Њена мајка, Светлана Бошковић је у отвореном писму навела да је током лечења млада новинарка доживела „потпуну незаинтересованост веома познате докторке у Београду, која је пацијенткињи поручила да је пребукирана, да мора и на годишњи, па ако хоће нека дође у августу, септембру“.
Она је Лончару скренула пажњу на то да је након операције 28. јуна 2017. године, Марина отпуштена после осам дана, те да јој је накнадно постављен и „спинални дрен, након чега је као интрахоспиталну инфекцију добила менингитис“.
„Закључак турских лекара је да је управо постављање дрена изазвало брже ширење малигних ћелија дуж кичме. Отпуштена је без антиепилептичке терапије и добила је епи-напад крајем августа, који је довео до потпуног одузимања десне стране тела током зрачења“, написала је мајка.
Она је у писму, које је проследила и јавности, навела да су јој доктори у Србији говорили да буде „дозирано позитивна“, да су медицинске сестре биле веома нељубазне и дрске, а психолог јој је лично рекла да не зна како да јој помогне.
„Ставили су јој пелене, које сам јој често ја мењала. Уписивале су измишљене вредности температуре и притиска предамном, без устручавања. Спремачице су тешке и непокретне болеснике опомињале да су неуредни и тражиле да сами спремају собе, такође не обраћајући пажњу на мене. Скренула сам пажњу да видим капсулу коју сам испустила пре три недеље испод кревета, при чему ми је спремачица објаснила где се налазе метле и остали прибор, па ако ми смета… Изнајмила сам инвалидска колица, постојећа се скоро нису могла гурати до апарата за зрачење“, написала је Бошковић у отвореном писму.
Након кратког побољшања, Маринино стање се погоршало почетком марта, када је након лечења цитостатицима на Клиници за интерну онкологију у Сремској Каменици отпуштена уз савет „снађите се“ и „купите наруквице против мучнине“, пише у писму.
Мајка је додала да ни након уплате од 1.000 евра за уградњу порта због лошег стања вена, та уградња није била могућа, те да је на питање зашто се пацијентима код којих су потребне сталне инфузије, вађење крви и ињекције не уграђује порт одмах ради избегавања непрестаног бодења, добила одговор да се „то не ради на њиховом одељењу“.
„Снашли смо се ангажујући приватно медицинску сестру, а пошто је стање било све лошије, сместили смо је у приватну болницу, где је добијала интравенску храну путем инфузије. Снимљен је још један МРИ мозга где су уочене промене на вратном делу кичме. Са снимком сам се обратила неурохирургу, који нас је упутио на радиолошко лечење. Свесна да је ситуација хитна, тражила сам мишљење у Сремској Каменици на основу снимка, али сам добила коментар да не пожурујем њих који је лече бесплатно, него да пожурим оне где је лечимо приватно“, написала је Бошковић.
Млада новинарка лечила се и у Турској у болници „Санте плус“, а новац за помоћ сакупљан је уз помоћ акција и смс порука.
„У Истанбулу нас је чекало санитетско возило и преводилац, а у болници лекари специјалисти, исти дан су је прегледали, снимили МРИ мозга и кичме. Сутрадан је снимак показао промене дуж кичме. Зашто нико није предложио ово снимање код нас? Радиолог је предочио план зрачења, уз детаљно објашњење. Након четири зрачења, Маринино стање се побољшало до мере да је након шест недеља нормално јела. Међутим, дошло је до поремећаја пулса и дисања, тако да је преминула на интензивној нези“, пише у писму.
Додала је да је болница на крају обезбедила и превоз сандука до авиона, њој авионску карту, превоз и преводиоца до аеродрома, а да је у Србији на аеродрому „Никола Тесла“ процедура преузимања сандука трајала непотребно дуго, те да су породици наплаћени трошкови царињења, као да им је „дете пакет“.
„Зашто је дете требало да ми умре у туђој земљи, да ме грле непознати људи са којима се нисам другачије могла споразумети, него погледом и сузама? Да нас испрате исти очајници као ја, који су довели своје најближе да се лече у тој и другим болницама у Истанбулу, продавши станове и куће, задужујући се и прикупљајући помоћ преко смс порука?“, написала је Бошковић.
Она је апеловала на министра Лончара и надлежне да хитно почну да мењају здравствени систем Србије, те да затраже од запослених у здравству да се „подсете положене Хипократове заклетве, потисну сујету и уједине постојеће знање“, да олакшају пацијентима лечење, а њиховим најближима да „не убију сваку наду“. Апеловала је и да се поједностави „ужасан бирократски систем“ заказивања прегледа и боловања, лекарских комисија, те да запослени буду обучени за рад на компјутерима.
