Интервју Владике Артемија за недељник “Експрес“ (I део)

У наредном прилогу доносимо први део интервјуа Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија за недељник ЕКСПРЕС. Интервју је објављен 22. 03. 2018.

СПЦ је крива, није бранила Косово

Амфилохије, Атанасије и Иринеј Буловић су издали Цркву и православну веру

Када је у пролеће 1991. године изабран за владику рашко-призренског, Артемије Радосављевић је у наредних осам година, до почетка рата, препородио епархију у којој се налазе најзначајније српске светиње. За њим је из манастира Црна Река и других православних храмова на Косово и Метохију дошло неколико десетина углавном младих монаха који су оживели Високе Дечане, Призрен, Велику Хочу, Бањску, Девич, Грачаницу… Деведесетих година прошлог века на Космету је, под “покровитељством” владике Артемија подигнуто око 100 цркава, организовано је неколико саборних крштења, народ је почео да се враћа цркви и вери. Владика Артемије је, уз патријарха Павла, био најомиљенији монах у народу. Веровао је и залагао се да Косово и Метохија никада неће остати без Србије. Међутим, недуго после бомбардовања и окупације јужне покрајине, владика Артемије се озбиљно супротставио покушају да српски средњевековни манастири постану косовско, читај албанско, наслеђе, и одупирао се амбивалентној политици коју су према Косову водили власти у Београду и врх СПЦ. Чаша жучи се прелила када се јавно супротставио потпредседнику САД Џозефу Бајдену да посети манастир Високе Дечане без његовог благослова. То нису могли да му опросте ни чланови Сабора СПЦ, а ни власт на челу са Борисом Тадићем.

Владика Артемије је прво протеран из епархије, затим је рашчињен, против њега је покренут судски поступак због наводне злоупотребе црквеног новца и на крају је изопштен из СПЦ. За српску цркву он је лаик Марко Радосављевић. У том сукобу нико није победио, сви су изгубили. Артемије није прихватио одлуке СПЦ јер је, како каже, неканонски рашчињен и изопштен, без доказа о његовој духовној и правнопословној кривици. Са више од 150 монаха и свештеника наставио је да води своју “рашко- призренску епархију у егзилу”.

Сукоб цркве и њеног слуге је толико сложен и дубок, да он осликава сву суштину кризе у коју су запали српско друштво и СПЦ. Артемије је од цркве тражио да се врати канонским законима који су утемељени на светим учењима од Исуса Христа, светог Саве, Максима исповедника до светог Јустина Поповића, да се одрекне екуменизма. Тражио је да црква на поменутим принципима брани Косово и Метохију. Држава и црква су одлучиле да тргују Косовом, а Артемијеве ставове прогласиле за јерес!?

Ученик Јустина Поповића, после Богословског факултета у Грчкој је докторирао на тему “Тајна спасења по светом Максиму исповеднику”, водио је Рашко-призренску епархију 19 година. Данас обавља службу Божију по катакомбама, каже „тамо је хришћанство и почињало” а прати га све већи број верника, монаха и свештеника.

После година ћутања владика Артемије је у разговору за Експрес потанко изложио суштину сукоба који је прилично уздрмао СПЦ и оголило државну и црквену политику према Косову. „Владика рашко-призренски Артемије у егзилу” примио нас је у конаку у свом родном селу Лелић код Ваљева 1. марта 2018. Иако је крепког здравља и има 83 године, скоро је боравио у САД и Грчкој.

– Ја не идем у Америку ради Америке, нити ради себе. Колико сам пута био у САД? Док сам био доле на Косову и Метохији, био сам више од двадесет пута. Само једне године, то је било ваљда после бомбардовања, пет пута сам био за годину дана у Америци. Тамо су наши људи заказали и припремали састанке у Стејт департменту, Конгресу, Сенату, Белој кући…Био сам у Уједињеним Нацијама у Њујорку, на многим местима, али кад год сам ишао, ишао сам ради Косова и Метохије и нашег народа.

Да ли су ти људи пред Вама, владиком СПЦ с Косова, после бомбардовања, осећали грех, амерички званичници и НАТО званичници других земаља?

