Јелена Пономарјева о ситуацији на Балкану

Аутор: Александар Фролов

За Балкан, који се налази на раскрсници путева и цивилизација, усталило се име „буре барута Европе“. Религиозне и националне противречности, повољан географски положај, тежња моћнијих земаља да себи потчине регион и још много другог је много пута претварало Балкан у поље сукоба. На Балкану је немирно и данас. О томе какви се процеси тамо одвијају и до чега они могу да доведу, наш коментатор разговара са познатим руским балканистом, доктором политичких наука и професором МГИМО (Међународни државни институт – факултет за међународне односе, прим. прев.) Министарства иностраних послова Руске Федерације, Јеленом Пономарјевом.

Јелена Григоревна, у Бриселу је 27. априла одржан скуп шефова спољнополитичких ресора земаља НАТО, на коме је једна од централних тема било питање „отворених врата на Балкану“ (будућност евроинтеграција на Балкану, прим. прев.). То питање ће бити размотрено и 17. маја, али на самиту ЕУ који ће бити одржан у Софији. Чиме је изазвана толика пажња Запада према Балкану?

Запад се није задовољио тиме што је почетком деведесетих година прошлог века према суровом сценарију уништио Југославију. Он је наставио да интензивно намеће тзв. пут европске будућности, а у последње време Запад се у том правцу значајно ангажовао. Тако је Европска комисија у фебруару 2018. године представила нову стратегију бржег прикључења шест балканских земаља Европској унији: Албанија, Босна и Херцеговина, Македонија, Србија, Црна Гора и чак делимично признато Косово.

Европској перспективи региона је посвећен и редовни самит ЕУ, који је у четвртак отворен у Софији. На самиту је посебна пажња била посвећена питањима јачања веза између ЕУ и Западног Балкана.

Чиме се може објаснити тежња ЕУ да балканске земље убрзано увуче у своје редове? Мишљења сам да на то утиче неколико фактора. Пре свега жеља вођства ЕУ да целом свету покажу да Брегзит није подрио јединство, да је ЕУ не само жива, већ и да се проширује. Пошто је ширење на исток ограничено Русијом, онда је правац проширења ЕУ усмерен ка југу. Мада је и овде прорадио антируски фактор: ЕУ не жели да дозволи очување, а тим пре ни јачање позиција Москве на Балкану. Један од фактора је и тесна повезаност ЕУ и НАТО. Према већ разрађеној шеми прво се нове чланице примају у НАТО, а затим у ЕУ, али пролазећи у међувремену кроз низ процедура и спроводећи суштинске реформе у унутрашњој политици, које држави фактички одузимају национални суверенитет. На пример, Бугарска је постала чланица НАТО 2004. године, а Европске уније 2007. године, Хрватска се нашла у НАТО-у 2009. године, а члан ЕУ је постала 2013. године.

Интерес Запада према Балкану додатно подстиче и економски фактор. Ради се о допунском тржишту од двадесет милиона људи. Балканско полуострво је богато каменим и мрким угљем. Налазишта нафте и природног гаса су ретка, али су честа налазишта руда обојених метала. Преко Балкана пролазе важне енергетске трасе.

И најзад, ЕУ жели да прими балканске земље у своје редове да би им доделила улогу „паркинга за мигранте“. То значи да на рачун Балкана треба да се смањи прилив миграната у централне делове континента и друге његове регионе.

Американци су 1999. године бомбардовали СРЈ, а потом су се склонили, остављајући Европљанима да обнове разрушено. Каква је улога у америчким геополитичким плановима додељена у овој фази Балкану?

После 1999. године Американци су за себе чврсто присвојили не само право главног арбитра, већ и главног играча у региону. Управо су амерички политичари и војне мултинационалне компаније прва виолина региона. Брисел се бави формом (права човека, геј-параде и томе слично), док је суштина потпуно подређена америчком интересу. Нису случајно на Косову изграђене две највеће војне базе у југоисточној Европи: Камп Бондстил и Филм-сити.

Излазак Црне Горе из федеративне заједнице са Србијом био је још један резултат, са одложеним дејством, НАТО бомбардовања. Ова по броју мала (627 000 становника) и стратешки важна земља је инсистирањем политичких вођа, а пре свега бившег комунистичког лидера Мила Ђукановића, у јуну 2017. године постала двадесет девета чланица НАТО. Није наодмет подсетити да је Црна Гора, иако није чланица ЕУ, подржала санкције против Русије.

