Који епископи Српске Православне Цркве су носиоци папског прстена – 100.000 ЕУРА ЗА КУПОВИНУ АРХИЈЕРЕЈСКЕ САВЕСТИ?

Један од највећих теолога 20. века и један од оних који су међу првима и најгласније проповедали против јереси нашег времена – екуменизма, био је српски архимандрит, Богом пројављен као светитељ, Јустин (Поповић) Ћелијски. Ауторитет светог Јустина Ћелијског био признат широм православне Васељене. У складу са тим, крајем 20. века био је престиж имати репутацију „јустиновца“. „Јустиновци“ су били нарочито поштовани у Грчкој. Међутим, време је показало ко је био заиста ученик светог Јустина Ћелијског, а ко је био „кукавичје јаје“ коме је репутација „јустиновца“ била само неопходан корак ка остварењу циља – епископског чина. Није много времена прошло, и чак тројица од четири најпознатијих „јустиноваца“ су престала да се позивају на светог Јустина и променила „курс“ у супротном смеру – ка титуларном Митрополиту пергамском Јовану Зизјуласу. Познато је да су неки од тих одметнутих „јустиноваца“ покушали чак и фалсификовањем општепознатих ставова светог Јустина Ћелијског да оправдају своја недела и да светитеља после четири деценије представе као екуменисту. У наставку преносимо чланак Архимандрита Симеона Виловског посвећен двојици водећих данашњих екумениста у Српској Цркви, некада са репутацијом „јустиноваца“, у којем износи и неке до сада и за српску јавност непознате али кључне детаље после којих постаје још јасније зашто и у ком правцу воде бивши „јустиновци“.

***

Два “јустиновца“ почаствована ношењем папског прстена – како кажу зато су поносни, јер су тако признати од папе као канонски епископи „цркве“ Христове

Већ деценијама, у Грчкој, провејава чудна перцепција у погледу карактера и личних црта ученика светог Јустина (Поповића). Верује се да су они светоотачки богослови, да верно прате пут Светих Отаца, да су дубоко свесни светоотачког учења и да су предањског и светоотачког духа.

То је слика која је пажљиво изграђена овде у Грчкој – и није на одмет да се то каже. Чак напротив, имајући на уму, на пример, издање књиге „Православна Црква и екуменизам“ њиховог старца Јустина (Поповића) из 70-их година прошлог века (иако је то једна друга и занимљива прича којом се овом приликом нећемо бавити), али и чињеницу да су они у оквиру Српске Православне Цркве, већ током 70-их година (као професори Богословског факултета приде), почели са својим учешћем у екуменистичком покрету, заједно са њиховом папистичком браћом из Хрватске и Словеније – што је иначе пракса која је заживела са њиховим уласком на Богословски факултет Универзитета у Београду.

Другу тему која се отвара, можемо поставити кроз следеће питање – како су они успели да постану професори Богословског факултета, ако су били ученици старца Јустина, који је, како је познато, деценијама био заточен у манастиру св. Архангела у Ћелијама, и који уопште није имао добре односе са тада свемоћним патријархом  Германом (познатим сарадником и поборником комунистичког режима Тита, чији је Герман избор за патријаршијски трон и био). Герман није окаснио да комунистима узврати за њихову подршку њему за уздизање на патријаршијски трон – стварајући убрзо “македонски“ и потом “амерички“ раскол у складу са жељама комунистичког режима, али и много тога другог (због чега је и добио назив “црвени“ патријарх).

Поред тога, успели су да добију гостопримство у Патријаршијском двору у Београду – станујући тако дуги низ година под истим кровом са патријархом Германом.

Тамо су били стално смештени, све до њиховог увођења у епископство, које је почело постепено да се остварује у време, још увек, окрутног комунизма и столовања патријарха Германа, који је лично и почео да их препоручује за епископско достојанство.

Али, имајући у виду да су већ раније прошли или кроз папске школе у Риму или изузетно новотарске – попут Института св. Сергија у Паризу (где су била сва тројица, дакле и Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић и Атанасије Јевтић) – неке ствари из њихових каријера не треба да нас изненађују. Само је протоком времена почела да бледи минуциозно израђена њихова маска, тј. да се појављује њихово право лице.