– Ви знате да дипломате увек једно говоре али друго мисле или раде, тако и овде пуно разумевања показују, слушају и обећавају, међутим од тога на терену се не примећује много, нарочито после тих масакра цивила у оном аутобусу, масакра деце у Гораждевцу… Прокуратор међународне заједнице на Косову Бернар Кушнер, после масакра жетеоца у Старом Грацком рекао је да ће преврнути сваки камен док не буду пронађени злочинци, и на крају ништа.

Та Кушнерова мисија на Косову и Метохији била је изразито антисрпска?

– Антисрпска? Па, која је српска? Ја нисам упознао неког међу њима ко је био за стварни интерес Срба, или да је био објективан. Многи су долазили на Косово, од Кофија Анана до не знам све кога, тих генерала америчких и тако даље. Са свим сам се ја сретао, али сви су они долазили на Косово и радили тамо по диктату Вашингтона или Брисела. Тако је нажалост и данас.

Чиме су то Срби заслужили, зашто нам се то догађа?

– Много чиме смо заслужили као народ, као црква, као држава. Напустили смо путеве наших предака, а то без казне не пролази.

Где смо погрешили?

– Где нисмо, реците. Па то се све кап по кап додавало, док није чаша прелила. У сваком случају, не можемо данас целу нашу историју испричати овде у овом разговору. Вероватно сте дошли ради савремених збивања.

Колико је данашњем стању на Косову допринела чињеница што се патријарх Димитрије 1920. није вратио у Пећку патријаршију?

– Ја тај период не знам, нису ми познати детаљи. Да ли је било програма да се врати па није хтео, не бих знао. Знам да је владика Николај Велимировић давно записао, а и говорио је то у проповедима да су нама кола пошла низбрдо када смо катедре по манастирима заменили владичанским дворцима. Отприлике, то је било и тада. Јер некада су владике становале у већим манастирима, чувеним манастирима, али и живели манастирски, монашки. Кад су ушли у владичанске дворове луксузне, бесне, да не говорим какве све, онда је дошло до слабљења духа, а са слабљењем духа слаби и све остало и организација и све. Прича је сигурно компликована и дуга да би се могла испричати, али у сваком случају што би говорио Достојевски „Сви смо криви за све.” И ми данашњи нисмо без кривице, ни они пре нас нису без кривице. Ја знам, откад је почело доле на Косову све то да се догађа, најновије, то се догађа већ стотинама година, било је пар позива, апела, да патријаршија пређе у Пећ. Није прошло јер им је омиљело живети у градовима и у дворцима, више него у манастиру.

Што је говорио Његова светост патријарх Павле, да се нису заклели на скромност, какве би тек аутомобиле возили?

– Да, баш тако.

Већ дуже време се у врху Српске православне цркве догађају ствари које су апсолутна новотарија. Приликом сваког заседања Светог архијерејског синода или Сабора у медијима се нашироко пише шта је ко од владика рекао, око чега се споре владике и тако даље. Новинарима информације достављају владике. Утисак је да дешавања у цркви теку улицом, мимо реда и достојанства. Шта се то у врху СПЦ догађа?

– Знате шта, догађају се крупне ствари, то је тачно, али не у позитивном, него у негативном правцу. Ви сте поменули неке новотарије. Тај дух који данас влада и у Српској патријаршији Српске православне цркве и у свим осталим православним црквама јесте тај дух екуменизма. То је једна јерес, савремена јерес која се развија, јер ниједна није настала истог момента комплетна, да се покаже у свом пуном наказном обличју, него је у почетку прикривена. Знате, већ сто година екуменизам полако нагриза, да кажемо, цркву и њено учење и њене догмате и њено богослужење и лични живот. Томе сигурно доприноси и ова савремена технологија, цивилизација и шта ја знам, али основна је ствар што смо напустили правила и упутства светих отаца, Васељенског сабора чак бих рекао. Напустили смо учење самога Господа Христа, које је он предао људима. Данас се тога не држимо. На речима само. Често смо у Београду, тамо на Радију Слово љубве, где има лепих песама и понекад чујемо и понеку беседу коју говори патријарх или неко од владика. Нема шта да се приговори, православље, Свети Сава, канони, све се то употреби у тој беседи, али чим се изађе из цркве, ради се супротно.

А шта је то супротно што се ради?

– То је оно што напуштамо, то што смо говорили. Не држимо се тога.

Како се то у пракси манифестује?