Немогуће је не приметити да су бомбардовања и фактичка окупација балканских земаља америчким и НАТО јединицама омогућили иницијаторима и извршиоцима да се на озбиљан начин обогате. Француски истраживач Жан Дарбен је написао целу књигу о томе како отимање Косова намирује интересе америчких корпорација. Неке од њих самовољно газдују српском и албанском државном својином. Тако је захваљујући резултатима војне интервенције Мадлен Олбрајт постала оснивач и власник контролног пакета акција у холдингу „Олбрајт група“, која на Косову згрће значајну добит у пословима телекомуникација. Генерал Весли Кларк, који је командовао снагама НАТО-а на Косову, данас је власник канадске енергетске компаније која користи угаљ и производе од синтетичког горива са Косова.

Србија је једина земља из региона која има могућности за алтернативни развитак. При томе се она налази под будним оком САД и НАТО, на њу се врши најинтензивнији притисак. Да ли ће према Вашем мишљењу Србија успети да одоли том притиску?

Позицију руководства Србије можемо да означимо као политички еквилибризам. Иако доноси неке плодове, таква позиција не може да траје вечно. При чему Запад, а не Русија, упорно траже од Београда да се определи. Сами просудите. Уочи посете Сергеја Лаврова Србији, која је у фебруару ове године била уприличена поводом јубилеја успостављања дипломатских односа између наших држава, дошло је до дугог разговора између председника државе Александра Вучића и шефа британске обавештајне службе МИ-6. Садржај овог разговора је непознат, али већ сама чињеница да је дошло до таквог сусрета много говори. После одласка Лаврова дошло је до Вучићевих разговора са Ангелом Меркел, чија суштина, осим неколико безначајних фраза, није откривена јавности. Затим је дошло до посете помоћника државног секретара САД, Веса Мичела, који је дошао у Београд са новим планом Вашингтона за Косово и Метохију. Карактеристично је то што је Мичел прво боравио у Приштини, где је јасно рекао да ће снаге безбедности „Косова“ бити трансформисане у војску „Републике Косово“ и да у тој ствари нико не располаже правом вета.

То је принципијелно нови моменат у америчкој политици, зато што је до сада дипломатија САД инсистирала на томе да сагласно уставу све националне мањине мора да се сагласе са формирањем војске Републике Косово.

Као што доказује садашња ситуација у балканским земљама, њима не само да није једноставно да постану чланице ЕУ, већ их процес придруживања чак и оптерећује…

Заиста је у свим балканским земљама на социјално-економском плану врло тешка ситуација: високи ниво незапослености, одсуство социјалне перспективе, сиромаштво, општа деградација инфраструктуре и свих сфера живота. По подацима Светске банке у 2016. години званични ниво незапослености у региону био је 2-3 пута већи од просека у ЕУ.

На све то долази још и фактички губитак суверенитета. Балкан се коначно претворио у светску периферију, где се, према тачном запажању Едуарда Баладира, стално шири „зона безакоња“. Примера ради, у Босни и Херцеговини постоји четрдесет шест војно-терористичких кампова, који су у исламској заједници познати као параџемати (села у којима се не примењују закони БиХ). Тамо обучавају терористе, које касније шаљу на Блиски исток да ратују. Све те базе имају тесне везе са „Ал Каидом“ и ИДИЛ-ом, организацијама забрањеним у Русији. Такво стање ствари, благо речено, не улива оптимизам.

Поједини педантни стручњаци су утврдили да на Балкану постоји осамнаест великих и малих скривених или чак отворених конфликата, од којих сваки може да запали регион.

Осамнаест потенцијалних конфликата је свакако превише, али је чињеница да је Балкан конфликтни регион. Услед историјских, културолошко-религиозних, политичких, социјално-економских и геополитичких разлога, Балкан је био и остао посебно осетљива зона светске политике. Данас се регион претвара у важно чвориште међународног тероризма, који има регионалну специфичност, која се манифестује у два унакрсна процеса.

Први је албански иредентизам, који има за циљ обједињење у заједничку државу свих територија на којима живе Албанци. Други процес се развија у оквирима исламског екстремизма (углавном је то вахабитски покрет), чији поборници активно раде на формирању тзв. Балканског калифата (БК). Ради реализације зацртаних циљева неопходна је тесна сарадња између инспиратора и организатора исламског екстремизма и структура међународног организованог криминала и међународног тероризма.