Овде ће бити представљене неке од изјава самих протагонита ове приче, и оне ће сведочити о њиховој најтешњој и дугогодишњој вези са Ватиканом, вези узајамног поштовања све до нежне љубави… и сарадње.

Ради се, пре свега, о једном говору Епископа бачког Иринеја (Буловића) на свечаној прослави поводом 25-годишњице папствовања папе Јована Павла II. Говор је одржан у папистичком храму у Београду и објављен је у дневној штампи.^[1]

Овај говор се одликује великим симпатијама према папи, уважавањем које се претвара у одушевљење и самохвалу због личног познанства са папом. У говору са бујицом речи и пун ентузијазма, који га је обузео док је говорио о папи, открио је почаст коју му је указао понтифекс (дарујући му “епископски“ крст и прстен, исти прстен који даје римокатоличким бискупима као дистинктно обележје бискупског чина), као и да је био дубоко дирнут овим поступком папе.

Међутим, никог од њих није потреслo мешање папе Јована Павла II у југословенској кризи, нити, с једне стране, његов непријатељски однос према Србима, а с друге, заштитнички и фаворизујући однос према муслиманима и Хрватима. Није их потресао тада отворени захтев Јована Павла II: “Разоружајте Србе и наоружајте муслимане!“. Није их потресла чињеница да је Ватикан под папом Јованом Павлом II био прва држава у свету која је признала независност Хрватске и легалност њеног изласка из СФРЈ. Није их потресла трагичност реалности у којој је на хиљаде Срба тада – и не само тада, јер се то наставља и данас, а тако је било и раније у Другом светском рату и међуратној епохи – силом или милом мењало веру и прелазило у римокатолицизам, чиме су постајали фанатичнији од Хрвата у њиховој мржњи према Србима.

И сам тадашњи европосланик ПАСОК-а Ј. Ромеос сведочи да “нескривено Ватикан улаже своју политичко-економску моћ у заједнички циљ смањивања и слабљења православне Србије, како би се појачала његова улога у ‘новом поретку’ који је намењен Балкану“ (Τό Βήμα, 31-1-1993). Такође, према професору Теодору Зисису „благословима папе [Јована Павла II] распала се Југославија у наше време“.^[2] Да се не враћамо даље у Други светски рат, у тада Независну Државу Хрватску, државу усташа, у државно организован геноцид православних Срба (шизматика како кажу Хрвати) са енергичном и водећом улогом римокатоличког клира у клањима ненаоружаног српског живља (историјски су исувише доказани сви ови моменти). Геноцид се спроводио кроз концентрационе логоре, попут Јасеновца, са барем 700.000 цивилних жртава само у њему, приликом чега су многе од жртава “поново крштене“ пре погубљења како би спасили своје душе, и то све “благословима“ Ватикана, који је имао улогу духовног покретача целокупног тог организованог злочина. То је резултирало тиме да је након последњег рата папа Јован Павле II почео процес “канонизације“ кардинала Степинца, проглашавајући га “блаженим“ већ 1998, благосиљајући и награђујући претходне злочине, и посредно (али несумњиво) показујући смернице за будућност.

И логично је да их то све не потреса у тренутку када су их много дирнули папини поклони – прстен и бискупски крст – преко којих је папа показао њима двојици да их  „он види као легитимне епископе Цркве Христове, на исти начин на који види и своје властите бискупе“. Исто тако, дирнуло их је, како ћемо видети из његовог говора, интересовање папе Јована Павла II за њих двојицу.

[1] Danas, 7.10.2003, стр. 13.

[2] Περιοδικό Θεοδρομία, τ. 2, стр. 116, 1999, Θεσσαλονίκη.

А шта да кажемо овде, у погледу догмата и учења Цркве, који сигурно имају већу тежину у односу на све ово што смо досад рекли, знајући да цела наша Црква са свим својим Предањем, и свим својим Светим Оцима и Светитељима, сведочи и гласно истиче да је папизам јерес, a не Црква, као и да је папа јересијарх?

