Католичка црква и нацизам у Европи

Католичка црква је активно подупирала напредак фашизма у Еуропи. У Португалу је подупирала Салазара. Кардинал Цереира (диктаторов пријатељ) је изјавио како Салазар има Божанску мисију владања Португалом. У Аустрији је Црква подупрла Долфусов и Шушнигов аустрофашизам. Примас Иницер је био главна подршка режиму. Касније је подупирао и нацистички Аншлус.

У католичкој Пољској Црква је стала на страну Пилсудског (и његових наследника). Пољски режим је анектирао делове Украјине и Белорусије и промовисао насилну акултурацију двеју нација. Украјински и Белоруски језик су у православној цркви били забрањени. Многи су православци (чак и свештеници) били затварани и погубљени. Православне су цркве уништили моћни Пољски католици. Та је репресија трајала скоро двадесет година (заустављена је тек инвазијом на Пољску 1939.). Ватикан је све прећутно одобравао. Та прогон  Украјинске мањине послужио је касније Украјинској побуњеничкој армији (УПА) као наводни разлог за масакр над 100000 Пољака у Волинији.

У Италији је Црква с Мусолинијем потписала споразум који је католицизам промовисао у државну религију. Жртвовала је добар део својих властитих удружења (укључујући и дон Стурзову Народну странку, с циљем помагања Мусолинију да учврсти своју диктатуру): све је, осим Католичке акције, ваљало бити интегрисано у фашистичке организације. Ватикан је обећао да Католичка акција неће огрести у антифашистичке акције. Муссолинија је папа, након што је овај потписао Латерански уговор, оквалификовао као ‘човека кога води Божје провиђење’. Диктатор 1932. од папе прима Златну остругу, једно од највиших одликовања које додељује Држава Ватиканског Града. Ватикан је такође подржао и Италијанску инвазију на Абесинију, и то под изговором да су италијански војници носиоци хришћанских вредности. Ти “добри” ‘Христови ратници’ починили су небројене грозоте над абесинским ‘варварима’ као што је, на пример, употреба бојног отрова иперита.

У Немачкој је, у марту 1933., католичка странка Зентрум, на чијем је челу био свештеник (Лудвиг Каас), гласала за то да Хитлер добије одрешене руке (Закон о пуномоћју, који је прошао у парламенту, дао је неограничену моћ извршној власти): Хитлер је тако добио већину од две трећине, која му је била потребна за диктатуру. Хришћанским је доброчинством Зентрум (а и Ватикан) пристао затварати очи пред нацистичким злочинима. Касније је Црква почела преговарати с Немачком око споразума: у том је сценарију жртвован Зентрум, тада једина значајна странка коју нацисти нису забранили. Заправо им је она помогла да се докопају власти. 5. јула 1933. Зентрум је укинут Ватиканском молбом (чији је секретар био Пацели, будући Пио XII), чиме су широм отворена врата Хитлеровом НСДАП-у, који је постао једина странка (Немачка је, због важних гласова Зентрума, потписала споразум с Ватиканом; све у свему, био је то чисти клијентелизам).

Хитлер се у Маин Кампфу, књизи у којој је најавио свој политички програм, декларисао као католик. Такође је тврдио како је уверен да је ‘Божје оруђе’. Католичка црква никад није у свој Индекс унела Меин Кампф (за разлику од дела Русоа, Сартра, Паскала и Волтере), чак ни пре него што је Хитлер дошао на власт. Можемо закључити како Хитлерове идеје Цркви нису биле неугодне. Он је то препознао па је јавним Немачким школама наметнуо свакодневну молитву Исусу, а фразу ‘Бог с нама’ дао пришити на одоре Немачке војске. Подупирала га је и протестантска црква, а на њихово је чело поставио наци-протестантски покрет зван “Немачки Хришћани (Deutche Christen) кога је водио пастор Лудввиг Милер. Милер и остали верници (католици и протестанти) су постали чланови Хитлеровог НСДАП-а. Бискуп Алоиз Худал (члан НСДАП-а) издаје књигу која помирује разне аспекте католицизма и нацизма. Брани аријевску визију хришћанства. Худала Ватикан никад није осудио. Худал је касније помагао нацистима да побегну из Еуропе.

У Шпанији су војници покушали извести државни удар, али то се претворило у грађански рат. Црква их је помагала, свештеници и бискупи су благосиљали Франкове топове, раскошно и уз Те Деум (ранохришћански напев, оп. прев.) славили његове победе против легитимне републиканске владе (која је била привела крају привилегије клера). Рат је однео близу милион живота, а Франко је стрељао све заробљенике. Показао је да је препознао помоћ својих светих савезника именујући разне чланове Опус Деиа у своју владу. Утицај Опус Деи-а је растао с Франковом диктатуром, све до тачке кад је више од половице министара било из редова ове часне католичке институције. Франко је забранио све религије осим, очигледно, католичке. Ватикан никад није осудио тај прогон.

