Игре с нишким аеродромом

Последњих дана у Нишу не престају демонстрације поводом намере нишких власти (већина СНС) да, очигледно по налогу из Београда, пренесу нишки аеродром у својину Републике Србије.

О чему се ради? Да ли то Влада Србије жели да спасе од пропасти аеродром који има мизеран број путника и лоше послује, као протеклих деценија када годишњи промет путника никада није прешао 36 хиљада? Не, нишки аеродром је током последњих пар година направио невероватан скок и од 1.335 путника у 2014. дошао на 331.582 путника у 2017. години! Такав раст остварен је захваљујући одличном менаџменту (двојац Ђурђановић-Аврамовић), комбинацији ниских аеродромских такси и привлачења светских лоукост гиганата Визера,  Рајнара и Свиса, малој запослености и великом раду, знатним нелетачким приходима, као и подршци града Ниша, чији је финансијски аспект, иначе невелик, углавном ишао у куповину опреме. Кажу да је ове године аеродром чак постао профитабилан, после деценија губитака.

Неки челници СНС-а помињу старе уговоре између Војске и града Ниша, сугеришући да је неплаћање (надуваних) обавеза од стране Ниша могући повод преузимања аеродрома. Ово нема никаквог смисла, јер на својинске односе међу државним институцијама, или носиоцима јавне својине, не треба примењивати правна правила из приватног права. Консеквентно би онда било да град Ниш оде у стечај и да се Војска Србије намири из његове имовине, што нико разуман не жели. На крају, такве имовинске спорове треба да решава суд, на основу права, а не политичка власт на основу силе.

Као главни разлог челници СНС-а наводе потребу развоја аеродрома, што град Ниш не може сам на исфинансира. И једно и друго је вероватно тачно, пошто се ради о милионима евра, али из тога не следи нужност да аеродром пређе из локалног у државно власништво, и то још у целини. Сасвим је могуће да држава  (су)финансира пројект који је у локалном власништву, а да је резултат инвестиције и даље у локалном власништву које је јавно (државно) по свом карактеру.

Тако се ради у Хрватској, где Загреб снажно финансира развој мањих аеродрома, али се не мења стандардан процентуални однос власништва Републике и локалне заједнице над аеродромом.

Штавише, уколико Република Србија инсистира да за своја улагања добије формално власништво, онда свакако и Ниш има права да за своја досадашња улагања оствари удео у власништву над аеродромом. Тако би се лепо проценило колико аеродром сада вреди, што би био улог Ниша, а и уговором предвидело колико ће Србија да уложи у уговорном периоду, па се онда одредили процентуални удели обеју страна. Овако како Београд предлаже је бесмислено: хоћемо чисте власничке рачуне, а онда узмемо све, не дајући Нишу ништа за ранија улагања.

Овде је потребно напоменути да је за даљу модернизацију потребно далеко мање новца него што се лицитира, ваљда с намером да се град Ниш прикаже потпуно беспомоћним у односу на финансијске потребе. Тако се помиње 15 милиона евра, што је свакако претерано. Јер, половину тог износа треба уложити у контролни торањ и везе, што не финансирају ни Београд, ни Ниш, већ Контрола летења Србије и Црне Горе из новца корисника ваздушног простора, тј. од светских авиокомпанија. Аеродрому је сада веома потребно проширење и модернизација аеродромске зграде за пријем све већег броја путника, што свакако не прелази 4-5 милиона евра. Чак и да Република Србија обезбеди тај новац, не би требало да то буде довољан разлог да се цео аеродром, који вреди далеко више, пренесе у њено власништво.

Наравно, не треба бити превише мудар да би се наслутила веза овог плана са неколико дана раније потписаним концесионим уговором за београдски аеродром. И поред обећања премијерке да ће са уговором јавност бити упозната, то се није остварило. Сада као рок за његово објављивање помиње тренутак преузимања аеродрома од стране концесионара, што је бесмислено и вероватно значи да цео уговор неће бити објављен,  већ можда само неки небитни делови.

Сасвим је могуће да је концесионар Ванси условио плаћање високе суме концесионе накнаде бројним другим погодностима, о чему смо већ писали. Једна од њих би могло бити и ограничење даљег развоја нишког аеродрома, пошто је сасвим могуће да на вероватни раст аеродромских такси у Београду дође до преоријентације знатног дела путника са београдског на нишки аеродром, на коме је такса само три евра. А још су се у Нишу настанили велики Рајнар и остали, који ће спремно и у кратком року отворити потребан број линија за све веће европске градове и на тај начин угрозити Ер Србију и аеродром Никола Тесла.

Да поменута логика има пуно смисла потврдио је у јануарском  интервјуу РТС-у и сам председник Вучић, који је, ваљда у тренутку неопрезности, изрекао мисао да „смо пустили“ нишки аеродром да се развија иако смањује број путника на београдском, као и да регионални аеродроми у Србији (Ниш, Поникве, Морава) неће моћи прећи милион путника. Вучић је, значи, одмах изнео примедбу на успех нишког аеродрома, уместо да га похвали, као и то да угрожава београдски, односно да угрожава будући приход Вансија. Поменуо је и постављени лимит броја путника регионалних аеродрома, што не може имати другог смисла осим као подршка београдском, односно Вансију. (Ово последње је учинио на свој конфузан начин, па је нејасно да ли се милион односни на сваки или на сва три аеродрома, за једну годину или за дванаест.)

Забавно је и што је у истом интервјуу Вучић рекао да држава нема способности да управља аеродромима и да је то разлог давања београдског у концесију, а онда, гле чуда, одједанпут постаје способна да то чини са нишким, и то у фази његовог брзог раста.

Не треба заборавити ни мартовски предлог Републике (Зорана Михајловић) да се нишка аеродромска такса повећа са 3 на 6 евра. Нема сумње да би прихватање овог предлога довело до напуштања концепта развоја нишког аеродрома, а и опадања броја путника и одлазак авиокомпанија. Био је то први покушај да се нишки аеродром ограничи, нема сумње због Вансија. Предлог Михајловићке је одбачен, па је онда Влада кренула оштријим путем – преузимањем власништва аеродрома, а тиме и управљачких права, што ће, кроз контролу из Београда, вероватно донети опадање броја путника на нишкоом аеродрому.

Нема сумње да се ради о још једном ружном послу онога ко мисли да је Србија његова прћија и да он све може и све сме.

Извор: Србија и свет