И шта може неко да помисли, за чији рачун ће радити ови људи и чије ће интересе заступати? Интересе оног који их је гануо драгоценим даровима, како би се они хвалили личним познанством са њим, и интересе оног, који их признаје и “промовише“ као истинске епископе “Цркве“ Христове, једнаке по части са његовим бискупима, или интересе оних који су према њима равнодушни? Ко разуме – да разуме.

Хајде да видимо шта је епископ бачки Иринеј (Буловић) рекао на свечаности поводом 25-годишњице папствовања папе Јована Павла Другог у београдској катедрали:

“Прво желим да се захвалим у име Православне цркве на позиву и … за понуђену прилику, да своја скромна размишљања, утиске и осећања поделим вечерас са вама, у овом свечаном тренутку када читава Римокатоличка црква широм света, уз учешће и осталих хришћана и свих људи добре воље, прославља сребрни јубилеј понтификата, архипастирске службе Његове Светости епископа града Рима, названог вечним градом, поглавара Римокатоличке цркве, како ми православни кажемо у нама блиској терминологији, патријарха читавог хришћанског запада. Сребрни јубилеј је догађај, повод за све нас да се замислимо над примером и поруком његове личности.

Верујући, дакле, пре свега сви римокатолички верници у сваког епископа, а посебно у првога међу својим епископима, онога који је током низа векова, читавих 1.000 година био и први епископ читаве хришћанске васељене или екумене, док је постојала јединствена и једина хришћанска екумена, надамо се и молимо се Духу Светом да ће поново кад-тад доћи време постојања јединствене хришћанске васељене, када ће, ако се то у историји оствари, као што се надамо и молимо, поново, по древном канонском поретку епископ града Рима, бити први епископ хришћанске васељене.

Говорити, дакле, о том првенству, имам утисак, и дозволите да га поделим са Вама, да је данашњи папа римски, Његова Светост Јован Павле Други и лично доживео и пред читавим светом сведочио своје служење и своје првенство, пре свега управо као службу и служење у име љубави Христове. Не као вршење власти и јурисдикције у првом реду, не као чињеницу јуридичког или правног ствари, него пре свега као чињеницу новог нашег благодатног живота у Христу, живота као нове твари у Христу, препорођених и Духом Светим исцељених личности, крштених, миропомазаних и причешћених светињама Тела и Крви Христове.

У том светлу, дакле, треба нагласити, да тај нагласак на служењу, а не на владању. То изворно јеванђелско учење из живота и праксе битно доприноси и премошћавању раздаљина и растојања међу онима који верују у име Христово… Личност Јована Павла Другог заиста извршава функцију и друге своје почасне титуле, титуле понтифекса, мостоградитеља,^[3] служећи свима, пре свега, својој Цркви и њеном јединству, а затим служећи колико је најбоље и највише могуће јединству свих. Он тиме заиста гради мостове и остварује себе као аутентичног мостоградитеља духовности, понтифекса.

Не треба да прећутим да је један од великих светих отаца, учитеља по којем сам и ја недостојан добио своје монашко име Иринеј, свети Иринеј, епископ града Лиона у данашњој Француској, иначе родом Грк из Мале Азије и посредно ученик Светог Јована Богослова, апостола љубави, и првог у историји Цркве који је добио почасни назив теолога – богослова. Тај човек који је својим животом, својом личношћу у себи спајао јединство љубави,^[4] хришћански Исток и Запад, значи васељену, као да је, такође, био и узор и претходник данашњем папи римском Јовану Павлу Другом који и својим животом и служењем потекавши из Источне Европе, из нашег словенског света, и провевши свој живот у Пољској цркви до 1978. године, до избора на катедру Петрову у Риму (sic!), у близини и у контакту са Православном црквом и служећи касније и до данас… на тај начин сједињује Исток и Запад у жељи да гради и гради мостове међу њима.

