Бошко Антић: Милици с љубављу

Нажалост, сада те знамо сви ми који тугујемо за тобом. Твоја слика остаће читав живот у сећањима. Никада твоје окице не могу нестати из нашег ока

Свакодневно у злочиначкој агресији гину деца. Зликовци су им одузели дјетињство, уместо у вртиће и школе шаљу их у склоништа. На звук сирена дрхте мала срца. Младе животе односе бомбе, а непријатељ се извињава, док зла вештица Мадлен тврди да то чини из љубави према Србима.

Прољеће је најлепше доба у мојој улици – Улици оморика. Тада моја улица процвјета јер се на ливади испод моје терасе, поред бијеле раде, љубичице и маслачка појаве нове плаве, смеђе и црне главице – стижу нови клинци и клинцезе. Сатима их посматрам и уживам у новом животу кога доносе. Кад год осјетим да та безбрижна лица и њихове игре неком сметају изнервирам се.

Ове године стигло је некакво другачије пролеће. Стигли су и нови клинци, али уместо на ливадици испод моје терасе проводе дане у кући чекајући завијајући звук сирена, а после њих ноћи проводе у склоништима. Тамо, дубоко испод земље, играју неке друге игре збуњени због забринутих погледа мајки док су очеви на бранику Отаџбине. Моја унука Сара каже: „Деда, опет морамо у склониште, неваљале чике опет пуцају у бацају бомбе”.

Нажалост, нису сва деца стигла у склониште, неће сва стићи на ливадицу да се играју, неће се неке плаве, црне или смеђе главице појавити на ливадицама између белих рада, љубичица и маслачака. Ваздушни пирати су бацили бомбе на Батајницу. Један њихов гелер прекинуо је живот трогодишњој Милици Ракић, на ноши у купатилу. Гледајући тужно њену слику у новинама не могу да задржим сузу у оку. Било је још суза у мом оку, али ова је због вечите љубави према деци, али и због беса што светске барабе уништавају младост ове земље. Никада им то свет неће опростити, бар онај део света који има душу, бездушни ме не интересују.

Милице, уместо да украшаваш наше ливадице трчећи по њима, разбојници су ти узели живот у време када је требало да процветаш својим родитељима, свом брату и онима који те знају. Нажалост, сада те знамо сви ми који тугујемо за тобом. Твоја слика остаће читав живот у сећањима. Никада твоје окице не могу нестати из нашег ока.

Милице, због тебе нека се роди још много Милица, Милоша, Лазара…

Нажалост, има и оних које твоја смрт није коснула па ни једном речју да се огласе у својим гласилима. Не могу, јер би морали окривити своје заштитнике, оне чији су им интереси ближи од запаљених села и градова којима јашу јахачи Апокалипсе. Поред Милица, Лазара, Стефана и Милоша, нажалост, имамо и Бранковиће.

Милице, почивај мирно у земљи сремској. Као пупољак си убрана када није требало. Живот су ти одузели злочинци, али им нећемо дозволити да својим чизмама прљају земљу у којој лежи твоје мало невино тело.

Моја унука Сара од данас ће бити и Милица.

Чланак је објављен у часопису „Дан” 22. априла 1999, а „Радио – Светигора” га је неколико дана непрекидно саопштавала својим слушаоцима. Касније је чланак објављен у „Ратном билтену Ратне морнарице” број 1. мај 1999.

Извор: Стање ствари