Злочини над Србима у Босни и Херцеговини 1914. године

Рат који је Аустро-Угарска повела 1914. године, није био само рат против Краљевине Србије, већ и против српског народа у цјелини, а када су у питању Босна и Херцеговина, тај рат веома брзо је добио карактеристике бруталног етничког чишћења српског народа западно од ријеке Дрине. Антисрпске демонстрације у Сарајеву започеле већ у вечерњим часовима истога дана када је Принцип извршио атентат на Фердинанда. Група од око 200-300 демонстраната, из редова Хрвата и муслимана, предвођених франковцима, прво је узвикивала антисрпске пароле, а затим је започела демолирање хотела Европа, који је био у власништву Глигорија Јефтановића и редакције листа Српска ријеч. У току ноћи франковци су, уз помоћ војних, а посебно клерикалних кругова, предвођених надбискупом Јосипом Штадлером, за сутрадан припремили нове рушилачке демонстрације. Током ноћи штампан је као плакат проглас Градског заступства, у коме је позвано грађанство Сарајева да из своје средине „истријеби“ наводне антидржавне елементе, што је у ствари представљало позив на обрачун са Србима. Тако припремљена, руља се ујутро око 8 часова почела окупљати пред католичком катедралом и наоружана сјекирама, моткама, камењем и сличним предметима, носећи пред собом цареву слику и пјевајући пјесму „царевку“, кренула у рушилачки поход. Прво је нападнута и демолирана српска школа, а затим и просторије српских културних и просвјетних друштава, редакције српских листова, фирме, радње и други објекти у српском власништву, а на крају и куће многих угледних сарајевских Срба, па чак и оних сиромашнијих.

Демонстрације су пратиле и масовне пљачке српске имовине. Само око 200 српских домаћинстава у Сарајеву претрпило је штету од око пола милиона круна. Полиција и војска нису учиниле конкретније кораке да спријече дивљање демонстраната по Сарајеву, већ су их у неким случајевима и подржавали, а њихова интервенција више је била симболична него стварна. Демонстрације су се тог и наредних дана пренијеле и на друге градове Босне и Херцеговине: Мостар, Добој, Ливно, Травник, Завидовиће, Чапљину, Столац, Маглај, Зеницу, Вареш, Бугојно и друге гдје су муслимани и Хрвати чинили већину становништва. У свим овим мјестима демолирана је имовина српских школа, културно-просвјетних друштава и угледнијих Срба, а у појединим мјестима било је и људских жртава. Само у Стоцу штета причињена Србима износила је око 50.000 круна. У неким мјестима, као на примјер Опличићима и Клепцима, демолиране су и оскрнављене и српске цркве. У Клепцима је православна црква не само демолирана, већ и тешко оскрнављена, одежде и црквене утвари су уништене, а демонстранти су чак и вршили нужду у путиру. На челу демонстраната у свим мјестима били су франковачки елементи, којима би се затим придружили и муслимани. Аустроугарске власти су 29. јуна у Сарајеву, а 2. јула 1914. године у читавој Босни и Херцеговини увеле ванредно стање и прогласиле пријеки војни суд, али не са намјером да кажњавају изгреднике, већ да им те мјере послуже као ново средство кажњавања Срба.

Вешање Срба у Гацку 1914. године; Фото: Срби у БиХ

Већ у јулу и августу 1914. године, а и наредних мјесеци, аустроугарске власти су донијеле читав низ закона, прописа, уредби и наредби по којима се земља прилагођавала новом, ратном стању. У основи, сви ти акти су били уперени против Срба. Тако су затворене српске школе, забрањена ћирилица, укинута сва српска друштва, забрањена српска застава, укинута крсна слава, забрањено је чак и ношење српске шајкаче итд. Али, најпогубније су свакако биле наредбе о оснивању пријеких ратних судова по свим гарнизонима и већим војним јединицама, затим наредба о узимању талаца који су својим животима морали да гарантују унутрашњи мир и сигурност стратешких објеката, наредба о искључењу из подаништва свих оних који се без одобрења налазе ван земље, а политички су сумњиви, те о конфискацији њихове имовине и прогону њихових породица итд. Прва масовна хапшења Срба започела су непосредно након Принциповог атентата, па је у наредних 48 часова похапшено око 200 Срба из Сарајева и његове околине, а само до почетка ратних операција ухапшено је око 5000 Срба у Босни и Херцеговини. На удару су прије свих биле соколске старјешине, свештеници, учитељи, трговци и остали угледнији људи, који ће касније служити као таоци и бити безобзирно понижавани, мучени и убијани. Таоци су узимани по унапријед припремљеним списковима, из реда угледнијих представника српског народа у Босни и Херцеговини. Они су држани у нељудским условима у затворима или на разним објектима од војног значаја за Монархију, као што су мостови, пруге, тунели и слично. Они су својим животима гарантовали за те објекте, а били су малтретирани, застрашивани, мучени на разне начине, а често и убијани без икаквог повода. Преживјели таоци касније су највећим дијелом отпремљени у злогласне аустроугарске логоре, а некима је суђено и на велеиздајничким процесима.