Зашто сам то споменуо светог Иринеја Лионског? Јер је он некада, у освит трећег века по рођењу Христовом, као велики теолог, читаве Цркве Истока и Запада, говорећи о првенству Римске Цркве, у тадашњем хршћанском свету, назвао ту црквом „Црквом која председава у љубави“.

Ту је суштинска димензија и ја верујем да то што сад говорим не изражава само мене и само православно схватање, него да изражава и све Вас и да изражава аутентично схватање католичких хришћана, укључујући и самог, Његову Светост, папу Јована Павла Другог. Суштина његове службе, његове одговорности, његовог положаја у Римокатоличкој цркви, у томе да улаже сав напор да допринесе служењу, спасењу свих… у име љубави, ради спасења свих.

То је садржај, уосталом сваког првенства, епископског, свештеничког и међу верницима и између старијих и млађих и тако даље. Некако ми православни, у својој теолошкој визији ових проблема не бисмо хтели да периоде историјске хипертрофије тог првенства у служењу и председавању у љубави, па не увек и успешне формулације тога, током векова поправљамо тако што бисмо нудили као друго решење, другу перспективу укидање или атрофију сваког таквог служења у Цркви. Напротив, сматрамо да синтеза и узајамно прожимање двају основних начела у организацији Цркве: начела саборности, како га ми називамо, или синодалности, начела које је Други ватикански сабор, такође наглашавао и у томе се сусретао и прожимао са Православном црквом и целом Црквом свих векова. Начело, дакле, колегијалности, али и начела да та заједница у Христу не може бити безглава, као што ни Црква није безглава, него је тело Христово, а Христос је глава Цркве.

Мислим да дубоку увереност у смисао своје службе… и оданост на вршење службе до краја, до крви и зноја, како тражи Јеванђеље, да му то не може одрећи нико.

Ја сам имао прилике да упознам изблиза и његовог претходника, чије име је такођер укључено и његово име, блажене успомене Павла Шестог. То је био другачији темперамент, али исто тако импозантан у својој једноставности, смерности и усрдности самог служења.

Данашњег папу Његову Светост Јована Павла Другог сам сретао, колико сам могао да, по свом сећању, могу рећи напуклом, набројим четири пута најмање. Три пута заједно са мојом братом митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, а једанпут са још тројицом епископа, без поменутог митрополита. То је било недавно, за време служења свечане понтификалне литургије у Осијеку.

Сваки пут, како пре десет година када смо први пут разговарали са Његовом Светошћу, тако и прошлог фебруара када смо два пута, једанпут по званичном протоколу, а други пут за приватним обедом, мимо сваког протокола, на позив Његове Светости разговарали. Разговор је увек био срдачан и искрен, у атмосфери љубави и заинтересираности за нас, за наше проблеме и тешкоће, за наш крст, жеље да нам помогне колико је највише могуће. Ми смо били, морам то да нагласим, импресионирани током тих разговора добром обавештеношћу и жељом Његове Светости да прати до упојединости живот и проблеме наше цркве и других православних цркава. Из питања која је постављао то се могло видети и осетити. Наравно, наши одговори су били аналогни и ми смо са узбуђењем у души, констатовали управо то, да у нама не види неке странце, неке мање вредне хришћане.

То је показао поклоновиши нам и епископски крст који даје римокатоличким бискупима и један од његових блиских сарадника нам је касније рекао, једноставно, братски, с љубављу: ‘Немојте мислити, да је то само куртоазија. Да је куртоазија, добили бисте нешто друго, можда, на поклон књигу или нешто пригодно. Али, пошто сте добили крст и прстен то вам је порука да у Вама види законите епископе цркве Христове као што види у својим бискупима.’ Нас је тај чин још више гануо.

[3] Латинска реч “pontifex“ буквално значи “градитељ мостова“ (pons + facere). У датом случају се реч пре односи на градњу мостова између Бога и људи.

[4] Овде се ради о лапсусу лингве (омашци у говору).

