Марко Пејковић: Због чега Вучић није нови Милош Обреновић или О разлици између вазала и издајника

Вучић није вазал. Он је потчињен Западу – и на речима и на делу интегрише Србију са Западом, преузимајући једнострано обавезе, иако Запад не поштује територију и безбедност државе којом Вучић влада

Сви смо упознати са чињеницом да СНС машинерија годинама из петних жила покушава да „исполира“ сваку Вучићеву издају кованицом „мудро вазалство по узору на наше претке“. Тобоже, ако нас Вучић уопште и понижава пред Западом и Шиптарима, онда он то ради не зато што то воли, већ зато што то мора, тј. ради само оно што су у српској историји радили свети Симеон (Стефан Немања), свети деспот Стефан, Милош Обреновић, Стојан Јанковић или Милан Недић како би сачували српски народ од страдања пред сабљом моћнијих непријатеља.[1]

Од ових СНС теза тачно је само ово да нас Вучић понижава. Додали бисмо – и то несумњиво и константно. Наши славни преци су били често пута у историји вазали, али никад нису били издајници који су нас понижавали „зарад опстанка“. Зато је потребно да објаснимо шта представља вазалство (оличено у Стефану Немањи и нашим славним прецима), а шта издаја и понижење (оличено у Вучићу).

Вазалство је средњевековна политичка институција у којој нема трагова понижења. Ради се о односу узајамних обавеза и права, а не о једностраном наметању обавеза другом и узимању само бенефиција од истог. Моћнији сениор од мање моћног вазала тражи помоћ за своје војне походе и евентуално одређени износ новца или данка у натури, а вазал заузврат добија гарантовање своје територије. Једном речју, када сениора нападну његови непријатељи, вазал му прискаче у помоћ војском, новцем или храном, али и обратно – ако неко угрожава вазала и његову територију, сениор притиче у помоћ и штити вазала на исти начин. У свим другим питањима, вазал и сениор су апсолутно независни један од другог у својим доменима. Вазал може бити и друге вере, језика и културе од сениора и сениор је морао да поштује и право на вазалов идентитет. Уколико би се у пракси десило да сениор наруши нешто од својих обавеза, вазал је раскидао сваки однос са сениором и улазио у рат.

Из овога видимо да Вучић није вазал. Он је потчињен Западу – и на речима и на делу интегрише Србију са Западом кроз ЕУ интеграције, преузимајући једнострано обавезе, иако Запад не поштује територију и безбедност државе којом Вучић влада, јер нам баш Запад отима Косово и Метохију, а дроби и српску државу у настајању преко Дрине (Републику Српску). Такође, Запад не поштује ни нашу независност и аутономију одлучивања, јер настоји да нас кроз ЕУ интеграције усиса у глобалистичко тоталитарно коло, у којем се одлуке углавном доносе у Бриселу, а не Београду. Да је Вучић заиста вазал, он би раскинуо политички однос са сениором који не поштује његов вазални политички статус и окренуо би се другим сениорима који су и на речима и делу исказали жељу да поштују Србију. Осим тога, Вучић је у свом сулудом рачуну да ће тако убрзати хрљење Србије ка Западу безброј пута погазио и православну веру и српску баштину, иако га вазалски однос на то не би обавезивао.

Издаја је далеко једноставнија као појам. Човек може бити издајица у двојаком смислу. Он може издати свој идентитет (веру, језик, културу, сакралну баштину или територију…) преузимајући туђ идентитет самопоричући себе или може да изда своју државу за рачун непријатеља (одавањем информација, спровођењем туђих планова којима се смањује војна и економска моћ отаџбине и сл…).

И Вучић је овде двоструки издајник. Не само да годинама говори како је њему ближи протестантизам лутеранског типа од православља, већ су свима познате његове изјаве о томе да се морамо одрећи Небеске Србије, Косовског завета, националних „митова“. Ипак, највећа његова издаја самопорицања се десила када је, на Видовдан прошле године, де факто наредио геј-акивисти Ани Брнабић (на страну њено приватно опредељење које никога не занима, битно је то што је она јавни геј-активиста) да прочита експозе у Скупштини Србије као нови премијер. Вучић, наравно, Видовдан није случајно одабрао како би лансирао баш на тај дан геј-активисту као премијера. Тиме је послао поруку Западу да њега никаква Србија и српски културни идентитет не занима, да је спреман да погази све живо у Србији како би био у милости Запада и остао на власти. Но, овим актом је Вучић у идентитетском, културном и верском смислу понизио Србију много више него што су то икада радиле дахије, нацисти, башибозуци или усташе – иако су ти непријатељи нашег народа водили жестоко антисрпске политике, макар нас нису убеђивали да то раде као Срби и за наше добро, како то ради Вучић и његове СНС кохорте. А и у другом смислу је издајник, и то не само зато што није ни вазал пошто је окренут онима који га не држе ни за вазала, већ и зато што су Ана Брнабић и низ других чланова владе и људи који раде у државном апарату, по свему судећи, особе које су тесно повезане са параполитичким организацијама страних земаља (Брнабић је радила за рачун USAID-а[2]) које Србији мисле и чине тешко зло, чега смо сви сведоци.