– Ако пратите, а верујем да пратите, колико су узеле маха заједничке молитве с јеретицима, с папистима, са протестантима, чак са осталим религијама, све у циљу прављења неке светске религије. Постоји Светски савет црква, ви знате шта је то. Откуда тај савет ако је Господ Христос створио једну цркву и ако ми исповедамо веру у једну свету саборну апостолску цркву? Откуд сада да се 300 цркава уједињује? Ето, ту је проблем. А чланови тога Светског савета цркава су, нажалост, све православне цркве. Грузија је иступила одатле пре неких двадесетак година. Иступила јесте, међутим, није се оградила од јереси екуменизма. То јесте био добар потез и камо среће да су се многи на то угледали. Али нису. Одговара нам да будемо тамо с њима зато што ми или не знамо или нећемо да знамо шта је наша права вера. Је л’ нас Свети Сава учио томе, је л’ нас је отац Јустин Ћелијски учио томе? Ви знате његов став о томе и како је назвао ту јерес. Свејерес екуменизма. Зашто су све јереси које су кроз векове постојале у цркви, које је црква, борећи се с њима победила, васкрсле у овој новој јереси коју радо прихватамо? Најновији пример јесте овај такозвани Велики сабор на Криту, који се одржао пре скоро две године, који је озваничио ту линију екуменизма као исправну. То је црква благословила после, озваничила на том Сабору, где нису биле све помесне цркве, а и оне које нису биле, оне следе те закључке. Били су тамо и представници Београдске патријаршије. У свету су почели да се појављују људи који се с тим не слажу, који то осуђују, који то не могу да прихвате, али званична црква, то јест Патријаршија, Сабор и Синод, они то прихватају. Прошле године у мају, на Сабору, прихваћена су сва документа, сви закључци, сви савети тог Критског сабора. Ето, то је најновији пример и доказ да се одступило од правог пута хришћанскога.

Јустин Поповић је био филозоф, велики теоретичар у развоју СПЦ. После њега није се појавио нико међу свештеницима ко би наставио то његово учење. Он је био и у Брозово време апсолутно препознат као човек кога треба поштовати, али и кога се ваља плашити. Значи, и комунисти су га уважавали?

– Па, да ли су га уважавали или су само стрепили од њега. А да су га уважавали, нису јер су га стално нападали, прогонили када дође у Београд из Манастира Ћелије у току Сабора, а у Сабору је он тада имао и своје ученике. Власти су из страха да не утиче на њихове одлуке њега трпали у воз и враћали за Ваљево. То није уважавање, то је просто страх. Али он је оставио иза себе и своје ученике, ви то знате.

И Ви сте један од њих?

– Не говорим о себи. Нећу о себи да говорим, али његови ученици су изневерили његов пут.

Ко је то изневерио, Амфилохије, Атанасије?

– Нећу наводити имена. Ви знате њих све. И питање факултета и питање шта се тамо сада предаје као догматика. Његове књиге су забрањене на Богословском факултету у Београду, оне се не користе, користе се нови неки богослови, теолози, не знам ко све не, али Јустина више тамо нема. Питање екуменизма и на Криту и мимо Крита, то све његови ученици воде и предводе. Један од примера су канони који предвиђају најтежу казну за некога ко би у јеврејској синагоги учествовао у богослужењу на било који начин, паљењем свећа на пример, а ми пре неколико година гледамо у Београдској синагоги како патријарх Иринеј и његов имењак владика Иринеј Буловић стоје и пале свеће, стављају их на њихов чирак. И ником ништа.

Кад сте Ви приметили ту вододелницу у врху наше цркве, од екуменизма до одступања од Јустиновог учења и од неких постулата које је филозоф и владика Николај Велимировић препоручио? Кад сте то препознали? Кад је то почело да се догађа?

– Видите, вероватно да је то промисао Божија била. Мени је отац Јустин био најближи. Ја сам као ђак, као богослов ишао у Ћелије и узимао од њега књиге за читање, пратио сам његов предратни часопис „Хришћански живот“, дивио се његовој смелости, борбености за истину и правду, и још од тих година сам прихватио тај пут и целог живота га се држао. Свуда постоје докази о томе, што сам писао, говорио, радио, који то потврђују. Ја сам, и док сам у Сабору учествовао као владика рашко-призренски, отворено се супротстављао, али сам увек остајао усамљен. И онда хоћеш-нећеш, у том си друштву, твоја реч не значи ништа, она се не чује ван те сале где се изговори, али у писању сам наставио до данас тај рад.