Већ сам прекршио дату реч да ћу покушати да не будем преопширан. Молим за опроштај али сам желео да са неколико речи изнесем цео доживљај који човек има у сусрету са личношћу која би имала пуно права да живи повученије него што је то живео иједан епископ у историји, само ако се позове на стање свога здравља и на своје године. Али упркос томе крсту… потпуно провиђајући себе и своју природну, људску потребу за предахом, одмором, за лечењем, за неким личним животом, он се труди, ето, непрекидно да нађе времена и за размишљања, за медитацију, за богословске текстове, за поезију чак као што смо чули.

Та огромна снага воље и спремност на потпуно самопожртвовање је нешто што сведочи о веома интезивном унутрашњем духовном и молитвеном животу и пројављује духовну снагу каква се данас, а можда и другим временима, али данас посебно, веома ретко среће. Зато и на оне који не деле све садржаје у вери са браћом и сестрама римокатолицима, хришћане па и нехришћане његова личност делује са изузетном снагом… Не знам колико сам у стању да то искажем.

Ето, из тих мојих не сувише ретких, не сувише честих искустава једног обичног епископа једне невелике Цркве, као што је ова Црква којој служим, могу, ипак, да тврдим да сам осетио присуство једне заиста изузетне и на свој особени начин харизматичне личности на граници размене миленијума.

Ја сам ето и на тај начин, недавно био његов гост и могу и то да кажем у толиком мноштву послова и брига, ношења крста животног и пастирског, ипак, је као што су ми рекли, налазио времена да упита: ‘Где су они весцови Серби – српски епископи који су били код њега’. То је такође било дирљиво и за владику Амфилохија и за мене.“

Две године касније (7.12.2005. године), Епископ бачки одржао је предавање у Римокатоличкој архиепископији у Загребу на тему: „Православни поглед на католичко-православне односе 40 година након укидања анатеме из 1054. године“.^[5]

Епископа Буловића прво је поздравио загребачки кардинал Јосип Бозанић, потом председник Већа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог загребачки викарни бискуп Владо Кошић, а затим га је публици представио шеф катедре екуменистичке “теологије“ римокатоличког “Богословског“ факултета загребачког Универзитета проф. Јуре Зечевић. У публици су били присутни професори и студенти папистичког “Богословског“ факултета загребачког Универзитета, папистички “свештеници, монаси и монахиње“, представници других “хришћанских“ конфесија Хрватске и представници медија. Јасно је да је постојао организован долазак на предавање бачког Епископа у Загребу – окупио се тамо сам крем папске јереси у Хрватској како би га чули – и да су одати велика важност и почаст говорнику од стране папистичких лидера Хрватске. Ово не треба да нас зачуди, јер се овде ради о једном Епископу који ужива папистичку наклоност – чињеница коју је папа сам открио – иако служи у једној помесној Православној Цркви. А сада да погледамо одређене моменте његовог предавања.

Одмах на почетку еп. Буловић истиче да текстови анатема од 16. јула 1054. историјски нису dе facto створили раскол, како се то обично сматра, већ су само створили једну од претпоставки да до раскола дође. Нагласио је такође да се данас, логично, може сматрати да су анатеме биле ad hominem, тј. да су се тицале само одређених лица. Следствено, у погледу ових анатема, по њему, тешко да би се могло говорити о пуном, дефинитивном и општем, узајамном искључивању две Цркве из јединствене Божије Цркве, имајући у виду да се ту радило о спору одређених особа – кардинала Хумберта и патријарха Керуларија.

