БРЕЗА 1992 : Слађана Ађић спаљена са двоје деце у породичној кући! Сњежана и Синиша имали по 18 месеци!

Током рата у Босни и Херцеговини (1992-1995) почињени су стравични злочини над српским становништвом. Један од таквих догодио се на самом почетку рата у Брези

На подручјима који данас припадају Федерацији БиХ и где су већину становништва одувек чинили муслимани (данас Бошњаци) јако је тешко утврдити околности под којима је страдало тамошње српско становништво. Федералне власти већ две ипо деценије саботирају и не дозовољавају ископавање масовних гробница где су закопана тела убијених српских цивила. На стратиштима Срба широм Федерације БиХ изричито је забрањено подизање било каквих спомен обележја која би сведочила о геноциду који се српски народ преживео током последњег рата.

Због свих ових околности јако је тешко направити евиденцију свих страдалих и убијених грађана српске националности па су и сви досадашњи спискови жртава прелиминарни и ови подаци нису коначни.

Један од стравичних злочина догодио се крајем маја 1992. у Брези и то у урбаном делу града. На подручју градског насеља убијен је велики број српских цивила. Локалне власти у Брези годинама доста ефикасно прикривају и заташкавају злочине муслиманске тзв. Армије БиХ, посебно оне почињене на ужем градском подручју. Ипак, један од више злочина извршених над Србима у Брези није остао прикривен пред локалном јавношћу.

Према писању Гласа Јавности крајем маја 1992. у насељу Брањевац почињен је незамислив злочин од стране алијиних фанатика. У својој властитој кући убијени су и спаљени домаћица Слађана Ађић (23) и њена деца близанци Синиша и Сњежана, бебе од свега осамнаест месеци. Муслимански екстремисти без милости су прекинули три невина живота! Нису имали милости ни према деци која су тек почела да живе!

Ни Синиша ни Сњежана нису ни знали шта је рат, нису стигли ни другу годину живота да напуне а већ су убијени на најсвирепији могући начин. Злочинцима рука није задрхтала! Једина кривица Слађане и њене деце била је српска националност и православна вероисповест. То им комшије муслимани нису могли опростити. Према писању Гласа Јавности њихов отац Радисав је у време злочина био затворен, немоћан и пребијан у једном од многобројних логора за Србе. У то време у центру града уништен је и српски православни храм Свети Прокопије.

Синиша и Сњежана би данас имали 28 година! До данас би већ завршили школе, пронашли би посао, уживали би у младости и свим изазовима које живот носи…До данас би се можда остварили и у родитељској улози, засновали би своје породице а мајка Слађана и отац Радослав би уживали у игри са унуцима, свакако поносни и на своју деци….Нажалост, уместо свих тих снова породица Ађић почива већ 26 година на гробљу а њихова трагедија је потпуно заборављена и заташкана. Злочинци никада нису процесуирани нити осуђени.

Овај крвави злочин био је најава геноцида и незамсливих злочина које ће претрпети српски народ у Босни и Херцеговини до краја 1995. Жеља за етнички чистом исламском државом где би већину становништва чинили муслимани тј. Бошњаци била је јача од свих дружења, пријатељстава и суживота које су Срби и муслимани имали пре рата. Алијине речи и наредбе потпуне су испрале мозгове Бошњака и учиниле да они крену на своје дојучерашње комшије. А Срби као Срби, и даље су веровали у братсво и јединство. Били су чврсто уверени да до рата неће доћи и да не треба напуштати своја огњишта. Веровали су да треба остати у свом завичају и да треба веровати комшијама муслиманима. Нажалост, такво размишљање их је скупо коштало. Српски народ је поново доживео геноцид и стравичне злочине од стране босанских муслимана баш као и током Другог светског рата.

Иако у Брези није било никаквих ратних дејстава нити сукоба, муслиманска војска је убила најмање 40 цивила српске националности.

Извор: Истина и правда