Да видимо сад конкретно, на пример, знајући баш колико Вучић воли да се пореди са Милошем Обреновићем, колико се разликују вазалство Милоша Обреновића и издаја Александра Вучића.

Вазал Милош Обреновић – дође непријатељска војска у Србију. Крене да убија све редом. Избије спонтано српска буна. Вазал се јави и каже Турцима да ће им помоћи у гушењу буне, али само под условом да Турци прекину са убиствима Срба, да се повуку из села где живе Срби, да се Србима не дира у веру и светиње, тј. да Турци пруже више слободе Србима него што су је имали Срби до тог момента. Турци га преваре. Он дигне буну. Победи Турке. И до краја своје владавине гледа само српски интерес, шири простор српске слободе из дана у дан. Јача Србију економски кроз домаћинску буџетску и пореску политику. А пре тога први јуриша на непријатеља током Првог устанка. И то тако да му је и Карађорђе пред свима рекао да је лудо храбар.

Издајник Александар Вучић – непријатељска војска дође само у део Србије (КиМ) да подржи УЧК сецесионисте/кољаче. Срби у том делу Србије бојкотују УЧК кољаче и стварају солидан отпор. Издајник каже непријатељској војсци и УЧК кољачима да не морају да гуше отпор Срба. Он ће то да уради! И притом, неће тражити више слободе за Србе него МАЊЕ. Сам ће натерати Србе да се одрекну свих позиција које су у том моменту имали. Не у замену за ништа, већ у замену за геноцидну политику УЧК кољача и сатирање Срба (УЧК кољач српске манастире на КиМ проглашава косоварско-шиптарским, издајник клима главом). Издајник чак и улази у владу УЧК кољача под бедастим изговорима. Издајник води рачуна како да удовољи ЕУ, застава ЕУ му дража од српске. Одриче се вере и прихвата секташко учење протестаната. Дозвољава својим јагњећим бригадама да Србију економски очерупају – на челу са Динкићем. Никада није ратовао. Никада у животу није радио, осим што је био политички паразит. Необразован – говори само енглески (осредње), ван факултетских уџбеника које је бубачио (како сам каже, сваки испит је учио два месеца) слабо шта зна, а имао је могућност да се школује за разлику од вазала. Србија је данас далеко мање слободна од утицаја Запада него пре његове владавине, много више понижена.

Потребно је још рећи и по чему Вучић није неки „нови Недић под окупацијом“. Прва разлика између Недића и Вучића је присуство страних трупа на нашем тлу – Недић је имао Немце по целој земљи који су му бајонетима износили ултиматуме, док Вучић такву ситуацију уопште нема (изузев на окупираном делу Србије Косову и Метохији, доле ћемо објаснити и то). Због тога не можемо рећи да смо под окупацијом, већ самоокупацијом, вољом Вучића, тачније његовом издајом Србије и српства у сваком погледу. Уосталом, да све зависи од окупатора, а ништа од Вучића („није да он воли то што ради него мора, јер му тако каже Запад“) – зашто онда Сташа Зајовић из „Жена у црном“ не би могла да дође на Вучићево место??? Она се не би пренемагала и не би се фолирала да је Милош Обреновић или некакав мудри вазал патриота. Било би мање лицемерја, лакше бисмо могли да гледамо све то, јер Сташа и Вучић имају исту политичку визију. Али, сигурно је да би Сташа спорије или мање могла да спроведе издају од Вучића, баш зато што би била искрена (народ би је у старту минирао, на улицама би имала хаос). Зато и Запад игра и играће у Србији на лажне патриоте које могу да успавају народ својим маскама и двосмисленошћу, а не отворене и искрене другосрбијанце – ко то не капира није употребљив и не би требало да се бави политиком или размишља о њој.

Даље, никада у нашој историји Срби нису хтели да буду вазали или под окупацијом по цену тога да се макар и на секунд одрекну вере, писма, језика и имена свога. У нашој вери и традицији кетманизам је забрањен – не долази у обзир идеја да ћемо се одрећи привремено свог идентитета како би га касније (наводно) вратили. Срби који су се руководили кетманизмом никада касније нису опет били Срби, већ србофобна отпадија. А Вучић је пактирао са Харадинајем и Шиптарима који једино што је радио (и што може да ради у будућности) јесте спровођење физичког и духовног геноцида над Србима, поред тога што Вучић сам и паралелно од своје УЧК агенде рекламира антиправославни протестантизам. Харадинај и УЧК Шиптари су убице српског идентитета у сваком смислу. Ко пактира са њима, издајица је Србије без икакве сумње и то треба гласно и јасно рећи.