Епископ Буловић је у наставку поново изнео мишљење како он лично не верује да су два кључна актера, кардинал и патријарх, били свесни да стварају трајни раскол између двеју Цркава, шта више целога хришћанског Истока и Запада. Такође је рекао да је нужно и поставити питање легитимности њихових одлука, јер се нити један од њих двојице није пре доношења коначне одлуке консултовао у оквиру своје Цркве, један с другим патријархатима, а други са самим папом. Но, ти су поступци конкретних историјских особа – које су се нашле у спору – накнадно проширени на две Цркве “старог“ и “новог“ Рима, те су прећутном сагласношћу постали опште прихваћене чињенице. Епископ бачки каже да је важно нагласити како јединство Цркава овим поступцима није дефинитивно прекинуто, већ је оно потрајало доста времена након њих. Дакле, није година 1054. означила крај евхаристијског и канонског јединства, јер постоје историјска сведочанства која сведоче и о каснијим случајевима евхаристијског заједништва. Ради се о дуготрајном развоју догађаја који је Цркве довео до узајамног и дефинитивног процепа. Али, ипак је несумњиво да укидање анатема –упркос свим сумњама – сведочи о континуираном деловању Духа Светог унутар Цркве. Екуменистичко сабрање је на крају предавања поздравио декан римокатоличког “теолошког“ факултета Теншек, рекавши да уочава у излагању бачког Епископа дух “Христовог мученика“ и подсећајући на период 1974-1990, када су се одржавали екуменистички скупови са учешћем три богословска факултета из Београда, Загреба и Љубљане, прекинути почетком ратних дејстава 1991. Предавање је завршено молитвом за јединство Хришћана.

Питање које се одмах директно поставља је следеће. Како ова, невероватно добра, екуменистичка сарадња и заједничке молитве Православних и римокатолика бивше Југославије – процеси започети, као што смо видели, добијањем универзитетских позиција од стране Јустиноваца, а затим настављени уз њихов енергични ангажман – нису успеле да донесу мир, јединство, љубав, дакле све оно зарад чега су се, како се претпоставља, толико исцрпли њихови протагонисти, већ су се завршиле ужасним ратом између Хрвата и Срба (наставком у суштини Другог светског рата), односно прогоном и етничким чишћењем Срба из делова данашње Хрватске (бивше усташке НДХ током Другог светског рата), језивим злочинима против српског народа и распадом Југославије? То су резултати. Али, екуменистичку сарадњу ћемо наставити, као да се ништа није десило. Постоји ли можда некакво скривено обавезивање на њу?

Ни другом носиоцу папског прстена, митрополиту црногорском Амфилохију, не не мањка филопапистичког духа. Погледајмо неке од његових изјава.

После оставке папе Бенедикта у фебруару 2013. године (и пре избора садашњег папе Франциска), гостујући у једној телевизијској емисији,^[6] говорио је о његовим односима и познанствима са различитим папама: „Гајим посебно поштовање према личности садашњег папе Бенедикта XVI , a познајем и другу двојицу папа. Папу Павла VI  сам посетио 1965. године.“

Хајде да осветлимо мало чињеницу  да га је папа  Павле  VI  примио 1965. године. Амфилохије је тада био млад студент, мирјанин, узраста од једва 27 година (рођен је 1938. године), странац, који се тад нашао у Риму ради постдипломских студија. Колико јаке везе мора да има неко са таквим квалификацијама да би био примљен од папе! То је било изводљиво само преко државне амбасаде, наравно. Младић дакле, тада Ристо Радовић (узраста од 25 година) стиже 1963. у Рим ради студија на Папском оријенталном институту (Pontifical Oriental Institute, Pontificium Institutum Orientalium), највишој образовној институцији Друштва Исусоваца, односно познатог папског реда Језуита. А то ко му је дао стипендију, представља неку другу тему… Тамо је завршио постдипломски рад на тему “Еклисиологија код православних Срба“, тема чисто еклисиолошка (=екуменистичка), која се, како је познато, налази у центру интересовања римокатоличке “теологије“ ХХ века и нарочито Другог ватиканског концила. Интересантна ствар у овој причи се састоји у чињеници да је, у оно време жестоког комунизма, било немогуће за једног обичног грађанина Југославије да изађе из земље и оде у иностранство.  То је због тога што су комунисти након ступања на власт затворили границе и грађани нису могли добити пасош (слична ситуација је била истина у другим комунистичким земљама – Русији, Албанији, и тако даље). Још теже изаћи из Југославије, током комунистичког периода, било је за оне који нису одслужили војни рок – који је био строго обавезан и неизбежнан у том периоду – а актуелни црногорски Митрополит никада га служио није. Тада се пасош добијао уз дозволу Комунистичке партије и само одабрани су могли да путују у иностранство. Старац Јустин је био заточен у манастиру Ћелије и надгледан од стране комунистичке партије, тј. познанство са старцем не би могло помоћи Амфилохију ни на који начин, већ напротив.

