Вучићеве димне завесе и Сањиви Смоквин Лист*

Пише :Славко Живанов

Косово и Метохија одавно живи у специјалном статусу. Делимично или потпуно, са или без ограда, задршака у услова, чак и тврдокорни заговорници поштовања сваковрсног права Србије на Космет, признају да постоје различити погледи на ствар до административне линије и од ње. Али, само једном одређеном соју корисника политичких дивиденди Косово, као нова албанска држава представља непорециву материјалну ствар и константу. Само једној суперсили и њеним слугама независно Косово представља испуњење политичког циља и потпуно остваривање спектра интереса, економских, политичких, безбедносних, геостратешких. То одавно није вест. Новост је, међутим, то што је работу верификације и рестаурације овог стања, овог акта формализације свршеног чина, као примарни субјект преузела власт Србије (читај А. Вучић) и што под кринком коначног решења, артикулише аминовање, потпуну, међународну и апсолутну независност Косова у њеном суштинском, фактичком смислу.

Након америчког вишегодишњег спровођења процеса пузајуће независности и  саучествовања српске власти у њему, стигло се пред сам крај процеса. Очекује се да свирало треба о појас заденути, а пре потпуног и коначног мука, на Србима је да дају коловођу. Један у Бондстилу, други у Београду. А заправо оба у Ленглију. Американци ће само чврсто надгледати тај последњи, коначни потез. Такорећи сутра следи фактичко признање независности Косова, одустајање званичне Србије од Космета, сопственог државног суверенитета и територијалног интегритета на које, иначе, полаже и право и обавезу. Да ли је све ово било договорено још пре неколико година са актуелним председником Србије у замену за међународну подршку његовој странци и његовом митарењу, или је реч о недоговореном, додатном притиску Америке и њених сателита, сасвим је небитно (у овом контексту). Важно је да приметимо и разумемо да се овај озбиљан и по Србију болан и тежак процес одвија управо сада и то свима на очиглед, а требало би и на упит.

Као и прича о унутрашњем српском дијалогу или пренемагање о потреби да се будуће генерације лише наслеђеног проблема, и ове квазипатриотске пароле део су структуре садејствујућих конкретних аката капитулације. То су само секвенце огромног маневра којим Вучић подиже густу димну завесу. Чак и по сопственом хвалисању и тврђењу, актуелни Председник Републике Србије дао је Арбанасима све што су тражили, и што су странци захтевали да им дâ. Многе државне надлежности Републике Србије пренео је на привремене институције Косова, а притисцима, уценама и застрашивањем нагонио је Србе с Космета да буду кооперативни у односима с агресорима и окупаторима. Цурење надлежности државних органа са територија покрајине и потписивање Бриселског споразума само су предуговорне радње у косовској независности и поплочавање њиховог пута ка Уједињеним нацијама. Правосуђе и МУП Србије више немају ама баш никавих ингеренција на Косову и Метохији. Наша страна прво прихвата, а онда и спроводи Бриселски споразум који је за Србе и Србију много гори од пуке окупације. Тиме смо пред Западом, Арбанасима, али пред собом пристали на окупацију чиме смо је аболирали. Лично је Вучић експедитивно гурао предају Јариња и прелаза Брњак косовској граничној полицији и царини. Сада ове саобраћајнице према Рашкој и Новом Пазару, упркос противљењу народа и протестима, контролишу и надгледају тзв. косовске власти.

Најновије спиновање јавности у виду хапшења тзв. Марка Ђурића театралан је покушај скретања пажње на бизарност и споредне ствари. Као што је тзв. Ђурић комплетни споредни лик у овом процесу успостављања косовске независности, тако је потпуно свеједно шта се дешава око њега. Но, баш тако миноран и маргиналан служи Вучићу као смоквин лист који треба да од напредњачких гласача сакрије чин одрицања права Србије на територијални интегритет и државни суверенитет.

Истоветна је ствар са тзв. Заједницом српских општина чија ће суштинска функција бити у томе да је тешком муком остварена и формирана, што ће бити својеврсан доказ по себи, и за себе. А имајући у виду њен истински значај могло би се рећи да је и то, као и остали учинци ове власти – макета циља који је требало остварити. То је нешто што ће пропагандом да стекне противвредност поштеног уступка Србији за њено уступање територије.

