садржај појма „дискриминација”. „Дискриминативни садржај” заправо се састоји из следећа два злочина.

Први злочин је тај што уџбеници биологије, психологије и медицине садрже тачне исказе – чију истинитост не доводе у питање чак ни ауторке Анализе – али који нису афирмативниза ЛГБТ популацију.

Јер, „Анализа” коју је урадила ова спонзорисана НВО инсистира на томе да у уџбеницима могу да стоје само искази који су „афирмативни и тачни” (стр. 75). То значи да искази који су самотачни, а не и афирмативни – а који, по мишљењу ауторки „Анализе”, могу да доведу до „предрасуда” према ЛГБТ популацији – морају бити одбачени као неприхватљиви.

На пример, у једном уџбенику психологије (овде, стр. 189) налази се исказ који гласи: „Осим хетеросексуалне постоји и хомосексуална проституција, и то чешће мушка него женска.” У „Анализи” се, међутим, тражи да се ова – иначе неспорно тачна констатација – „избаци” зато што „не постоји потреба за истицањем мушке `хомосексуалне проституције`, јер се тиме стварају предрасуде, које воде у стварање дискриминаторног односа према геј мушкарцима” (стр. 55).

Дакле, иако је наведена реченица истинита, она је неприхватљива зато што може произвести предрасуде које могудовести до тога да неко некада буде дискриминисан.

Дискриминација, очигледно, више није само извршено дело које је произвело негативне последице. Она је сада постала свакодело које има потенцијал да може да доведе до преступа.

То је правна логика, иначе типична за бољшевичку јуриспруденцију, којој смо се својевремено подсмевали. Познат је случај десеторо младих људи у СССР-у који су се тридесетих година 20. века састајали да слушају музику и пију чај. Пошто су шећер и чај у то време били права драгоценост, младеж је сакупљала копејке у једну кутијицу. Прибирање новца за чај није било забрањено, али тај новац могао се употребити и за помоћ контрареволуцији. Све девојке и младићи били су похапшени и осуђени на робију од три до десет година. То се једноставно звало „социјална профилактика” (овде, стр. 54‒55).

Е, па управо такву „социјалну предохрану” данас спроводе комесари ЕУ у Србији (није чудо да се министри ЕУ владе зову баш тако: „комесари”). Преступ је сада постало и оно што се није догодило, али би можда могло да доведе до преступа.

Зато, истинити исказ који можда може да доведе до предрасуде која би можда могла да доведе до дискриминације треба цензурисати ма колико да је истинит – зато што је већ његов сам потенцијал „дискриминаторан“.

По истом моделу у „Анализи” се захтева цензура и других исказа из уџбеника у којима се говори, као у уџбенику из здравствене неге (овде, стр. 57) о, рецимо, „бисексуалности” као „фактору ризика” за преношење ХИВ-а, или о „групама са ризичним понашањем” у које спадају и „хомо- и бисексуалци” (исто, стр. 55). Ауторке „Анализе”, наиме, траже да се „бисексуалност уклони из фактора ризика” (стр. 37), односно да се „хомо/бисексуалност уклони из фактора ризика” (стр. 38) – иако је реч о потпуно истинитим информацијама!

Јер, готово половину свих регистрованих случајева ХИВ инфекције у САД чине ЛГБТ особе. Гејеви ће између 44 и 86 пута вероватније да се заразе ХИВ-ом него други мушкарци, док ће та вероватноћа код лезбејки бити 40–77 пута већа него код других жена (изворе података видети у мојој књизи Моћ и сексуалност, 2014, пдф овде, стр. 174).

Уклањање ових истинитих, али неафирмативних информација аналитичарке из ове НВО тражиле су и када је реч о уџбенику из интерних болести. Ту се указује (овде, стр. 94) да „у групе са високом учесталошћу хепатитиса Б” спадају и „сексуално промискуитетне особе (нарочито хомосексуалци)”. Статистички то је потпуно тачно. Нека истраживања показују да „модални број мушких сексуалних партнера за старије геј мушкарце износи између 101 и 500” (видети Антонић, исто, стр. 173). Због тога се у тој популацији свакако чешће бележе болести које се преносе сексуалним путем. Зашто би та информација намењена будућим медицинским радницима била „дискриминација”?

Дискриминаторна је, наводно, и реченица из једног другог уџбеника психологије (овде, стр. 154) која гласи: „Објекат сексуалног нагона је по правилу јединка супротног пола.” У „Анализи” се, међутим, тражи „да се избаци наведена реченица” (стр. 56) – иако је она несумњиво истинита. Наиме, и ауторке „Анализе” пишу да нехеторсексуалних особа нема више од 10% у популацији (тај удео је, истини за вољу, вишеструко мањи, али нека им и буде; видети моју књигу, стр. 175‒176).

Дакле, оно „по правилу” из спорне реченице односи се на најмање 90% људи – што је не само тачна употреба синтагме „по правилу” већ подразумева признање постојања и изузетака. Али, ЛГБТ тужитељи неће да буду „изузеци”. Зато они траже „да се избаци наведена реченица” или да се замени реченицом „објекат сексуалног нагона је јединка супротног и/или истог пола” (стр. 56).