У исто време (од 1963. године) и у истој образовној установи (Папски оријентални институт) студирао је и садашњи цариградски патријарх Вартоломеј, одакле је и познанство ове двојице истакнутих црквених великодостојника које почиње у Риму. То је истовремено и време одржавања Другог ватиканског концила. Дакле, прва фаза усавршавања у “теологији“ садашњег митрополита Амфилохија – након завршетка његових основних студија на Богословском факултету у Београду – која се темељно прећуткује, склања под тепих и остаје готово непозната широј јавности – била је на језуитском Институту у Риму. Одатле је потом дошао у Атину.

“Папу Јована Павла II…“, наставља своју причу митрополит Амфилохије у горепоменутој емисији, „… посетио сам 2003. године… Био сам код њега, у његовим личним одајама. Има једна капела коју је урадио један Словенац, и тамо се налазе делићи моштију св. Апостола Петра, који је утемељио… Делићи су пронађени у трећем и четвртом слоју садашњег величанственог храма Светог Петра. И ту сам ја целивао те мошти и пожелео сам да ми папа да један делић моштију св. Апостола Петра. Још и данас жалим, први пут то признајем, што му нисам тражио, јер би ми то сигурно дао.“ Умало да видимо како изговара папско лажно учење да је Апостол Петар утемељио Цркву у Риму! Али, уздржао се у последњој секунди да то изговори. На овом сусрету папа Јован Павле II им је дао – био је тај пут са њим и Епископ бачки Иринеј – један чек на 100.000 евра.^[7]

Посети из 2003. године, претходило је прво заједничко путовање Митрополита Амфилохија и Епископа Иринеја бачког у Ватикан, у посету папи Јовану Павлу II 1993. године. Ова њихова посета је била тајна и без претходног знања и сагласности Јерархије СПЦ. Погледајмо како касније описује митрополит Амфилохије ову посету: „Сусрет са папом је био веома свечан. Причали смо више од сат времена. Папа је рекао да је ово историјски састанак, и заиста јесте, јер је ово први пут да су двојица српских православних владика примљени код папе, још од времена Светог Саве.“ У посети која је трајала целу недељу, имали су много сусрета са кардиналима и другим службеним лицима Ватикана, посете институцијама, заједничке молитве, док је у базилици свете  Марије у Траставереу у којој је Амфилохије држао проповед „била једна од ретких прилика у којима сам имао тако пажљиве слушаоце“, како је Амфилохије потврдио касније. Ова посета из 1993. године, била је само неколико месеци након признавања Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине као независних држава од стране Ватикана. Ватикан је први признао независност отцепљених делова Југославије, а што је лансирало насиље, злочине и крвопролиће. Милан Булајић у својој књизи „Разбијање југословенске државе 1989/1992 – злочин против мира“ пише: „Одлуку о разбијању државе Југославије покренуо је Ватикан… то је договорено на састанку папе Јована Павла  II  са немачким министром иностраних послова Геншером у Ватикану 29. новембра 1991. године.“

[5] Видети часопис загребачке надбискупије “Glas Koncila“, бр. 5 (1643), 18.12.2005.

[6] https ://www.youtube.com/ watch?v=vHxdjTah7gk – ради се о малом исечку из емисије од пар минута који се тиче само његових речи о папама.

[7] То потврђује и римокатоличка “Црква“ у Србији – видети дневне новине Vesti (11.8.2014).

О папи Бенедикту XVI наставља митрополит Амфилохије у истој емисији:  „Читам  његове списе, он  је један изузетно дубок теолог, један од ретких  у савременој Европи. Веома близак по свом уму богословском Истоку Православном. Веома често указује он и на Свете Оце и на њиховим основама… (није се овде завршила његова мисао). Нарочито када пише о Исусу из Назарета. Има сада једна његова најновија књига, која је веома занимљива. Дакле, папа Бенедикт XVI је сматрао да више не може да обавља своју дужност и то му служи на част“.

