Пуковник Љубинко Ђурковић: Кошаре, битка која траје (АУДИО/ВИДЕО)

категорија Подсећања / дана 11/04/2018 у 10:55 часова /

Ми тада нисмо сачували само границу, већ и становништво, културно и историјско наслеђе. НАТО генерали и пуковници јавно говоре „да смо прошли Кошаре, данас бисмо пили кафу у Београду“, каже пуковник Љубинко Ђурковић за „Седмицу“ Радио Београда

Душан Поткоњак, војник који је учествовао у одбрани Kошара, водитељ Ана Томашевић и пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Kошара

Две недеље од почетка НАТО агресије 1999, на Велики петак, ноћу, 9. априла почео је копнени напад на Југославију. Мимо очекивања, за место удара изабрана је караула Кошаре, на висовима Проклетије. Снаге ОВК и НАТО, потпомогнуте артиљеријом два дана су непрекидно гранатирале положаје Војске Југославије.

Успели су да заузму караулу и 4 квадратна километра наше територије. Даље нису могли, али битка је настављена у наредна два месеца. „Све је било као у магновењу. Будан си, јер ћеш погинути ако заспиш, а спаваш јер не можеш остати недељама будан“, забележио је један од бранилаца са Кошара.

Епилог херојске одбране био је скоро 300 рањених и страдалих, али напад ОВК и НАТО пешадије је заустављен. Копнена инвазија је спречена. На 19-ту годишњицу од почетка битке за Кошаре, за Седмицу Радио Београда 1 говори командант одбране Кошара пуковник Љубинко Ђурковић.

Г. Ђурковићу, политичари тог времена сагласни су у оцени да је рат 99. био неопходан западу и да је био неминовност, која се није могла избећи. Како сте Ви, као професионални официр доживели ту неминовност?

– Запад, не само 99, него и раније, крајем 80-их почео је разбијање Југославије, а НАТО је планирао тај рат. Такође, да будемо свесни и чињенице да НАТО није више био војни савез држава, које се боре за своје националне интересе, већ савез ратних корпорација, које се боре за нове ресурсе. На ред је тако дошла тадашња Југославија, односно Србија. Њихова истраживања показала су да на КиМ постоје не само ретка рудна богатства, већ и нафта и гас, чија се вредност данас процењује на шест хиљада милијарди. Онда су уследили политички притисци, на које смо морали да одговоримо.

Какво је уопште било стање у војсци 98. и почетком 99. године?

– Имали смо среће да је тих година, војнички састав, а посебно Приштински корпус био сачињен од људи надахнутих патриотизмом и частољубљем, спремних да бране то парче свете земље православља. Сви који су се тамо затекли, од војника, полицајаца, обичног становништва – сви су имали јак, немерљив отаџбински код, који још нико није успео да разреши. Код – како се љуби и воли отаџбина.

А када сте ви лично схватили да ће бити рата?

– Крајем септембра или октобра, кад је дошла верификациона комисија ОЕБС-а са Вилијемом Вокером на челу. Они су омогућили да се поново регенерише и реорганизује УЧК. Тада је било више него јасно да се они припремају за даља борбена дејства.

Ви сте били у саставу Приштинског корпуса, као командант 125-те моторизоване бригаде. Како сте се лично а како војнички припремали за оно што долази?

– У време борбених дејстава, затечен сам на дужности команданта Другог моторизованог батаљона, у саставу 125-е моторизоване бригаде. Већина официра Приштинског корпуса већ је имала искуства у борбама у одбрани српства на простору бивше Југославије – у Крајини, Републици Српској… имали смо искуство, војничко образовање и били смо оспособљени да обучимо војнике. Војници су тако, поред, из куће понесеног васпитања, морала и патриотизма имали и добру обуку. Официри су махом били млади, свега неколико година старији од регрута. Тако се створио дух заједништва у одбрани земље.

Претпостављало се да ће доћи до копнене агресије. Какве су биле процене вашег штаба, где ће доћи до удара?

– Ми смо доживели стратегијско изненађење нападом НАТО преко Кошара. Процене нашег војног руководства, стратегијских и оперативно-тактичких групација, од бригаде до генералштаба биле су да се напад очекује из правца Македоније, пошто су тамо већ биле стациониране импозантне НАТО снаге. Затим, рачунало се и на удар из Албаније, али не преко Кошара, зато што су Кошаре врло незахвалан правац за борбена дејства, како за одбрану, тако и за нападача. То је предео испресецан увалама, јаругама, са густом шумом, пролаз технике, па и војника, пешадинаца, кроз то шипражје, практично је био немогућ. Немогући услови и за позадинско обезбеђење, на пример довоз хране. Постојала су само два пута, а и они су земљани, уски, кад је лоше време фактички су били непроходни. Уз то, велика надморска висина… Све у свему, суровост терена није указивала на то да ће удар бити преко Кошара. Капацитет правца није био велики. Осим тога, ми смо били земља у окружењу НАТО-а. Стратегијски развој јединица био је на свим правцима – ка Мађарској, Румунији, БиХ, Бугарској… Упркос томе што смо имали врхунског обавештајца генерала Милановића, до неких непријатељских микро планова и позиција се није могло доћи. Имали смо информације о ваздушним дејствима, што је најзначајније.

