Средачка Жупа, КиМ – „Жал за Лазарицама“

Пре пар дана, током свог боравка на КиМ, са својим пријатељима била сам у посети једном дивном човеку, Србину из Средачке Жупе, села Драјчићи, или Драјчики, како га ту зову. Враћајући се из топлог, медитеранског Ораховца, преко српског царског Призрена, поред Светих Архангела у месту Средска скренули смо уским путем у планину на око 1200 м надморске висине. Ту се угнездило једно мало село, некада мешовито, српско-муслиманско, а данас у њему живи само један Србин, учитељ у пензији, осамдесетосмогодишњи Томислав Томић, међу комшијама муслиманима. Село Драјчићи се налазе на око 15 км од Призрена на обронцима Шар-планине.

Поглед на обронке Шаре из Томиног дворишта

Кућа учитеља Томе

Учитељ Тома је тридесетшест година учио децу Средачке Жупе и српску и муслиманску. Након одласка у пензију, када су његова деца отишла својим путем он је са супругом остао на свом вековном огњишту. Пре десетак година супруга му се упокојила, а он је остао сам. Првих година био је још Срба у селу али временом млади су одлазили а стари су умирали. Сада је он једини Србин у селу.

Учитељ Тома

Његови проблеми су почели након што су тзв. „косовске власти“ решиле да сруше стару српску школу са објашњењем да се налази на општинском земљишту, јер, он каже, рушењем би затрли траг постојања Срба на том простору. Учитељ Тома је водио прави рат са „властима“ у циљу очувања школе, чак им није дозволио да муслиманска деца уче у тој школи по “шиптарском“ програму, јер је то српска школа. Деца су отишла у суседно село Мушниково да би тамо наставила школовање.

Годинама је Уча, како га од милоште зову, штитио зграду школе, трпећи разне претње. Школа је подигнута 1904. године за време Турака. Претходно, свештеник и учитељ Антоније Никшић, у својој кући отвара школу 1883. године. На Српску нову годину 1904. године, после обављене службе, он каже својим сељацима да, због бројности ђака, више нема места у његовој кући и да треба да отворе нову школу. У том тренутку, школу је похађало двадесеторо деце. Јавља се Младен Јевтић Џамперовић и каже: „Пријатељу, свако из махале да дође код мене на кафу и чашицу ракије”. Дођоше код њега, на дан 14. јануар 1904. по новом календару: поп Никола Никшић, поп Антоније Никшић, и мештани Ђорђе Угриновић Ушинов, Стојан Симић Кеков, Стојко Трпковић Веселиновски, Стеван Спасић Доксур Кумита, Тривун Цветковић Станичићев и Дејан Симић Грнчаров. Тако су њих осморица, показује нам он, саставили и потписали изјаву у којој дословце пише:

„Ја Младен Јевтић (Џамперовић), из села Драјчики, поклањам башту на звано место Коноплиште својим сељацима Србима, удаљено од цркве Свети Никола сто метара, да подигну школу за нашу децу. Дајем башту за покој душе моје деце која су ми умрела а више порода немам. Па завештујем ову башту мојим сељацима Србима у моје село Драјчики да помен буде мојим покојним децама. Да сељаци мога села Драјчики не могу да отуђе ову башту занавек. Дародавалац баште Младен Јевтић (Џамперовић)”. http://www.politika.rs/scc/clanak/283840/Kako-je-podignuta-sporna-skola-u-Drajcicima

Иако у њој од 2004. нема ђака, школа по мишљењу представника Срба са овог подручја смета албанским властима које у сарадњи са мештанима Бошњацима желе да на темељима српске саграде нову школу, у којој би се настава одвијала по албанском плану и програму. Почетком 2014. године започето је рушење школе које су учитељ Тома и остали Срби успели да зауставе.

У селу се налази и црква посвећена Светом Николи, грађена између 1575-1600. године. Црква је заштићена решењем 1958. године као културно добро од изузетног значаја.

Црква Св. Никола у селу Драјчићи

Иако је учитељ остао сам у селу, како каже нема са ким да поразговара, док смо причали са њим и пили кафу коју нам је он скувао био је насмејан, ведар и имала сам осећај као да испред мене седи један млад човек пун снаге, љубави према свом родном селу и елана да заштити оно где је провео пун радни век – српску школу. Причала сам да пишем текст о „Лазарицама у Сиринићу“, а он се са тугом сећао када је и село Драјчићи имало пуно дечице која су на Лазареву суботу ишла по селу и певала. Тада ми је дао текст једне песме коју је он написао о Лазарицама. Обећала сам да ћу је објавити.

Лазарице у Драјчићима (стара фотографија)

.

ЛАЗАРИЦЕ

Шест недеља поста када прође,

тад субота Лазарева дође.

Деца њој се много радовала,

звончићима кроз село, трчала.

Девојчице, посебна су прича,

шест недеља оне се припремају

траже бошчу, сукну и препашче

ђердан, шешир ил’ лепу шубару.

По групама затим се делиле,

поачице, лазарче, Лазара бирале.

Групно себи робу набављале,

све за тај дан просто су живеле.

У суботу на дан Лазарица,

када први петли запевају,

Лазарице тад одмах устају

И без журбе себе дотерују.

По кућама идући певају,

а предвече кући се враћају.

Код Лазара учинак делиле

и ту групно све су вечерале.

Сутрадан се много њих хвалиле

да су по сто јаја поделиле.

Много новца и робе остале,

што су добре домаћице дале.

А шта рећи за ову годину,

сигурно ће остат’ у сећању

нема више лепих девојчица,

ни Лазара нити поачица.

Стари људи с пркосом причају

овог чуда до сад није било,

да у Жупи нема Лазарица,

да певају, поклоне примају.

Муслимани, љубинске комшије

Лазарице џаба сада чекају.

Нема више лепих Лазарица

нема коме поклоне да дају.

Џемеданче, шешир и шубара,

сукна, бошча и опанци кожни

сачекаће неко боље време,

расељени Срби да се врате,

да се врате дивне девојчице,

да оживе српске Лазарице.

Непознате речи:

ПОАЧИЦЕ – две или више девојчица одевене у стару народну ношњу које иду после Лазара и певају;

БОШЧА, СУКНА, ЏЕМЕДАНЧЕ, ОПАНАК – опрема старе ношње којима су се облачиле Лазарице;

УЧИНАК – поклон који су добили у току дана, делиле су код Лазара на једнаке делове, а затим су групно вечерале код Лазара.

Аутор

Томислав С. Томић, учитељ у пензији

Хвала Учо, надам се да ћемо се опет срести, нека те Господ укрепи у твојој борби за српску школу и наше, сада окупирано, Косово и Метохију.

Припремила:

Др Снежана Антонијевић