ПРЕКИНУТИ СНОВИ ИГОРА МАРЈАНОВИЋА (14); МАСАКРИРАН ПА НАЂЕН У МАСОВНОЈ ГРОБНИЦИ

Током рата у Босни и Херцеговини (1992-1995) на подручју Санског Моста страдало је више од 600 грађана српске националности, међу којима и велики број жена и деце. Посмртни остаци већине побијених до данас нису пронађени па се Сански Мост са правом данас назива градом несталих Срба.

Четврт века од окончања рата, у Бихаћу је ухапшен пензионисани генерал Атиф Дудаковић, ратни командант Петог корпуса тзв. Армије РБиХ. Заједно са још дванаесторицом ухапшених припадника тог корпуса, сумњичи се за злочине над српским народом, почињене 1995, као и за злочине над припадницима АП Западна Босна (војске Фикрета Абдића), почињене 1994. године.

Из Тужилаштва БиХ су саопштили да се „ратни злочини, који су предмет истраге, односе на страдање више стотина жртава, цивила и заробљених војника српске националности са подручја западнокрајишких општина током 1995, као и ратне злочине против цивилног становништва бошњачке националности, припадника АП Западна Босна током 1994. године”. „Ухапшени се сумњиче за кривична дела злочина против човечности, а Дудаковић и за кривична дела ратног злочина против цивилног становништва”, наводе из Тужилаштва БиХ.
Тужиоци су током темељне истраге саслушали стотине сведока, прикупили стотине доказних материјала, архивских докумената и видео-снимака и доказних материјала везаних за ексхумације и идентификације убијених особа.

Ово привођење најодговорнијих припадника 5. корпуса тзв. Армије БиХ пробудило је наде прогнаних Срба да би правда напокон могла бити достижна. Хапшење ратног генерала пробудило је болна сећања код породица убијених српских цивила које 22 године покушавају да сазнају праву истину о својим најмилијима који су убијени и нестали током последњег рата. Само на подручју Санског Моста више од стотину цивила се и даље воде као нестали иако се поуздано зна да су свирепо убијени од стране припадника тзв. Армије БиХ под командом Атифа Дудаковића.

На подручју Санског Моста пронађене су 62 масовне и појединачне гробнице са посмртним остацима убијених српских цивила – стараца, жена и деце. Њих су на најсвирепије начине зверски мучили и убили управо припадници 5. корпуса приликом окупације Санског Моста.

У Санском Мосту свирепо је убијен и дечак Игор Марјановић. Било му је непуних 14 година. Док је покушавао са породицом да избегне из окупираног Санског Моста, њега су на свиреп начин пресрели припадници 5. корпуса и заувек прекинули његов млади живот. Сигурно да су убице добро познавале и Игора и његову породицу, сигурно да су то учинили његови суграђани и дојучерашње комшије. Игор се након завршетка рата водио као нестао све док 1998. није пронађена једна од највећих масовних гробница у Западној Крајини. На муслиманском гробљу „Греда“ у насељу Шушњари, ехумирана су 72 тела заробљених и убијених српских цивила. Најмлађа есхумирана жртва био је управо четрнаестогодишњи Игор Марјановић који је врло брзо идентификован. Најстарије есхумиране жртве су биле Драгица Аврамовић (90) и Милка Инђић (91). У својим крвавим походима хорде Атифа Дудаковића баш никога нису штеделе. Свирепо су убијане и жене и старице и деца.

Игор је као и већина његових вршњака имао много снова и жеља којима је тежио и које је желео да оствари. Као и свако дете волео је да се игра и дружи са својим другарима и да се радује свим изазовима које живот доноси. Био је узоран ђак и понос својих родитеља. Иако није добро ни знао шта значи рат, муслимански окупатори су управо у њему видели потенцијалног непријатеља и како они то воле да кажу данас „агресора“. Хорде Атифа Дудаковића окупирале су Сански Мост 10. октобра 1995. и започеле свој крвави пир. Уз повике „Аллаху егбер“ сравнили су све што су затекли…палили су, рушили, уништивали….Силовали, мучили, убијали……У једном од таквих напада убијен је и овај невини дечак чија је једина кривица била његова српска националности. То муслимански војници нису могли да му опросте.