Овом допуном оно што је статистички у апсолутној мањини (испод 10%) треба да на неки начин постане једнако са изразитом већином (преко 90%). Тиме се посредним путем хоће постићи нормативно изједначавање ове две врсте сексуалних пракси, али и друштвених односа и идентитета које на њима почивају. То и јесте идеја тзв. ЛГБТ инклузије.

Управо одсуство ЛГБТ инклузије онај је други злочин који се замера српским уџбеницима. Тако „Анализа” (на стр. 49) захтева да се из једног уџбеника неуропсихијатрије (овде, стр. 132) избаци реченица која гласи: „Трагање за сопственим идентитетом и интегритетом доводи адолесценте до предворја жеље за супротним полом.”

Проблем је што се у контексту сексуалне жеље уз хетеросексуалност изричито не наводи и – хомосексуалност. Исто се замера и уџбенику из психологије у коме се (овде, стр. 139) каже: „У адолесценцији, сексуално сазревање прати развој снажног интересовања за супротни пол и појава еротске страсти.”

Овакав садржај, протестују наше аналитичарке, „утиче на стварање става да је хетеросексуалност једина сексуална оријентација која постоји” (стр. 56) и зато траже „да се цитирани део `снажног интересовања за супротни пол` допуни `снажним интересовањем за супротан, исти или оба пола`” (55).

Проблем са оваквом инклузијом је то што ће се увек наћи нека група која ће тврдити да није укључена у опште исказе, те да је зато и она дискриминисана. Рецимо, и људи који имају секс са животињама несумњиво да осећају снажну страст према предмету своје жеље. Јован Марић приповеда о мушкарцу с којим је разговарао у својој ординацији, а који је прелазио и по пет километара како би полно општио с козом. Он је, такође, Марићу причао да је његова крава несумњиво уживала у сношају с њим (овде).

Дакле, ако се по начелу недискриминатроне инклузије набраја све према чему се може јавити сексуална жеља, зашто се онда, поред „супротног пола, истог или оба пола”, не наброје и животиње (краве, овце, козе…), мртваци, ствари (чизме, најлон чарапе, рукавице) и шта све још не? Зашто би се антидискриминаторна инклузија зауставила само на хомосексуалцима?

Проблем је што ова врста диктата политичке коректности онемогућава да се изричу општи судови о човеку, породици или друштву. Рецимо, исказ „човек има две руке”, посматран из антидискриминативне оптике, увек може бити протумачен као суштински опресиван према инвалидима („Шта, инвалид с једном руком није човек?!”), или пак према сијамским близанцима („Шта, сијамски близанац са четири руке није човек?!”).

Због тога би у дискурсу антидискриминаторне инклузије горњи исказ морао да гласи овако: „Човек има нула, једну, две, три или четири руке.”

Бесмисленост оваквог дискурса свакако да не треба посебно доказивати. Али, он је израз и актуелне конфигурације моћи у којој се једној по броју маргиналној групи додељују статус и овлашћења идеолошких контролора. Једна НВО успела је, као што се види, да издејствује цензуру шест уџбеника. Успела је и то да се остали аутори уџбеника, као и њихови издавачи, застраше претњом да ће им рад и новац пропасти ако у вези с темама о којима је овде било речи покажу „политичку некоректност”.

Учинак је, несумњиво, ширење аутоцензуре, али и сужавање аутономије струке која ће надаље морати да се руководи и ваннаучним захтевима приликом уобличавања основних уџбеничких формулација.

Но, права невоља је у томе што то није крај, већ почетак процеса ревизије. Као што пишу ауторке „Анализе”, „постоји потреба да се проблематизује целокупна сфера образовања која се заснива на хетеронормативним обрасцима” (стр. 5). Отуда је и њихов „захтев за променом садржаја онога што се учи уједно и захтев за променом доминантне вредности” (стр. 7).

Како пишу ауторке „Анализе” (стр. 76), „образовање представља једно од места које би требало да подлегне промени, јер се управо кроз образовни систем вредности преносе и додатно производе”. Кроз образовање, дакле, треба произвести нове вредности код деце и омладине, „потребно је окончање сексуалне опресије која почива на принципима присилног одабира између супротстављених сексуалности, хетеросексуалности и сексуалности другачије од хетеросексуалне, где се позитивно вреднује искључиво хетеросексуалност” (исто). Крајњи „циљ је успоставити (сексуалну) норму која ће проширити границе људског” (исто).

Признајте да сте помислили да претерујем када сам почео с причом о оном Марићевом заљубљенику у козе и краве. „Успоставити норму која ће проширити границе људског” и „окончати присилни одабир између хетеросексуалности и хомо/би-сексуалности” – није ли ту реч управо о поменутом Марићевом заљубљенику?

У сувереној Русији оваква предаторска ревизија образовног система законски је забрањена. У колонији Србији Министарство просвете, на захтев једне ЛГБТ-НВО, забрањује шест уџбеника.

А ту није крај. Докле?

Извор: Стање ствари