Значи, ради се практично о некој врсти сукоба између учења оца Јустина Поповића и екумениста?

– Не сукоб, него једноставно истина и лаж. Изневеравање правог учења, праве вере коју су нам предали свети оци Јован Златоусти, Василије Велики, Свети
Максим Исповедник, све до нашег Светог Саве и до наших дана. То учење се данас у српској цркви не држи и не поштује. То сам ја говорио.

То је, кажете, растакање вере?

– Кварење вере, растакање вере. То је прави израз.

Ко су у СПЦ предводници у растакању вере?

– Па они који су најгрлатији.

Ко је то?

– Па ви сте их поменули.

То су били Ваши школски другови код учитеља Јустина Поповића?

– И моја браћа по духовном оцу, сви тројица, нажалост.

Амфилохије, Атанасије и Иринеј Буловић као трећи?

– Можда је он и први. Они су ти који су, кад су се вратили са студија из Грчке, били као нове звезде на небу српске цркве својим предавањима, беседама, говорима, књигама. Пленили су омладину, народ и задобили неки, да кажемо, имиџ великих богослова. Онда су касније, како и зашто, почели сами да изневеравају оно што су некада били, и то се види по чланцима, по књигама. Шта је писао, рецимо, Буловић у својим писмима или у дисертацији пре 40 година и шта сада ради и говори, то су два света, то су рај и пакао.

Можете ли да кажете које владике су им се супротставиле?

– Ја сам рекао, нема ниједног. Нажалост. Јер сви једногласно донесу ту одлуку, као у вези са Сабором критским. Ниједан се није издвојио, бар нам то нису објавили, али знало би се да јесу. Него су једногласни.

Земљотрес у СПЦ због Бајдена

Хајде да почнемо о Вашој смени, о том – како кажете – насиљу у цркви, које не приличи православљу. Да ли је то изазвало Ваше неслагање са екуменистима, да ли је то главни камен спотицања? Кажете, Ви сте за поштовање канона и верских закона давно установљених, а ови су екуменисти. Да ли је то почетак Вашег страдања?

– Рекао сам да се то види из мојих аката, списа, дописа и тако даље. Јесте то, али није, то је само било, да кажем, стварање тензије. Нису могли због тога да ме кажњавају, али су тражили друге начине, и онда кад је ово на Косову почело, ја сам се заузимао колико сам знао и умео, и био сам у Америци, Европи, Русији, куда све нисам био, у Африци, све у том циљу. То, пре свега, светским моћницима није одговарало. Онда властима у Београду то није одговарало јер сам отворено говорио против њих и њиховог става према Косову и шта се тамо догађа. Кад је, пре десет година, проглашена такозвана независност Косова, први који је реаговао био сам ја. Написао сам акт свим мојим манастирима и свештеницима да не примају у посету никога из земаља које су признале Косово.

Тада се јављају отворени притисци?

– Почели су притисци, не од народа, него од представника власти. Долазили су, разговарали, убеђивали, помињали су Кушнера и многе друге, и свуда је мој став био јасан и гласан и чврст и одлучан. Ми на то не пристајемо. Па шта ви мислите да радите, питали су. Ништа, одговарали смо, живећемо овде и ту ћемо умрети. Тачно, ви можете све да урадите, можете нас све побити, можете нас све протерати, али једно не можете учинити. А шта то? Не можете натерати да ми на то пристанемо. Онда прекидам сваки даљи разговор. Кулминација се догађа 2009. То је Бајден. Долази он у посету, сигурно не ради медених колача да донесе Тадићу и другима, него због политике, и он најављује посету Манастиру Дечани, а мене не обавештавају о томе.

Да ли је обавештена Патријаршија?

– Ма, како да не, али ја као домаћин нисам. Долазите овде, а да ја не знам да ви долазите.

Значи, патријарх је био обавештен и дао је благослов?

– Да.

Патријарх Павле је тада био у болници?

– Тада је Амфилохије замењивао патријарха Павла. Наравно, Дечани су били обавештени, али мене ни они нису обавестили. Кад сам ја то чуо, то је било баш у време Сабора, у мају, да он иде у Дечане, ја напишем акт где му забрањујем долазак без дозволе, без благослова. Упутим то Сабору, али пустим и у јавност. Сутрадан на Сабору је био земљотрес, то је била бура, то је био цунами. Сви су скочили. сви.

