Свети Владика Николај: Цркви су потребни ревнитељи

категорија Православље / дана 29/04/2018 у 16:36 часова /
Ревнитељи су нам потребни. И ништа у наше време није тако потребно Цркви Божјој као ревнитељи, који су чули и к срцу примили реч великог Апостола Христовог: Будите огњени у духу, служите Господу (Рим. 12.11). Божја истина јесте као огањ у човеку; мора да гори и светли унаоколо. О томе сведочи пророк Јеремија, који се једном био зарекао да више не говори о Богу отпадничким синовима Израиљевим, али се није могао уздржати на дуго, јер, вели, би у срцу моме као огањ разгорио а затворен у костима мојим, и уморих се задржавајући га, и не могох више (Јерем. 20.9). Таква је ревност за истину Божију.
           Ревнитељи лажи често називају ревнитеље Истине фанатицима. И ова реч је на језику њиховом лаж. Фанатици су били одувек само ревнитељи лажи, јер фанатици су они који лако и брзо улазе у крв својих противника. Такви су фанатици били фарисеји, који су пролили потоке крви светих Пророка и Апостола. Такви су фанатици били аријанци, који су се служили огњем и мачем да униште православне носиоце Истине. Такви су фанатици у наше време (тридесетих година овог века- прим. Светигоре.) јудаизирани безбожници московски, који са демонском јарошћу муче и убијају православне Русе. Такви су фанатици одувек били сви безбожници /Нерон, Калигула/ и сви јеретици.

Дух Истине није дух фанатизма; дакле, ни дух Православља није дух фанатизма. Ревност за кућу твоју изједе ме (Пс. 69.9), речено је за Спаситеља. Човек са ревношћу за Истину Божију, дакле, једе самога себе, док ревнитељи лажи, фанатици, једу друге. Наш духовни отац и Христов апостол Павле разликује ревност по разуму од ревности не по разуму. За своје земљаке он каже: Имају ревност, али не по разуму (Рим. 10.2). Не по разуму и не за разумно, него неразумно за неразумно, онако као цар Израиљев Јуј, који је косио непријатеље Божије кар траву, а после се клањао златној јуници.

Христос је за нас оваплоћени врховни Разум, и ко ревнује за Њега, ревнује за Разум и по разуму. Исти апостол Павле наређује Филибљанима: једнодушно борите се за вјеру Јеванђеља (Филиб. 1.27).

А његов брат и друг у апостолској служби, свети Јуда, опет моли говорећи: пишем вам молећи да се борите за праведну вјеру (Јуда ст. 3). Ревновање за веру у Господу Христу, дакле, није неки сувишак наше службе Богу него заповест и наша постојана дужност, без које су нам врата спасења закључана.

Црква наша није без ревнитеља. Има их доста, али то опет није доста. Кад сви који се крсте православним крстом буду ревнитељи, онда ће тек бити доста ревнитеља.

Док су оци били под Турцима, сви су били ревнитељи вере своје, и по цену живота нису од те вере отпадали. Данас пак, у слободи, размножили су се и отпадници од вере и јеретици, те се борба за Истину мора продужити у слободи исто онако као и у неслободи.

За то су нужни борци, т. ј. ревнитељи, који ће као пророк Илија говорити: Ревновах веома за Господа Бога над војскама, јер синови Израиљеви, (сада: неки синови Православља) оставише завјет твој (1Цар. 19.10).

„Светигора број 49, година 5. Видовдан 1996. година, страна 30.

 

 

 

Извор: Борба за веру