Нервозна империја

Америчко напуштање мултилатералног нуклеарног споразума са Ираном био је нужан корак једне империје на заласку. Империје у фази успона ретко праве стратешке грешке, не само захваљујући свом ослањању на силу (то чине и када опадају), него и зато што су рационалне у својим одлукама. Оне, наиме, веома прецизно одређују средства за освајање туђих територија и њихово одржавање под својом владавином, и исто тако прецизно дефинишу своје односе са другим силама.

Трампово одустајање од стратешког документа међународног значаја ни најмање није преки потез једног политичког дилетанта, што Трамп уистину јесте. За годину и по дана он је доспео под пуну контролу тзв. дубоке државе, тако да од његовог шарлатанства остаје само његова појава без које не прође ни дан медијски глобализованог света. Али, ако би неко помислио да су одлуке које овај глобални кловн објављује његове, грдно би се преварио. То су одлуке империјалног естаблишмента, који се у САД поново стабилизовао после изборног шока крајем 2016. године.

Проблем с америчком империјом је тај што она подразумева апсолутну доминацију светом. Заправо, суштина тог проблема није њена начелна воља да у потпуности завлада светом, већ конкретно искуство такве доминације у периоду од најмање деценије и по. Између 1990. и 2005. Америка је била непорецив светски лидер, једина супер-сила и беспоговорни господар планете. То значи да је свет постао глобални процес под једном диригентском палицом. Оно што називамо глобализацијом било је обојено црвено-белим уздужним линијама и белим звездицама на плавој подлози. То је значило стварање глобалног поретка под америчким белезима. Снага њене економске моћи била је осигурана правилима Светске трговинске организације, доларом као глобалним прометним и рачунским средством и са преко 250 војних база широм света. Снага њене политичке моћи исказивала се кршењем правила УН и међународног права генерално, увек када је требало да демонстрира своју политичку хегемонију – од СР Југославије, преко Авганистана, Ирака и Либије. Њен војни буџет растао је упоредо на њеном економском и политичком моћи у светским размерама.

На врхунцу оваквог развоја, амерички патриоти – од председника до последњег житеља центра глобалне империје у настанку – могли су да се похвале својом епохалном изузетношћу. И то у буквалном смислу речи. Америка је постала изузетак од света. Све што је долазило од остатка света, што би је ограничавало у њеној пракси изузетности, она је могла да игнорише или да крши. Ако је у питању светски покушај да се државе применом виших стандарда заштите обуздају у еколошком арчењу планете, САД неће ратификовати одговарајући протокол (из Кјота), а потоњи  документ (из Париза) неће ни потписати. Ако је у питању оснивање и деловање међународног суда за ратне злочине, САД неће прихватити своје учешће. Али, зато ће бити најактивније у органозовању ad hoc међународних трибунала који су судили о ратним злочинима у грађанским ратовима (СР Југославија и Руанда) које су сами потпиривали и у којима су активно учествовали на једној од страна. Када је реч о организацији УН, САД су се оглушивале о забрану агресивних ратова, и започињали су их увек када би у Савету безбедности УН остајали без подршке за ратна дејства.

Свет је све до средине прве деценије овог века био суочен са прилично реалном перспективом настанка светске државе деспотског типа. То значи: настанак глобалног поретка у којем ће се из једног центра наметати правила, процедуре и судови прилично варијабилог карактера. Глобална идеолошка мрежа, већ добрано исплетена преко ове стварности, данас је позната као политика људских права. Она се развија као идеолошки вирус који је захватио многе зависне владе у несувереним демократијама, њихове правосудне и академске институције, тзв. цивилна друштва, моћне адвокатске канцеларије и медије.

Средину прошле деценије узимамо као врхунац оваквог глобалног развоја стога што од тада остатак света почиње да пружа отпор овом привидном фатуму интелектуално пројектованом на његовом рођењу у виду „краја историје“. После  релативно кратког сна историје, који је требало да се претвори у вечиту тишину постмодерне глобалне полицијске државе, готово нечујно је дошло до буђења. Последица овог контрапроцеса јесте настанак мултуполарног света који је повео борбу против америчког једнополарног пројекта. Пре само петнаест година није се могло замислити да ће Кина постати реални привредни конкурент Америци, да ће Русија повратити своју војну и делимично привредну снагу, да ће настати међудржавне организације конкурентских привредних (БРИКС) и безбедносних (Шангајска иницијатива, ОДКБ) стратегија, да ће се појавити регионалне силе (Турска, Мексико, Индонезија, Бразил, полако и Индија) које неће беспоговорно следити налоге глобалне империје. Све то коинцидира са првим империјалним ратом који Америка није добила, на сиријском ратишту. Итд.

Империју је захватила нервоза у континуитету од Обамине до Трампове администрације. Њу илуструје серија неуспешних или несмотрених акција на глобалном плану. Завођење економских и других санкција Русији (од 2014) имало је за циљ да спречи по америчке интересе лошу трговинску и енергетску са земљама Европске уније. Средњорочни резултат је да су санкције економски подједнако погодиле и Русију и ЕУ. На дужи рок, Русија ће се са добрим изгледима преоријентисати на друга тржишта, која више нису под контролом империје, а ЕУ ће дефинитивно изгубити руско тржиште. Потом, САД нису Унији успеле да неметну нови трговински споразум (пропао 2016) који је требало да их повеже у простор са америчким трговинским правилима. Такође, Америка је изгубила преимућство у сиријском рату, што перспективно угрожава њену доминацију на глобално важном блискоисточном простору. Надаље, она уводи високе протекционистичке царине за конкурентске робе из Кине и других земаља, па и из саме ЕУ.

Својим изласком из нуклеарног споразума са Ираном, Трамп само наставља овај тренд нервозног реаговања империје која губи свој пројектовани циљ – светску доминацију. Ирационалност тог чина је у томе што се не виде његове последице, посебно са становишта интереса империје. Новитет овог америчког унилатералног потеза јесте у отвореном неслагању две најмоћније земље Уније – Немачке и Француске. Сем Израела, чије је прихватање разумљиво, САД немају подршку за овако ризичан потез. Због свега, Америка сада личи на рањеног лава који прецењује своју снагу. Проблем је у томе, што је овде дошло до саморањавања, услед низа погрешних потеза супер-силе која себе може да перципира само као универзалнoг господара (dominus maximus). На кратак рок, то је опасно за цео свет. На дужи рок, свет ће се ослободити пошасти диктаторског управљања глобалним пословима. Било би добро да људска цена буде што мања.

Извор: Србија и свет