Но, да је овај скаредни догађај хапшења режиран јасно је из лако видљиве чињенице да његова експлоатација политички одговара и српској и косовској власти. Напредњацима да помере фокус са радње коју испод жита чине и којом фактички признају независност Косова. Да покрију уклањање државе Србије са дела сопствене територије, а да нештедимице просипају громогласне псеудопатриотске пароле и на концу оправдају се како су, ето, све покушали, али не иде. А с друге стране, да објасне својим навијачима како су се Арбанасима затресле гаће „од једног позива који мења све“…

А Приштини је овај потез набачен центаршут да забије гол доказујући да чврсто врши власт на тој територији, да је суверена и да је реч о државној политичкој структури. И једни и други добили су политичке поене, Арбанаси за свој државни пројекат, а Вучић за своју страначку комбинаторику, индексе гласачке машине и за посипање пепелом. Нелагоду су можда имали понеки полицајци који су уместо каквог делије или српског хајдука, хапсили млохавог сањивца Ђурића, који више личи на Сека Персу, него Обилића и који више кмечи него што претеће изгледа. Могло би се рећи – јаке ли државе кад јој је Марко Ђурић претња.

Међутим, понижени су сви грађани Србије и Србија као држава тиме што су неке терористичке, паравојне наоружане формације лиферовале и дегажирале представника легалне државе (па макар и тзв. Ђурића) преко границе коју су уцртали онде где им се учинило да она треба да буде, и што им је најјача светска сила омогућила себе ради. Додуше, већина Срба није ни свесна тог понижења јер нису ништа друго до лоботомирани зомби-грађани. Лишени достојанства и критичког посматрања света, уморени давно пре рођења са суморном животном мисијом да подржавају власт и животаре од изборне кампање до изборне кампање слушајући велика предизоборна обећања, гледајући у макете не доспевши никада даље и реалније од лажи Потемкинових села, фикције и симулације.

Али, у међународној политици, не бива све тако једноставно као што би Вучић и његови амерички пријатељи желели. Одавно је нестала униполарност суперсила и одавно нема само једног великог играча на светској позорници. Други део, већи, а и јачи део планете, недвосмислено подржава право Србије на све делове своје територије. За власт у Србији то је велико искушење. Уколико српска власт још једном покаже своју дволичност према руском фактору, односно све преговоре и договоре са Русијом форматира искључиво кроз продужавање сопственог опстанка на власти, плашим се да ће и будуће генерације Срба бити лишене икакве могућности да ствари поправе. Времена за губљење нема, а не може се ни купити, особито не од Русије.

И на све то, у фришком обраћању јавности о косовском питању А. Вучић признаје да је већина народа за „замрзнути конфликт“, а онда, демократски, додаје да – он није, зато што је „анализирао са неким невладиним организацијама и фондовима, преко владе и Канцеларије за КиМ, шта је то што можемо да добијемо и губимо”. Покојни Зоран Радмиловић би рекао „фундаментално обрати пажњу“ на „неке невладине организације и фондове“. А то су Јуком, Соња Лихт и остали, целокупан тзв. невладин сектор који никада, ни под температуром, није изјавио ни словца против интереса Америке. Кад за столом имате тзв. невладин сектор то је по Србију и Србе горе него да на том истом месту седе јастребови америчког естаблишмента. На крају Вучић поентира: „Закључак тих анализа је да протоком времена, имајући у виду наше економске потенцијале, социјалне, демографске, демократске и све друге, не добијамо ништа. Напротив, бићемо у тежој ситуацији, ми, а не неко други”. На страну то што је исту логику могао да примени када је потписивао Бриселски споразум и запита се да ли смо сада у тежој или лакшој ситуацији него када су га споразум договарали и потписивали, Вучић дакле закључује да је боље да све изгубимо одмах, а не касније? И за то је обезбедио подршку (пронатоовског) невладиног сектора. Па то је да човек пукне од смеха и бризне у плач. Да лепо све предамо потпишемо и ударимо бригу о весеље, па да нас Бог види.

А кад је реч о небитном Марку Ђурићу, за њега нико не треба да брине. Испунио је свој животни циљ и остварио смисао сопственог постојања – постао је смоквин лист, део интимног тренутка свога идола и обожаваног бића коме се, како би то рекао већ поменути Радован – диви до имбецилности.

*Могло би да буде лепо име неке симпатичне скво.