Аустроугарски пријеки војни судови били су посебно немилосрдни. На смрт вјешањем или стријељањем осуђено је на стотине људи. Судило се из најбаналнијих, а често и без икаквих разлога. Докази се нису ни тражили нити су били потребни, а пресуде су често изрицане по нечијој, најчешће лажној дојави. У тој психози страха, денунцирање је постало редовна појава и многи невини страдали су због тога што су се неком комшији раније замјерили. Вјешања су била групна, на јавним мјестима, трговима, пред црквом, школом и слично. Највећи број вјешања и стријељања извршен је у Источној Херцеговини и Подрињу. На такав начин објешено је на десетине Срба у Требињу, Автовцу, Фочи, Билећи, али и другим мјестима широм Босне и Херцеговине. Познат је случај котарског судије из Фоче Мате Бошкића, који је сам, за кратко вријеме, на смрт осудио преко 70 потпуно невиних цивила.

Стрељање Срба сељака у Босни 1914.

Још страшније посљедице од пријеких војних судова, по српско становништво Босне и Херцеговине, имала је наредба из првих дана рата по којој аустроугарске трупе могу поступати „без интервенције ког суца на основу нужне ратне обране“, што је у пракси значило неограничену моћ појединих аустроугарских команданата и унапријед ослобађање од одговорности за почињене злочине над цивилним становништвом. Та самовоља дошла је до изражаја већ првих дана рата када су аустроугарски војници започели масовно претресање српских кућа у потрази за оружјем. Та мјера провођена је уз сваковрсно шиканирање цивилног становништва, а појединци који би били осумњичени да крију оружје морали су исто купити, ако га нису имали, и предати војним властима, након чега им је слиједила казна. Преметачине су често биле праћене и пљачкама. Осим тога, аустроугарски војници, заједно са „шуцкорима“, починили су у току рата бројне злочине над српским становништвом Босне и Херцеговине.

Оснивање чета тзв. „Заштитног корпуса“ (Shutzkorps), који су у народу остали познати као шуцкори, представљало је посебан вид терора над српским народом у Босни и Херцеговини, у току Првог свјетског рата, а њихов творац био је Оскар Потјорек. Ослоњен на поједине муслиманске прваке, прије свих на Адемагу Мешића, Потјорек је првобитно планирао да у шуцкоре ангажује само муслимане, али је то у пракси било нешто другачије. Привучени дневницом од 3 круне и још више могућношћу да не буду мобилисани на фронт, шуцкори су формално имали задатак да одржавају ред у позадини фронта, обезбјеђују пруге, саобраћајнице и важније објекте и да се боре против упада српских комитских чета. А у пракси, основни задатак им је био да тероришу српски живаљ. Од укупно око 11.000 шуцкора, у самој Херцеговини их је било око 5000 или чак 45%. Ужасан терор проводили су у току рата над таоцима и цивилним становништвом шуцкори у Босни и Херцеговини. Вјероватно никада неће бити утврђен тачан број њихових жртава, али су остали запамћени суровост и бестијалност са којом су се обрачунавали са голоруким народом, а често и са првим комшијама. У Источној Босни и Херцеговини су се посебно по суровости истицали шуцкори муслимани, тако да су и саме аустроугарске власти биле принуђене да неке од њих изведу на суд и осуде за почињене злочине. Клање, спаљивање, силовање, одсијецање појединих органа, били су само неки од метода којима су шуцкори чували „унутрашњи ред и поредак“ у Босни и Херцеговини. Први масовни злочин на овим просторима починили су управо шуцкори, у Челебићу код Фоче, када су побили 84 српска таоца. Злочини шуцкора и регуларних аустроугарских трупа посебно су се умножили након повлачења српске и црногорске војске из Источне Босне, када су под оптужбама за шпијунажу или једноставно за радостан дочек српске и црногорске војске, били побијени многи недужни српски цивили. Тако су, на примјер, само на Палама, 20. и 21. октобра 1914. године шуцкори убили 52 српска цивила. У распламсавању вјерског рата у Босни и Херцеговини, Аустро-Угарској је свакако ишло на руку и то што је турски султан, као калифа свих сунитских муслимана свијета, прогласио „свети рат“ или џихад против сила Антанте, а у његовој фетви су поменуте и Србија и Црна Гора. Фетва је прочитана и по свим џамијама у Босни и Херцеговини, а затим упућена свим муслиманским војницима на фронт. Још прије тога, одмах на почетку рата, у свим џамијама у Босни и Херцеговини су „учене дове“ за побједу Централних сила.