Његово измасакрирано тело пронађено је три године након завршетка рата у поменутој масовној гробници. Ова масовна гробница жена, стараца и деце представља праву слику рата у Босни и Херцеговини.

Данас би Игор имао 37 година! Имао би данас своју породицу – супругу, децу. Завршио би школе, запослио би се, изградио би кућу…имао би живот! Имао би све оно што данас имају његови вршњаци који су имали ту срећу да преживе период окупације и рата. Нико од медија није се потрудио за ове 22 године да направи било какву репортажу о страдалницима из ове али и других масовних гробница, да напишу било какав текст или да сниме ТВ прилог о овим жртвама како се трагедије не би заборавиле. Нико се свих ових година није сетио да затражи правду за жртве Атифа Дудаковића и 5. корпуса и да јавно проговори о зверствима која су почињена те несрећне 1995. године.
Поред Игора у овој масовној гробници су пронађени и посмртни остаци Јована Папрића, дечака од 15 година који је масакриран од Дудаковићевих војника. Немилосрдни муслимански војници нису имали милости чак ни према Бобани Зорић која је имала непуних 9 година када је свирепо убијена. Бобана је уједно и најмлађа жртва Санског Моста.
Тода Дошеновић убијен је са својим петнаестогодшњим сином Младеном 10. октобра 1995. док су покушавали да пређу на територију под српском контролом. Најмлађа жртва у долини Сане била је двомесечна беба Андријана Шкорић, избеглица из Глине која је страдала у августу 1995.

Џелати су углавном познавали своје жртве, често су то биле њихове комшије са којима испијали кафе и са којима су се дружили пре рата. Ипак, право лице показали су деведесетих када су добили оружје у руке и када је национална и верска припадност одлучивала о животу Сањана. Више од стотину жена убијено је пре и током окупације Санског Моста. Реч је углавном о старим и болесним женама које се нису могле евакуисати на време. Неке од најстаријих жртава су и Аврамовић Драгица – стара 90 година, Билбија Милева – стара 81-годину, Тодоровић Илинка – стара 91 годину, Анђа Вукојевић – стара 83 године, Врућинић Милка – стара 76 година, Инђић Милка – стара 90 година, Мара Каиш – стара 81 годину, Даница Драгуљица – стара 92 године, Боројевић Анђа – стара 74 године.

У својој породичној кући у Санском Мосту, злочинци под командом Атифа Дудаковића су масакрирали супружнике Симеуна (73) и Соку Протић (73). На кућном прагу су стрељане и преклане Милица Гламочанин (64), Драгица Ерак (74), Милица Боровњак (65), Душан Веселиновић (61), Слободан Ступар (77), Миле Савановић (65), Љуба Папрић (42), Ђуро Карановић (65), Мара Радић (75) и многи други немоћни цивили….

Након хапшења Атифа Дудаковића и осталих 12 војника тзв. Армије БиХ готово цео бошњачки народ, од обичног света, преко бројних удружења и невладиних организација па све до медија, пружили су чврсту подршку Атифу Дудаковићу. Сви они колективно пружили су подршку и почињеним злочинима и послали јасну поруку да колективно подржавају све што се збило тог октобра 1995. и да су сва та убиства, прогони и масовне гробнице херојска дела којима се треба поносити.
Да ли су том подршком Атифу Дудаковићу помислили на масовна и систематска силовања жена и девојака српске и небошњачке националности по логорима у долини Сане?
Да ли су својим аплаузима подржали убијања и мучења српске деце!?
Да ли су митинзима подршке подржали и брутална иживљавања војника 5. корпуса над старицама и немоћним, непокретним цивилима!?

Или рушење цркви, уништавање православних гробова и паљење кућа и имовине?!

Тачно је да не постоји колективна одговорност али свакако постоји морална одговорност са којом пре или касније бошњачки народ мора суочити ако заиста жели да напредује и гради демократско друштво и ако заиста жели да скине са себе терет ратних злочина који носи вековима уназад.

Извор: Истина и правда – портал Српског народа