Наши вазали (па чак и сарадници окупатора) у историји су сарађивали са својим надређенима или окупаторима уз јасно начело – увек више слободе из дана у дан, односно више слободе у односу на стање које су затекли пре своје владавине од својих претходника, никако обратно (то чак и за Недића важи). Једини компас им је био српски народни и верски интерес. Сви они су увећавали своју територију, моћ или привилегије свих врста за време вазалисања/окупације. Вучић, са друге стране, напушта територије Србије због страха или искомплексираности од ЕУ и слаби Србију у свим другим сферама – економској, верској (кроз подршку екуменизму, протестантизму), културној (подршка содомији и пројектима Друге Србије), итд. Циљ му је да Србију задржи на глобалистичком ЕУ путу. То је једини разлог зашто пактира са Харадинајем и УЧК Шиптарима. Да Вучић није ЕУ фанатик – ништа од овог понижавајућег не би морао да ради.
На крају, стране трупе су на КиМ и то је тачно. Но, осим чињенице да нема смисла ни по цену живота сарађивати са геноцидлијом који те убија у сваки појам, постоји и много практичнији аргумент за несарадњу са Харадинајем и Шиптарима – Срби након 1999, тј. до 2010/2012, уопште нису сарађивали са Шиптарима на КиМ, већ само са УНМИК-ом и КФОР-ом. Слично као што су у НДХ сарађивали са Италијанима и Немцима, али не и са Павелићем. Није било лако, али изузев марта 2004. (и лета 1999), већих жртава и погрома није било, постизало се много више, без икаквог компромиса по српски идентитет и квалитет живота. Север је иначе био заштићен (док га Вучић по жељи ЕУ није предао), а југ је могао да се брани жестоким ослањањем на Русију и остале (Грчка, Шпанија…) у међународној заједници, уз највеће могуће противмере Србије према Шиптарима сецесионистима, без изазивања сукоба са НАТО са друге стране, као што смо то и радили од 2004. до 2010/2012. веома успешно. На крају крајева, ни после погрома из 2004, нико од Срба са Косова и Метохије није помишљао да треба да се сарађује са УЧК крволоцима како би се наводно спречио у будућности неки нови погром. Сви Срби са Косова и Метохије су здушно били за то да се бојкот терористичких институција настави. Само су „Жене у црном“, Борке, Наташе, Сташе и Соње биле за интеграцију са шиптарским крволоцима. И након 2012. заједно са тим женама и Вучић! Само што за разлику од њих, он је ту интеграцију и успео да спроведе, јер је паралелно зомбирао велики део некадашњег патриотског бирачког тела у Србији својим триковима, лажима, смицалицама, изборним крађама и лажним паралелама, не одбацујући никад до краја патриотску маску и багаж које је понео са собом из деведесетих, већ користећи их по потреби, како директно као главни актер сапунице, тако, можда, још више посредно, преко хорде лажних патриотских организација и аналитичара који су настојали да сваку Вучићеву свињарију увију у мудро-патриотску обланду.

Срби памет у главу, изађимо на свакодневни протест, бојкот, акцију преко којих ћемо поручити Алеку да га се не бојимо и да се нећемо смирити док он не престане са издајом или не дође неко мање лош од њега на власт!

[1] Прим. МП: Иако је у неку руку бесмислено олако поредити данашњег политичара са средњовековним владарима, неопходно је да демаскирамо сваки покушај СНС јуришника да на било који начин пљуну на нашу славну прошлост довођењем у везу Вучића и славних вазала из српске историје. И не само зато што дугујемо нашим прецима одговарајуће поштовање, већ можда и више због тога што смо дужни да спречимо даље успављивање и зомбирање народа услед напредњачке замене теза и поистовећивања Вучића са славним вазалима из наше историје. Јер, народ је склон да каже: „Ако је Вучић исти као Милош Обреновић или деспот Стефан Лазаревић, зашто бисмо били против њега? Он само маже Запад и претвара се да је издајник, а у ствари је мудри вазал који ради у српском интересу“. Да народ то више не би мислио и говорио, отуда и овај текст.

[2] Прим. СС: Крајем 2001. враћа се у Србију, где је радила за различите америчке консултантске фирме на пројектима развоја локалне самоуправе, а које је финансирао USAID.  Од 2002. до 2011. ради у USAID-у, а као најзначајнију иницијативу у том периоду, у званичној биографији наводи оснивање Националне алијансе за локални економски развој (НАЛЕД) 2006. године. (Из биографије Ане Брнабић, Истиномер.рс)

*

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