Чим је аустроугарска влада упутила ултиматум Србији, започело је у Босни и Херцеговини хапшење и интернирање српског цивилног становништва. У пограничним срезовима према Србији и Црној Гори аустроугарске власти су муњевитом брзином извршиле мобилизацију да би тако предуприједиле било какав покушај отпора или побуне. Затим су почели масовна хапшења и интернирања становништва у унутрашњост или у злогласне логоре широм Монархије. Најпознатији аустроугарски логори за Србе били су Арад, Коморан, Шопроњек (Нежидер), Кечкемет, Туроњ и други широм Монархије, а у Босни Добој, Жегар код Бихаћа и многи мањи логори. Тако је прве концентрационе логоре на тлу Европе формирала Аустро-Угарска 1914. године за Србе, чак и за жене и дјецу. Према непотпуним подацима из 1918/19. године у арадском логору било је 3323 особе из Босне и Херцеговине, осим Сарајева, за које нису достављени подаци, а В. Ћоровић наводи податак о 5500 сужњева од којих је скоро половина помрла у логору. Први транспорт од око 600 Срба: људи, жена и дјеце, већином српских породица претходно експатрираних из Босне и Херцеговине, а које су похватане послије Макензенове офанзиве на Србију и Црну Гору и нешто србијанских војника, отпремљено је у добојски логор 27. децембра 1915. године. До краја рата, само кроз овај логор прошло је преко 45.000 људи, жена и дјеце из Босне и Херцеговине и Србије. Живећи у нељудским условима, интернирано становништво је масовно умирало изложено сваковрсним тортурама, тешким физичким пословима, глади, невремену и заразним болестима. Према подацима које износи В. Ћоровић, само у току једног мјесеца, априла 1916. године, у добојском логору умрло је 643 дјеце, а према забиљешкама свештеника Славка Трнинића у току 1916. и 1917. године у овом логору сахрањено је преко 1000 дјеце испод десет година старости. Према непотпуним и фрагментарним подацима, у Шопроњеку је једно вријеме било преко 8000 логораша, у Бихаћу око 8000, у Требињу преко 2500 и тако даље.

Да би што боље очистиле погранични појас од српског живља, аустроугарске власти су један дио становништва депортовале у унутрашњост, а један дио протјерале. По наредби Земаљске владе од 7. октобра 1914. године искључени су из поданства и конфискована је имовина онима који се без дозволе босанске владе налазе у иностранству, а ако су под сумњом да раде против Монархије. Та мјера посебно је погодила све оне који су побјегли из Босне и Херцеговине након офанзиве српске и црногорске војске. Породице тих људи протјериване су преко границе без игдје ишта. Само у требињском крају протјерано је становништво из 952 дома, опљачкано 619 кућа, попаљено 400, а у затворе и логоре отјерано преко 5000 лица. Перо Слијепчевић је израчунао да су за само мјесец дана аустроугарске власти протјерале из Босне и Херцеговине 5260 српских породица и конфисковале им имовину. Све ове мјере имале су и дубљу позадину и сежу још у вријеме од прије окупације Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, а коријени су им у настојању аустроугарских власти да дуж Дрине што више ослабе српски етнички елемент, а оснаже католички и муслимански, како би на тај начин и физички раздвојиле српски народ с једне и друге стране Дрине. Рат је аустроугарским властима пружио јединствену прилику за етничко чишћење Подриња и Источне Херцеговине од српског становништва. Осим тога, одлуком да један дио конфисковане имовине Срба може бити подијељен „лојалном“ локалном становништву, доносио је нову међусобну мржњу између православних с једне те муслимана и католика с друге стране. Поред тога, муслиманско становништво дуж Дрине и из Новопозарског санџака, које се борило на страни аустроугарске војске приликом њене офанзиве, бјежало је или је пресељавано по Потјорековим наредбама у унутрашњост из такозване „ратне зоне“, приликом наступања српске и црногорске војске на те просторе. Ратне операције на том простору умножавале су патње цивилног становништва, а поготово што су наступање црногорске војске понегдје пратиле пљачке и паљевине, а понекад и одмазда над заосталим муслиманским становништвом, посебно шуцкорима и њиховим породицама. У почетку је Потјорек био против досељавања муслимана из Новопазарског санџака у Босну и Херцеговину, али је убрзо у томе увидио могућност дефинитивног рјешавања српског питања у Босни и Херцеговини и то насељавањем ових избјеглица на имања протјераних српских породица из Подриња.