Протеран сам, а моја деца пошла су замном

Да попричамо о Вашој епархији у егзилу? Ви сте епископ Рашко-призренске епархије у егзилу. Је л’ можете да нам кажете како функционише ваша епархија, службу Божију обављате у катакомбама. Где све чинодејствујете?

– Ми смо у егзилу већ осам година и то се заиста не може све казати, али нешто може. Још од 2010, кад сам протеран с Косова и Метохије, одлуком Сабора, а по наредби знате већ кога…

Кога?

– Великог брата.

Великог брата Бајдена?

– Не само њега.

Или мислите на неког из Београда, на Бориса Тадића?

– Они су то одрадили преко Београда, и преко наших у СПЦ, а Сабор је, нажалост, све то прихватио. Дакле, ми смо се нашли нигде. Ја сам протеран, а моја духовна деца, моји монаси који су били у манастирима кренули су за мном.

Колико је њих било?

– Више од стотину.

И монахиња је било?

– И монахиња, да.

Из којих су манастира монахиње?

– Из свих манастира, највише из Кончуља, из Грачанице, не знам одакле још… Тако да, ми смо се тада нашли на улици, на путу. Ја сам био пребачен у Шишатовац у Срему. Тамо сам отишао, прихватио сам све и почео, наравно, шта друго него да се молим тамо Богу, да служим. Моје монаштво је било код Чачка, код Ниша, не знам где све, а они су сваке недеље прелазили по триста километара да би стигли на литургију. Не само монаси него је и народ почео да долази у великом броју. Сваке недеље стотине. И то је засметало тим вођама које су учествовале у режирању тог прогона, па је један мудро изјавио како Артемије прави себи шишатовачку епархију.

Ко је то говорио?

– Не желим да се сада овде препуцавам с било ким од њих. Зна се ко је шта радио. Било је то све у току тог лета 2010. Не знам већ колико пута је Артемије био проблем и тема Синода и Сабора. Ултиматуми да вратим монаштво на Косово, да позовем да се врате, да ја то нисам урадио на прави начин…

Ви сте у то време били смењени? Нисте били рашчињени?

– Не. Само сам био протеран са све епархијом, а отуда и егзил и изгнанство, прогонство и тако. Е онда је дошао септембар, када је патријарх Иринеј био у посети Аустрији и тамо екуменисао свим својим бићем. То је 2010. година. И ја онда напишем једно писмо Синоду, где кажем да сам прихватао одлуке ради мира у цркви, али будући да је прогон настављен и даље, а поготово шта је све урађено ту и ту, конкретно Аустрија, ја од сада нећу прихватити или се повиновати било којој неканонској одлуци Синода и Сабора. Они су већ то изврнули па су објавили да сам рекао да се нећу повиновати ниједној одлуци, било каквој, а не само неканонској, знате. И онда је дошла забрана свештенодејства, прва озбиљна казна. Спрема се јесењи Сабор и ја очекујем да будем позван на тај Сабор, да се још једном размотри питање Артемија. Сви добили позиве, чујем. Ја сам тада имао контакте с владикама, и нисам добио позив. Онда је на том Сабору, на првој седници, прва одлука била да се попуни Епархија рашко-призренска. До тада је тих десетак месеци администратор био прво Јефтић, па Радовић. Е сад постављају званичног владику, а то је већ толико неканонски, да код живог епископа, здравог, способног, поставе другог на његову катедру, а без осуде канонске. Да не помињем сада све те изворе где се види зашто је то рађено, ,,Викиликс“, амбасадор у Београду и тако даље. Углавном, кад је то урађено и кад је узурпирана моја епархија, попуњена, да кажемо, онда сам ја коначно решио да више нема шта да се чека, нити ико може да се повинује таквим одлукама, и ја сам кренуо са мојим монаштвом на Косово.

У јесен 2010. сте се вратили на Косово?

– И стигао сам тамо.

У Грачаницу?

– Не, хтели смо било где у моју епархију. Дакле, у Манастир Дубоки Поток, тамо сам отишао. То је Ибарски Колашин, Зубин Поток. Одемо тамо и одслужимо литургију. Онда је настала бура, ангажована је косовска полиција. Шиптари, Срби, сви, да нас избаце одатле. И они су дошли у току ноћи, монахиње све носили из конака у кола и тако их проводили. Онда пратња, напред полиција, позади полиција, не знам које су криминалце покупили. То је било уочи Аранђеловдана, значи 20. новембра, а то је био дан кад сам се ја замонашио пре педесет година, рецимо. Онда се вратим поново у Београд, у моју палату или вилу, како су причали из Патријаршије и писали по новинама. То је палата од двадесет квадрата, ја и моја два монаха ту живимо.