На крају снимка испричао је детаљ сусрета са папом Јованом Павлом II: „Да вам кажем нешто у вези разговора са папом блажене успомене Јованом Павлом II, током ручка у његовим одајама. Била су присутна двојица кардинала и нас двојица православних епископа и један папин саветник Пољак. И седели смо тако и причали. Ја сам им рекао нешто слично ономе што ми је брат Бачки раније помињао – ‘Ваша Светости, овај мој брат бачки Иринеј каже да би било веома опасно да један Црногорац постане римски папа.’ А папа је упитао – ‘Зашто?’. А ја кажем папи – ‘Због гордости Ваша Светости, ето видите да смо додирнули и ову тему… (смех)’.“

Митрополит Амфилохије се састао са тренутним папом Фрањом у Ватикану три пута. Први пут на устоличењу овог папе у марту 2013. године,  други пут га  је посетио са братом бачким Иринејом у јануару 2016. године, а трећи пут у јулу 2016. године, када је поново био присутан и брат бачки Иринеј. Видимо да је митрополит Амфилохије имао укупно (барем) осам састанака са различитим папама у Ватикану (Павлом VI – Јованом Павлом II – Бенедиктом  XVI – Франциском) у периоду 1965-2016. године. Исто се може тврдити и за епископа бачког Иринеја. И он је имао (барем) осам састанака са различитим папама (Павлом VI – Јованом  Павлом II – Бенедиктом  XVI – Франциском).

Секретар Митрополије црногорско-приморске, протопрезвитер Обрен Јовановић, у писму папистичком “Теолошком“ факултету у Загребу, пише: “Имајући у виду сарадњу православних и католичких теолога богословских факултета из Љубљане, Загреба и Београда, која је успостављена седме и осме деценије XX века, и у којој је знаменито место имао митрополит Амфилохије, шаљемо вам…“.^[8] Још једном се потврђује учешће професора београдског Богословског факултета у екуменистичким састанцима и конференцијама, са изузетном улогом коју су у њима имали “јустиновци“. Ово је такође евидентно у издањима званичног часописа Српске Патријаршије из тог времена, где су доступне вести са ових састанака уз фотографије на којима се истичу „јустиновци“ – као нпр. бивши владика херцеговачки Атанасије Јефтић – заједно са аналогним описима њихових активности и резултата. У исто оно време када они  уређују и дистрибуирају књигу „Православна црква и екуменизам“ у Грчкој! Но, као што рекосмо, ово је једна друга тематика у чије се разматрање овде нећемо упуштати.

Још су познате и речи старца Пајсија у вези садашњег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) које је изрекао неким својим посетиоцима (у књизи: Γέροντας Παΐσιος Αγιορείτης, Μαρτυρίες προσκυνητών, τ. Β’, εκδ. Αγιοτόκος Καππαδοκία, 2012): “И онда је старац рекао нешто језиво за нас који то никако нисмо очекивали – ‘Овај о коме причаш, он је једна подла змија!’ Тада смо се сви зачудили, али сада, са развојем догађаја у Српској Православној Цркви, сви увиђамо важност и истину његових речи“.

Митрополит Амфилохије је живео одређени временски период са старцем Пајсијем у његовој келији на Светој Гори (током његових студија у Грчкој) – чињеница, иначе, врло позната у Српској Православној Цркви која је високо подигла његову репутацију и формирала једну ауру мистичности око његове личности – и у неким емисијама и говорима је преносио српској јавности своја искуства из тог периода, као нпр, детаљни опис појављивања Христа пред старцем, који му је тада дао, како Амфилохије каже, сам старац Пајсије.

Архимандрит Симеон (Виловски)

[8] http: //www.vijesti.me/vijesti/don-dejan-turza-amfilohije-najuceniji-zivi-teolog-spc-63081

*Текст у оригиналу објављен на грчком језику у грчком часопису ΟΡΘΌΔΟΞΟΣ ΤΎΠΟΣ (датума 28.7.2017).

Извор: ПРАВОСЛАВЉЕ ЖИВОТ ВЕЧНИ