Да би у потпуности обезглавили и национално дезоријентисали српски народ у Босни и Херцеговини Аустро-Угари су схватили да му, прије свега, морају уништити интелигенцију. Први се на удару нашао национално ангажовани дио интелигенције, на чијем раду су почивала културно-просвјетна, спортска и омладинска удружења као носиоци просвјетног, културног и друштвеног уздизања народа и борбе против свеопште заосталости и сиромаштва. Први су, наравно, били политички експонирани Срби, а посебно припадници средње националне генерације и омладинци. Већ првих дана рата ухапшени су сви они који су на било који начин били политички и национално ангажовани, па чак и муслимани који су се у националном погледу осјећали као Срби.  У прво вријеме они су служили као таоци, да би затим некима било суђено на велеиздајничким процесима, а неки су одведени у већ помињане злогласне логоре. Свој живот у злогласном логору у Араду завршио је и идеолог „Народове“ групе Ристо Радуловић. У арадском логору умро је и Авдо Сумбул, секретар „Гајрета“ и један од истакнутих Срба муслимана, као и многи други истакнути појединци. Из истих разлога, страдали су масовно и православни свештеници. Од 343 парохијска свештеника, колико их је тада укупно било, послије атентата 1914. године седморица су стријељана, 56 је оптужено или осуђено, 156 је отпремљено у логоре или узето у таоце, што значи да је више од 65% православних свештеника у БиХ изгубило слободу, а тортура над њима настављена је и у току рата, па је тако ријетко који српски свештеник остао на слободи.

Новостима бр. 270, 05. 10. 1914.

Председник општине из Скакавца обешен у Сарајевском логору

Међутим, српска интелектуална и политичка елита у Босни и Херцеговини највише је десеткована серијом велеиздајничких процеса. Најпознатији је био Бањалучки велеиздајнички процес против 156 најугледнијих Срба из Босне и Херцеговине. Процес је трајао од новембра 1915. до априла 1916. године, а на њему је суђено седморици чланова Сабора, 24 професора и учитеља, 21 свештенику, осморици студената, а остали су били трговци, чиновници, и угледни сељаци. Оптужница их је теретила за сарадњу са Народном одбраном чији је циљ био уједињење Босне и Херцеговине са Србијом. Као коловође су оптужени Васиљ Грђић и Саво Љубибратић, а као чланови и повјереници Народне одбране у БиХ, још 121 оптуженик. Посебно је суђено руководству СКПД „Просвјета“ као и руководству осталих српских културних, просвјетних, привредних и спортских организација. Чак 16 оптужених, на челу са Васиљом Грђићем било је осуђено на смрт, 81 на робију, а 51 оптуженик је био ослобођен. Осим овог процеса одржана је и читава серија других велеиздајничких процеса, укупно 17, на којима је суђено различитим генерацијама и различитим социјалним структурама српског народа у Босни и Херцеговини. Серија судских процеса није заобишла ни средњошколску омладину. Први процес одржан је ђацима у Бањој Луци и на њему је суђено 27 ђака, двојици професора и директору школе. У Сарајеву је 1915. године, на казну затвора од 1 до 12 мјесеци, осуђено 8 омладинаца и 2 грађанина из Мостара. У Травнику је одржан највећи процес против школске омладине на коме је 65 омладинаца суђено у предмету против Виктора Рупчића и другова, а у Бихаћу је суђено 40 ђака тузланске гимназије у процесу Тодору Илићу и друговима. У Травнику је, такође, суђено десеторици припадника Српско-муслиманске организације, коју су чинили српски оријентисани ђаци муслиманске вјероисповијести. Групи омладинаца из Требиња суђено је у Тузли. Осим припадницима средње и омладинске генерације Срба у Босни и Херцеговини суђено је и старијој генерацији бораца за црквено школску аутономију, а међу њима и „оцу Босанске Виле“ Николи Кашиковићу и његовим синовима, затим Григорију Јефтановићу, а 1917. године и Војиславу Шоли. Ови процеси, осим практичног обезглављивања српског националног покрета имали су и своју политичку позадину, али и практични циљ да се за избијање рата оптуже српске националне организације из Босне и Херцеговине, а преко њих, доказујући директну везу са Србијом, да се за избијање рата оптужи Србија.

Дакле, ово су све били начини на које је Аустро-Угарска монархија проводила своју „цивилизаторску“ мисију у Босни и Херцеговини и на Балкану.

Драга Мастиловић

Извор: Расен