СРБИ У АЛБАНИЈИ: Древни српски извор пресахнуо није

• Живимо у времену великих искушења и малених људи. Ову реченицу вјероватно би написао сваки идеалиста прошлих цивилизација. Српски народ је од када се памти ишао крсном стазом. Неслога и издаја најтеже су га рањавале, душу му тањиле, али је имао Богом вазда понеку миомирисну душу од подвига и витештва, да га исцјели, оснажи и обнови.

  

  Поглед на скадарску тврђаву Розафу. Срби су своју највећу тврђаву назвали Розафа по граду у Малој Азији у коме је мученички пострадао свети православни ратник Сергије (Свети Срђ). У близини Скадра налазио се и српски православни манастир Светог Сергија и Вакса (Св. Вакха).

У данима када се  у име народа  и његове  боље будућности, на тезге свјетског лицемјерја и безакоња износи најсветији, небоземни дио српске земље, одзвања мук мрцвареног роба који ни ријеч пркоса да изусти.

„Морамо признати да Косово није само наше! Морамо се ослободити митова и поћи ка реалности! Морамо размишљати о будућности наше деце!”

Ове жаломоре гракће издајство пред подземним небодерима од гробова српске дјеце, мајки, отаца.

Но, и прије Косова и Метохије Срби су се одрекли најстарије српске престонице, свога топлог мора, древних манастира и пештери, читавих владарских гробљанских поља, стољетних храстова под којим су крштени Православљем… Срби су прије Косова и Метохије, опет због страних притисака, историјске реалности и боље будућности, 1913. године олако одустали од Албаније. Оно што је преостало од српског народа у Албанији зулумом је арнаућено, бесловесно гоњено да потисне ћирилицу и српски језик, лукаво римо-католичено до наших дана. Претекли остатак сатјеран је у села као у резарвате, духовно обогаљен и назван погрдним именима, са запријећеном казном ако се присјете имена српског. Српска православна црква у Албанији као восак је претопљена у Албанску православну цркву, а све интересима цариградског прагматичног патријарха. Грабежом погрчени Грци преузимају српске манастире и српску културну баштину уписују својом.

О преживјелим и намученим Србима Албаније, понајприје онима из Скадра, те њиховој библијској снази да не забораве себе и опет науче да сричу језик отаца, разговарао сам са Биљаном Живковић.

Племенитом љубазношћу одазвала се мом позиву да казује о Скадру и Скендер-бегу. На славу Светог Прокопија, светог православног ратника за лице истине, преко пута споменика Кнезу Михаилу, који као да је прстом упирао Скадру и Драчу, сјетисмо се наших древних албанских дворова и лаври.

Подај Господе да се у покајању Скадром опомињемо!

БИЉАНА ЖИВКОВИЋ

Публициста и писац. Аутор је репортажа, чланака, записа, путописа, интервјуа са личностима из свијета дипломатије, војне доктрине, геополитике, политике, историје, философије. Њена прва књига Некрштена времена објављена је 2004. године. Од њених књига (15) издвајају се историјско-документаристичка дјела Јасеновац и сребренички мит и Исповести из сарајевских казамата, Приморско православље. Припрема књигу есеја и путописа Срби у Албанији, романе Родословље и Бисерница, историографско дело Жива вера Светосавска на Косову и Метохији… Члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ствара у Београду.

СХ:  Прије свега желим да Вам се захвалим што сте се одазвали мојој жељи да разговарамо. Одазвали сте се као да се дуго познајемо. А мислим да је тако, духовно се препознајемо. Најприје бих желио да ми нешто кажете о Вашој посјети Србима у Албанији. Нашли сте нас тамо гдје смо мислили да нас одавно нема.

– Хвала Вам што сте као припадник младе генерације, а често кажем да долазе много боље генерације него што су моја или оне претходене, кренули оном узаном и тежом стазом. Сами сте је одабрали, иако сте млади, а то много говори о Вама.

Боравак у Албанију, не могу назвати обичним путовањима, можда, списатељским мисионарењем. Под путовањем се подразумева нешто лепо, оно што доноси безбрижност. Моје позвање, ако смем тако да кажем, јесте да видим лепоту, додирнем је, пренесем другоме и кренем даље. Од 2006. до данас у Албанији сам била двадесетак пута. На Косову и Метохији педесетак пута, можда и више, а носећи хуманитарну помоћ, пишући, сусрећући се са људима. Сви имамо мисију. Ја сам ову препознала као своју. Боравећи у Скадру научила сам много и хвала Вам што ћете овај текст посветити Србима у Албанији.

СХ: Осим живота Срба у Албанији, истраживали сте српско предачко наслијеђе, небројено наше страдање на Косову и Метохији, писали о Јасеновцу и Јадовну, дјеци са Козаре; тражили сте Србе и међу другим народима. Ко су заправо Срби?