У Бистричкој улици у Београду?

– Да. Шта су направили од кућице јадне. По медијима и све на Саборима. Има Артемије палату. Једном долазим са Сабора ту на ручак, код моје братије, причам то само као секвенцу. Кад ту испред људи с камерама, са апаратима, свуда на улици онде, сликају, да виде где ћу ја да уђем, и питали су да уђу и они. Рекох, не може, излазите напоље. После сам се кајао. Требало је да их пустим. Нек уђу и виде. Тада смо почели да размишљамо, треба се Богу молити негде, под шатор, где? У Лозници код Чачка је шатор подигнут, тамо је молитва била, литургија. Онда у Љуљацима, измеду Крагујевца и Милановца, једна задужбина једног мог школског друга и пријатеља која је урађена пре седам-осам година, али која је била пуста и празна. Он прими моје монахе ту и почне прва литургија ту, у егзилу. Онда је све почело да се развија. Ми нисмо имали никакав план, програм, никаква средства иако кажу да је Артемије не знам које паре изнео. Почело је то да се развија, не како смо ми хтели јер, кажем, нисмо имали никакав план, него како је Бог хтео. Све што је сад урађено за осам година јесте директно по промислу Божијем и благослову Божијем. Почели су људи да помажу, један да поклања своју кућу и имање за потребе епархије. Други даје на коришћење, трећи даје и хоће да сагради цркву и тако даље, а моји монаси, који су били сабијени на једном месту, ја сам почео да их распоређујем. Тако су настале те катакомбе, а катакомба, ви знате шта је, то су прве молионице хришћанства, кад је хришћанство било гоњено те је за молитву налазило места по пећинама, по гробљима, подземним подрумима, то су биле катакомбе. Пошто смо ми у истом положају, били смо гоњени и мучени и све друго, отуда катакомбе. Почињали смо у Барајеву, код Београда, у гаражи коју смо добили. Ту су дошли да нас разбију, али нису успели. И тако, на тај начин се то ширило и данас имамо преко тридесет богослужбених места у Србији и ван Србије. У Србији сигурно у свим местима, почев од Куле у Бачкој, Сурдука у Сремској епархији, Барајево у Београду, Крњево код Пожаревца, око Чачка и све до Бора у Тимочкој Крајини, и до Брезовице на Косову. Имамо на Косову два места, и у Рашкој једно место. Значи, ја нисам напустио свој народ, ја имам монахе и свештенике и народ који долази код њих. То је та епархија у егзилу.

Колико имате монаха и свештеника?

– Мислим да их имам укупно око 150. Међутим, свештеници се тек јављају, припремамо их.

Је л’ крштавате децу, људе? Долазе ли верници на причест, исповед, служите ли све црквене обреде?

– Апсолутно све. Онда су се појавили људи из иностранства. Из Детроита. Према томе, јавили су се људи, разговарали, преговарали, договорили смо да тамо пошаљемо монахе. У Бечу људи такође хоће да имају праву православну цркву.

Па у Бечу веч постоји неколико православних цркава?

– Има их много. али су екуменске. Онда они у Гринбаху, једно 70 километара од Беча, нађу једну кућу, купе је, преуреде и то је сада манастир. У Босни, тамо код Бањалуке, исто тако људи неће ове новотарије, неће екуменизам, тражили су и ми смо тамо отворили једну катакомбу. У Канади је један ђакон био, кад је видео шта се ради, он нам се обратио. Кад сам отишао у наш манастир у Детроиту, он дође и ја га рукоположим за свештеника. Он је отворио у Канади катакомбу. Ових дана јавља ми се један Грк из Лондона који пише све по питању екуменизма, онима који се одупиру томе, који се боре, хоће да дође да буде наш клирик, да га рукоположим и пошаљем као свештеника у Лондон. Из Русије тројица су наших тамо, њихови, али наши. Ето, тако се то ширило.

Извор: Недељник ЕКСПРЕС, бр. 100, 22. 03. 2018.

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