У Словачкој (која је била нацистичка марионета) је самилосни отац Јозеф Тисо преузео власт те подстицао насилни прогон опозиције, цигана и јевреја (део је тих жртава био депортован у Аушвиц). Ватикан никад није екскомуницирао тог “примерног” свештеника (за разлику од свештеника који су бранили употребу кондома, абортус, окончавање клерикалног целибата, итд.) Тисо је помогао Хитлеру да заузме католичку Пољску. Ватикан није осудио двојицу диктатора, иако је имао сазнања да је заузимање Пољске темељ за будућу инвазију на СССР (кога је Црква мрзила). Папа је дословце издао Пољску.

У Француској (Вихy) Црква је декламовала: “Петен је Француска”. Више је преферирала вишијевску паролу рад-породица-домовина него републиканску слобода-једнакост-братство, која ју је увек плашила. Петен је суспендовао световност државе, усвојену 1905., и обновио привилегије клера. У замену је клер затварао очи пред злочинима Петеновог режима.

У Белгији је католичка црква подржала фашистички покрет Рексизам (име потиче од Christus Rex), на челу кога је био побожни Леон Дегреле. На њега су касније утицале Хитлерове идеје. Током Другог светског рата Дегреле се окреће службеном нацизму и води СС Валоние, чији су чланови били и капелани. Отац Карнел Вершаев је постао капелан СС Лангемарк (оформљена од фламанских Белгијанаца). Та су два “примерна” католика побегла из Белгије (колаборационисти су их осудили),  па су ван земље проживели остатке својих живота.

У Хрватској је Црква у потпуности (и активно) подупирала злочине Анте Павелића. Око милион је људи (Срба, Рома, Јевреја, Хрвата антифашиста, итд.) брутално убијено. Страшни су усташки злочини шокирали чак и нацисте, Павелићеве савезнике. Свештеници су учествовали у усташком геноциду. Побожни су оци такође промовисали насилно преобраћење Срба у католицизам, под претњама мучењем и смрћу. Многе су православне цркве уништене, а православни је свештенство трпело страшну свирепост побожних Усташа. Павелићев је режим створио страшни концентрациони логор Јасеновац, у чијој је управи  био и садистички фрањевац Филиповић (‘Ђавољи брат’). Чувари су у Јасеновцу хладнокрвно убијали жртве ножевима, секирама, чекићима и другим окрутним методама. Фрањевац Брзица, чувар у Јасеновцу, декапитирао је преко хиљаду заробљеника. Павелић и друге побожне Усташе успели су побећи из послератне Европе уз свету помоћ Ватикана. До сада Ватикан никад није замолио за опроштај због сарадње с Павелићем.

У Словенији је бискуп Грегори Розман водио страшну пронацистичку милицију. Розман је на крају побегао из своје земље, тражен као ратни злочинац (попут побожног усташког бискупа Ивана Шарића).

Током Другог  светског рата Ватикан је био врло добро упознат с нацистичким злочинима. Папа Пио XII је помислио осудити нацисте, али је одустао због свог задртог антикомунизма, мислећи да би Руска победа била гора од нацизма (Ватикан је сматрао Хитлерову инвазију на СССР ‘хришћанским походом против бољшевизма’). У поруци одасланој путем радија на Божић 1942. Пио је XII. критиковао комунизам, а не Хитлера и његове слуга (Тиса, Павелића, Петена, Франка, Мусолинија…). У божићној је поруци проговорио о “стотинама хиљада људи који су без властите кривице, понека само због националних или расних мотива, предодређени за смрт или на прогресивно истребљење”, али није спомињао нити нацистичке жртве, нити нацистичке крвнике. Током 1943. нацисти су окупирали Рим. Нацистички је терор дошао пред врата Папе. Они су прогањали Јевреје, комунисте и друге групе. 23. марта 1944. група герилаца напала је нацистичку команду и убила 33 освајача. Овај је херојски чин Ватикан дуго критиковао као терористички. Немачки је одговор био хладнокрвно убојство 335 Италијана у Ардеатинским јамама под командом Ериха Прибкеа. Света је Столица тек једноставно жалила за људима који су жртвовани ‘уместо криваца’. Другим речима, Папа се није противио томе што су стрељани били чланови италијанског покрета отпора. Пиа XII. нису бринуле жртве нацизма или нацистичка окупација, већ партизани који су се борили за ослобођење Италије. Бојао се да би нагли одлазак Немаца могао препустити град у руке комунистичких бораца. Унаточ томе, Ватикан је помагао неким избеглицама пред нацистима када је увидео да је немачки слом неизбежан. Након рата, Ватикан је помагао Менгелеу, Ајхману, Прибкеу и другим нацистима да побегну из Европе кроз познату мрежу бежања звану “Пацовски канали”.

Црква је подупирала и профашистичке диктатуре у Латинској Америци. У Аргентини је сарађивала с репресивнким системом, а свештеници су чак учествовали у мучењима и убиствима противника, укључујући и такозване ‘летове смрти’, где су противници били побацивани у море. Црква је такође помагала репресију над мањинама (Јеховини сведоци и хомосексуалци, на пример). Католички су дисиденти, као на пример бискуп Ангелели, били убијени, а Црква је на то само ћутала. Црква је такође подржавала Пиноче, Сомозу, Строесснера, Трујилла и друге фашисте из регије.

Превод на хрватски – Иван Томашић, обрада – ЦЕОПОМ Истина

*

Извор: ЦЕПОМ