Али ипак ОВК И НАТО стратези одабрали су Кошаре. Зашто?

– Прво, у припреми су апсолутно располагали распоредом наших снага. Ми смо на Кошарама на самом почетку НАТО агресије имали мали број војника, ценећи ово што сам већ рекао. Друго, очекивали су да наша команда неће квалитетно одреаговати на њихов напад. Рачунали су да ће за врло кратко време да направе продор, јер од самог превоја Кошаре, где су они ударили, до села Батуше има око пет километара. НАТО снаге су тамо имале оклопни и моторизовани батаљон, да не говорим о ракетној дивизији и 24 апача.

Тај удар је трајао непрестано два дана. Да ли је на крају је караула пала?

– То ме често питају. Караула суштински никад није пала. Тачно је да тог 9. априла, око 11, можда 12 сати, наша јединица, гранична чета од стотинак војника није била у караули, али била је у непосредној близини, на око 250 метара и штитила је караулу ватром. Тек 10. априла, део њихових снага дошао је на караулу, али се није задржао. Дејством наших артиљеријских јединица, они су били принуђени да се повуку. Значи, од 10-ог противнапад смо консолидовали и са удаљености од километар и по до 14-ог априла протерали смо их са своје територије на граничну линију. Гранична линија ишла је врховима Маја главе, Маја зез, Гурин гат, Мрчај, а надморска висина на тим врховима и до 2250 метара. Због те надморске висине, њихови положаји су доминирали, па смо ми већ 14-ог консолидовали своје положаје и ватром бранили границу. Ниједном стопом нису били на нашој територији.

Колико је војника у том тренутку бранило наше положаје?

– Деветог априла у раним јутарњим сатима до 9 ујутру било је 110 војника из граничне чете 53 граничног батаљона Ђаковица, а у непосредној близини, на километар биле су снаге другог батаљона херојске 125-е, које су имале задатак дубинског обезбеђења. Од 7 ујутру уведена је артиљеријска подршка минобацача, затим јединица из Прве армије која је била у Дечанима, затим делови другог моторизованог батаљона… Међутим, тог 9-ог априла није постојала могућност да протерамо непријатеља.

На основу сведочења учесника борбе, ниједном од војника није падало на памет да се повуче и устукне, чак и рањени су се враћали на прву линију ватре.

– То је апсолутно тачно. Они су својим грудима штитили отаџбину. Они су гинули са задњим речима „за ову земљу вреди умрети“, „и мртви ћемо бранити ову земљу“. Смртно рањени нису дозвољавали да им се укаже прва помоћ него су вадили бомбе и бацали на непријатеља. Они су рањени тешили мене, „команданте, не треба ми помоћ, ја ћу свакако до Јуника бити мртав, дајте да пружим још неки отпор..“ А и он и ја знамо да ће умрети. Кошаре – то је био истински пакао а истовремено узвишен чин. Могуће је оспособити војника, обучити га, оспособити психо-физички, али тај њихов код патриотизма, частољубља, њихово заједништво – тај код нико разрешити неће! Данима и ноћима у рову, не једу, не спавају, ту обављају физиолошке потребе, све време свесни да су на нишану, да су мета – и не одустају. „Што су нас више притискали, то смо имали већу жељу да се не померамо. Ако се склонимо, ући ће у двориште. Не моје. Наше“ – тако је размишљао сваки војник на Кошарама

На КиМ било је још битака, али Кошаре су јединствене. Равно 67 дана, од 9. априла до 14. јуна, непрекидно, 24 сата водила интензивна борба, што копном, што из ваздуха.

Битка за Кошаре је практично окончана споразумом у Куманову. Како сте примили ту вест и како сте доживели тај дан?

– Морам признати, врло тешко сам то поднео. Кад је стигла наредба о повлачењу, војници су ме питали „команданте, ко нас мења?“ Замислите колики је био њихов осећај одговорности и родољубља, да они нису могли да прихвате да то што су 67 дана и ноћи бранили и одбранили сада треба да оставе. Без обзира на то што Кумановски споразум у датим околностима није био неповољан и што је НАТО у процени био 600 пута јачи од наше војске, ја и данас мислим да смо наставили борбу још три месеца – НАТО би морао да одустане од кампање.

Уследило је повлачење. На КиМ били смо надахнути осећањем части, борбама које смо извојевали, српским светињама, лепотом Метохије. Отишли смо с тугом.

Где су Кошаре данас у Вашем животу?

– Кошаре су битка која траје. Ми тада нисмо сачували само границу, већ и становништво, културно и историјско наслеђе. НАТО генерали и пуковници јавно говоре „да смо прошли Кошаре, данас бисмо пили кафу у Београду“. Драго ми је да се о одбрани Кошара сада прича, после рата то је била забрањена тема. Понижавајуће је било то време. Па ми нисмо ишли тамо да се прослављамо, него да бранимо отаџбину! Из тог петооктобарског периода и данас живе рецидиви, поједини НАТО лобисти и данас покушавају да омаловаже битку. Упркос томе, ушли смо у предање. Данас деца од пет година певају „Вилу са Кошара“. Држава и носиоци власти сад треба још напора да учине, да упркос тешкоћама хероји браниоци Кошара добију заслужену сатисфакцију. Такође, важно је да у образовању и уџбеницима, Кошаре постану тема.

Прегледач звучних записа