Опомињућа књига о асимилацији Срба Влашке, Ердеља, Молдавије ?

У БИБЛИОТЕЦИ БЕОГРАДА ПРОМОВИСАН ЗБОРНИК РАДОВА „РУМУНИЈА И РУМУНИЗАЦИЈА СРБА”

• Приређивач – проф. др Зоран МИЛОШЕВИЋ  – у Зборнику је објединио радове15 научника из Србије, Русије, Белорусије и Молдавије, а п осебан значај имају бројни представљени докази о асимилацији Срба Влашке, Ердеља, Молдавије, преко којих ова књига даје и озбиљно упозорење поводом актуелне румунске експанзије на Источну Србију
• МИЛОШЕВИЋ: Промена српског идентитета, односно румунизација, започела је унијом, осмислили су је језуити у ердељском Београду. Потом је не само осмишљена идеологија румунизма, већ су и школовани мисионари који су становнике Ердеља (Трансилванија), Влашке и Молдавије убеђивали и убедили да су потомци римских војника (Румуни) и да треба да оснују своју државу Румунију. То било део шире ватиканске геополитике обнове Свете Римске империје
• Душан КОВАЧЕВ: Румунија нам не може бити пријатељ ако је за 100 година два пута била домаћин агресора на Србију. Власи нису никакав заостали и неразвијени народ, већ народ који је дао једног Стерију. Управо је он написао први влашки речник, наравно на ћирилици! Румуније тежи да се прошири на Банат и североисток уже Србије што сад остварује ширењем своје цркве
• МИЛОШЕВИЋ: Србија је окружена новим латинским идентитетима Хрватске, Црне Горе, Албаније, Мађарске, Румуније и једним делом БиХ. Како је кренуло, можемо очекивати да једног дана добијемо и неки мачвански, наравно латински, идентитет

ЗБОРНИК „Румунија и румунизација Срба” промовисан у Библиотеци града Београда.

Приређивач, проф. Зоран Милошевић, сакупио је на једно место радове 15 научника из Србије, Русије, Белорусије и Молдавије који проучавају идеологију румунизације и њену експанзију.

Посебан значај у Зборнику имају бројни представљени докази о асимилацији Срба Влашке, Ердеља, Молдавије, уз које ова књига даје и озбиљно упозорење поводом актуелне румунске експанзије на Источну Србију, а која се кроз историју увек спроводила стварањем нових – обавезно латинских – идентитета у Србији, Македонији, Грчкој и Истри.

Публикација представља други део истраживања политике нашег непосредног суседа и природни је наставак зборника који је публици већ познат под насловом „Анатомија румунске политике”.

Тај први део, који је писало чак 19 научнка, био је посвећен пројекту „велике Румуније” и послужио је да се читалац уведе у органске „карактеристике политике нашег пријатељског суседа: трговина геополитичким положајем, асимилација становништва и антисловенство са наглашеном мржњом према Србима и Русима”.

– Циљ оба зборника је да укажемо на више заблуда о томе кога називамо пријатељем у међународним односима, да упозоримо на немар Срба према сопственом идентитету и да утврдимо да брига о нашем територијалном суверенитету мора укључити озбиљну и систематску борбу против румунизације са заштитом и јачањем српског идентитета – оценили су у уводном делу Зоран Милошевић, Срђан Новаковић и Душан Ковачев.

На самом почетку, Ковачев је означио које су то „типичне српске заблуде”:

„Румунија нам не може бити пријатељ ако је за 100 година два пута била домаћин агресора на Србију. Власи нису никакав заостали и неразвијени народ, већ народ који је дао једног Стерију. Управо је он написао први влашки речник, наравно на ћирилици! Заблуда је и како доживљавамо историјске претензије Румуније на нашу територију, а она тежи да се прошири на Банат и североисток уже Србије што сад остварују ширењем своје цркве. Заблуда је и да су Румуни потомци Римљана и да је њихов језик романски. То становништво је до 15. века користило словенски језик, а до 19. века су писали ћирилицом, а не латиницом. Име Румуни појављује се први пут тек у 15. веку, као резултат рада папске Курије, која од 13. века до данас ради на ширењу идеје да је словенско становништво Румуније настало од Римљана”.

Ковачев је отворио још једно важно питање: шта се заправо дешавало са нашим народом током сеоба Срба у периоду од пада деспотовине и бекства од Турака ка Русији и Украјини.

Један од могућих одговора је да смо, у таквим приликама, баш ми Срби, под војводом Драгошем, основали Молдавију – рекао је Зоран Милошевић.

Он је објаснио да се историја Румуније дели на два периода- словенски и латински, у чему је прекретница била 1856. година и пораз Русије у Кримском рату, после чега је Запад, да би раздвојио јужне од источних словенских народа, створио од Влашке и дела Молдавије нову државу, дао јој име Румунија (држава римских војника) и са тиме „усклађује” и нови идентитет народа.

– Промена српског идентитета, односно румунизација, започела је унијом, осмислили су је језуити у ердељском Београду. Потом је не само осмишљена идеологија румунизма, већ су и школовани мисионари који су становнике Ердеља (Трансилванија), Влашке и Молдавије убеђивали и убедили да су потомци римских војника (Румуни) и да треба да оснују своју државу Румунију. То није дошло тек тако, из етничких побуда, него као део шире ватиканске геополитике обнове свете Римске империје – објаснио је Милошевић.

Румунизација је подразумевла и прихватање папског календара и усвајање антисловенске идеологије, због чега, како је указао Милошевић, нова држава и њен народ учествују у свим антируским походима.

– Румунија је дала 240.000 војника за напад на Совјетски Савез, а до краја рата још 100.000 војника за Источни фронт. Румунски војници су починили стравичне злочине у Другом светском рату, али за њих нису одговарали, већ су променили страну, рекао је Милошевић и указао на то да су Русија и Ватикан сада у добрим односима који су „последица две чињенице: да је Русија главни заштитник свих хришћана у свету и да Русија од Ватикана очекује само то да не примењује насилне методе у својој политици у Украјини и Русији”.

Он је указао и на друге промене идентитета – украјинизацију (која је почела 1922, када је промењено име Малорусије декретом комунистичке партије, а данас добија финализацију у захтеву да се укине ћирилица и преузме латиница), али и на претварање Срба у Црногорце, муслимане, Албанце, Хрвате – и осветлио их као метод за вођење „рата идентитетима” против Србије.

–  Србија је тако окружена новим латинским идентитетима Хрватске, Црне Горе, Албаније, Мађарске, Румуније и једним делом БиХ. Како је кренуло, можемо очекивати да једног дана добијемо и неки мачвански, наравно латински, идентитет, закључио је Милошевић.

  Зборници, како је поентирао, и указују на потребу да направи пробој из тог обруча, а „са Румунијом тај пробој и мора почети”.

Срђан Новаковић је употпунио предствљање садржаја обе књиге говорећи о појединачном доприносу свих аутора.

Он је представио и многобројне карте и мапе које показују границе до којих се ширио западни утицај и словенско становништво.

Закључак говорника је био да се поводом румунизације мора разрадити озбиљна државна политика, јер ћемо, у супротном, стварањем турбонација – нестати.

Диана Милошевић

До оба представљена зборника може се доћи преко линка http://www.carsa.rs/

Извор: ЦАРСА