Као резултат тога у региону се формира регионално-глобални монструм који представља претњу безбедности и територијалној целовитости балканских држава, а такође и опстанку становништва које не исповеда ислам. Ако се у потенцијалне границе Балканског калифата укључују територије Албаније, Грчке, Бугарске, Босне и Херцеговине, Македоније, Србије, рачунајући и Косово, Црне Горе, онда сценарио може да се реализује на два начина.

У једном случају то је стварање „Велике Албаније“, која треба да обједини Албанију, Косово, Западну Македонију (Република Илирида), југоисточну Црну Гору (Малесија) и северозападну Грчку (Чамерија). Друга варијанта предвиђа уједињење територија на којима претежно живе Албанци кроз савез исламских области, које треба да постану мост између Блиског истока, Турске и Санџака (југ Србије). Тако се албански пројекат показује као део знатно шире стратегије „Ал Каиде“ и делимично се поклапа са сценаријем Балканског калифата. Очигледно је да ће реализација таквих сценарија проузроковати три главна сукоба: Срби–„Косовари“ и шире Албанци, Срби–босански муслимани и Македонци–Албанци. При том, пре свега, није реч о међунационалним, већ о међурелигиозним сукобима, у којима су православни народи принуђени да се супротставе експанзији радикалног ислама.

Ви сте већ поменули улогу која је додељена Балкану у вези са миграцијама. Како се регион данас носи са реком свих замисливих и незамисливих миграната из Африке, Авганистана и са Блиског истока?

С једне стране, за Балкан су миграције уобичајена ствар. Таласи људи су током целокупне историје запљускивали Балкан и прелазили преко њега. С друге стране, од 2015. године ова појава је добила такве грандиозне размере и изазвала такве негативне последице с којима балканске земље нису у стању да се носе, ни уз помоћ пара из ЕУ. Ствар је у том што миграциони ток може у корену да измени етно-религиозну и политичку ситуацију у региону.

Ко су уопште ти мигранти, посматрано са социјалног становишта?

Огромну већину миграната чине мушкарци у узрасту од двадесет седам до тридесет година, који исповедају ислам. По правилу њима не недостаје новац. По свим обележјима они су у стању да формирају тајне терористичке ћелије и да се активно укључе у реализацију сценарија: стварање „Балканског калифата“ и свебалканске албанске државе.

Рута којом се креће огромна већина миграната пролази кроз Турску, одатле морем стижу у Грчку, затим прелазе границу Македоније, даље се крећу ка српској граници, прелазе је и упућују се у невелики погранични град Прешево, чијих 90% становника чине Албанци. По неко од њих доспева у унутрашњост Србије, али основна маса миграната креће даље ка Европи. Важно је истаћи да под видом миграната у Европску унију одлазе и косовски Албанци, који тамо шире већ постојеће и формирају нове криминалне мреже.

Још један проблем прати миграцију. То је трговина наркотицима. Да ли је садашњи Балкан у том смислу већ постао још један „прозор у Европу“?

Балкан није само нарко-терористички „прозор у Европу“, већ њена широм отворена врата. После окупације од стране НАТО пакта 1999. године, Косово је постало прави рај за нарко-дилере. Према подацима обавештајних служби, кроз руке албанских нарко-дилера сваког месеца пролазе четири од шест тона хероина које се произведу у Авганистану, а годишња добит криминалних група од трговине наркотицима достиже неколико милијарди долара. То су службени подаци, а стварност је још ужаснија. За испоруку хероина у Европу задужено је око тридесет албанских нарко-кланова, од којих сваки контролише свој удео у трговини наркотицима.

У оквиру „балканске руте“ постоји пет основних канала за испоруку наркотика:

1. Албански, који пролази кроз Албанију, Македонију, Косово и Метохију, средњу Босну и даље у Европе. Име овог канала потиче од тога што он претежно пролази преко територија на којима у компактним масама живе Албанци.
2. Зелени канал („Зетра“) започиње у Турској, потом пролази кроз јужну Бугарску насељену муслиманима, захвата Македонију, као базу за претовар користи Прешево у јужној Србији и завршава у Босни. „Зетра“ (Турска-Босна), као један од главних праваца криминалне трговине, историјски је била главни пут за продор ислама у Европу.
3. Рута „Д“ или пут кроз Дубровник, који пролази преко граничног прелаза „Дебели бријег“.
4. Рута „Р“ или пут кроз Ријеку, користи се само када постоје поуздани логистички центри у Хрватској и ради директних испорука наркотика и оружја. Треба рећи да криминалне везе албанских кланова у Хрватској, а такође и у Словенији, постоје већ неколико деценија.
5. Северна рута обезбеђује испоруку наркотика са територије Балкана кроз Чешку у скандинавске земље.

Важан фактор који утиче на процват трговине наркотицима је директни интерес крупних корпорација различитих структура и низа породица-кланова светског естаблишмента. Трговина наркотицима у светским димензијама је немогућа без подршке банака, обавештајних структура како државних, тако и приватних чији су власници крупне корпорације. Због тога сам уверена да су војне базе САД на Косову, на које дневно слеће по неколико транспортних авиона, укључене у трговину наркотицима. На мулама и магарцима је немогуће достављати тоне авганистанског хероина у Европу. Прво се све то дистрибуира на Косово, а онда посредством албанског ланца у све европске градове.

До сада смо говорили о Западном Балкану, али ту је још и Бугарска. Она се налази поред ових конфликтних зона. У чему је бугарска специфичност, шта је особеност бугарске спољне политике?

У политичком и социјално-економском смислу ситуација у Бугарској ништа није боља од оне на постјугословенском простору. Карактер суверене спољне политике земље огледа се у две речи: (такве) политике нема. Бугарска спроводи линију која је усаглашена са Вашингтоном и Бриселом, при том у првом реду са Вашингтоном.

На овом питању ћу се позвати на мишљење угледног бугарског историчара, искреног пријатеља наше земље, Дарине Григоревне. Иначе, недавно је у издању „Света књиге“ објављена њена књига „Руски феникс: од царске прошлости ка евроазијској будућности“, у којој она размишља не само о узроцима трагичних догађаја 20. века у историји Русије, него и о могућностима будућих успеха.

Што се тиче спољне политике Бугарске, она је, према њеним речима, током последњих деценија усмерена на одвајање Бугара од Русије. При томе, бугарски политичари нису толико агресивни у својој реторици и деловању, као што су то Пољаци или прибалтички политичари, али политику раздвајања спроводе врло доследно. Интересантно је да и у оцени ослобађања Бугарске током руско-турског рата (бугарска) Влада врши замену теза.

Нико не умањује значај подвига обичних војника и официра, ма које да су националности, али су сви они Бугарску ослобађали под руским заставама.

Према томе, стављање нагласка на национално пребројавање зараћених народа, а не на улози Русије, представља у садашњим условима политички акт који се уклапа у општи правац „истискивања“ Русије из региона.

У исто време садашњи председник Румен Радев, иако није русофил, таквих и нема у политичком естаблишменту земље, залаже се за прагматизам у спољној политици и више пута је јавно изјавио да је неопходно да дође до отопљавања у бугарско-руским односима. Међутим, председник је репрезентативна фигура, јер је Бугарска парламентарна република, у којој главна улога припада премијеру. Бојко Борисов наступа у стилу Меркелове, превртљив је и непоуздан, не даје оштре изјаве, али ради по америчким обрасцима. У Бугарској се налазе три америчке војне базе (авио базе Безмер и Граф Игњатијево и полигон Ново Село), па то и одређује спољну политику Бугарске.

Између Русије и Балкана постоје дубоке историјске и културне везе, али колико су данас оне јаке? Једни аналитичари тврде да се Балкан постепено удаљава од Русије, док други тврде да Русија придаје мало пажње Балкану. Има и таквих који, напротив, говоре да је за Русију бескорисно да се меша у послове балкански земаља. Шта Ви кажете на то?

Последња тврдња је лаж. Рећи ово: што је мања пажња коју Русија придаје  Балкану, то се они више удаљавају од нас. Сарадња, као и несарадња, доноси своје плодове. И небитно је да ли је реч о Грчкој, Бугарској или Србији. Подсећам, да Русија никада у историји Балкана није уносила конфронтације у регион, већ се увек трудила да их елиминише и помогне балканским народима да штите националне интересе, очувају културне и религиозне традиције.

Извор: ЦЕОПОМ-ИСТИНА