– Ми припадамо једном од најстаријих народа. Ово не говорим по свом нахођењу, већ након многих сусрета са врхунским светским научницима, после интервјуа са њима, потом после неколико врло значајних научних скупова на којима је тема била порекло, старе цивилизације, изворишта културе и данашње цивилизације. Чувени светски генеаолог др Анаталиј Кљосов, научно је образложуо да су Срби један од најстаријих народа света. Званична европска филологија признаје да је српски језик најстарији живи језик, дакле најстарији језик којим се говори иако нам свакога дана убацују туђице. Желим да упозорим младе људе да је веома важно говорити својим језиком. Ако вам се у речник „ушуња“ једна страна реч, она сама истераће из вашег срца сећања и памћење најмање двадесет до тридесет предачких речи. Имамо ли на то право!?

С тим у вези, можемо говорити о древном Скадру који је био српска престоница од 490. до 1171. године. То наш народ не зна. О томе нам није казивано, нисмо у школама учили. Када сам први пут отишла у Скадар и када сам се попела на древни Скадар-град видела сам да њиме столује једна црква. Она је полупорушена, а била је у турска зла времена претварана у џамију. Минарет саграђен у 15. веку одавно је порушен. Та црква је грађена у раном Средњем веку, а постоје историјски записи о радовима у четрнаестом веку. Стари Скадар је површином већи од Калемегдана; његови потпорни зидова имају дебљину три и по метра.

Тамо су ми показали зграду Војне команде, њени зидови су дебљине 3,23 метра. Скадар је имао своје бунаре, који су били огромни и дубоки. То је био стратешки град, а био је наш, српски.

Срби су озбиљан народ са много лепоте, много трагедије, много блиставих победа у својој веома дугој историји. Када уђете у Скадар-тврђаву ви идете поплочаним стазама, древним камењем. Идете предачком историјом, она иде за вама, ви испред ње. Па се онда сретнете. Са десне стране једног ходника, као дела тврђаве, постоји зид где је зазидана Гојковица-млада. Пролазећи туда човек дотиче нашу најсуптилнију историју. Боравећи у Скадру Србин о себи много тога научи.

СХ:  Како су Вас животни путеви одвели у Скадар?

У Београду је 2007. организован скуп на коме су били присутни Срби из свих земаља расејања. Ушла сам и упитала да ли има некога из Албаније. Устао је један господин. То је био Павле Јакоја Брајовић, председник Удружења Срба и Црногораца „Розафа“ из Скадра. Брајовић је по професији инжењер и адвокат. Било је то први пут да су Срби из Албаније позвани на један званичан скуп у Србију. Тада смо се договорили за интервју о положају Срба у Албанији. Те 2007./2008. године почела је са радом Школа српског језика у Скадру. Тада сам обећала да ћу доћи у Скадар да их посетим. А оно што човек обећа, он то мора и да испуни!

Отишла сам, а то тада није било једноставно. Била сам гост српске заједнице у Скадру пет дана. Павле Јакоја Брајовић на мене је оставио озбиљан утисак. Када сам се сусрела са Србима из Скадра била је то радост – „Дошао им је неко из Београда. Писаће неко о њима!“.

До тада се дешавало да дође понеки новинар, случајно прође кроз Скадар, одради нешто и оде. Али овај пут је дошао неко да дуже остане, да их упозна, да буде са њима…  Да осети како је Србима у Албанији. Тако сам се обрела на првим часовима Школе српског језика. Часове је држао професор Светозар Ћираковић, а његово име помињем са посебним поштовањем. Иначе, он је један од оних 27 професора Никшићке гимназије који нису хтели својим ученицима да предају монтенегрински језик, већ су бранећи српски језик добили отказе. То нису били само професори српског језика, већ и професори билогије, хемије, математике, све честити људи који нису  желели  да пристану на издају истинске Црне Горе; супроставили су се историјским подвалама.

На Светог Саву 2007. године професор Ћираковић је добио нови задатак. Позвала га је Митрополија црногорско-приморска да после 76 година учи Србе у Скадру да говоре и пишу српским језиком и писмом. Присуствовала сам првим часовима. То су били тренуци од историјског значаја за њихову будућност.

СХ: Како је могуће да једна држава заборави свој народ и препусти га голом преживљавању у туђини, без школа, књига и вере?

Ми смо данас окупирана држава, али имамо слободарски дух. Ево Ви и ја седимо и слободно разговарамао. А то Вам говорим због Срба у Скадру који су без ичије помоћи, изузев Божије, васкрсли из пепела и мрака!  Ондашњу Југославију, а ни српски народ у њој, није интересовало шта се дешава са Србима у Албанији. Срби су тада у тој држави пролазили кроз стравичну голготу. Ови људи у Скадру, а и у другим деловима Албаније, само Божијом промишљу остали су своји. Међутим, изгубили су право на свој језик, писмо… Деценијама нису смели да зборе српски. Али, имали су дубоку свест о припадности и грчевито су се држали знања о свом српском корену. Упознала сам тамо Србе православце који су издржали крсни ход да би остали православни. Упознала сам људе римо-католичке вере, али свесне свог српског корена, и оне који су мухамеданци, а знају да су од Срба. Шта мислите колика је то свест и жеља да припадају истом, нашем стаблу!? Дошли су тихо и скромно да посведоче своје српско порекло.

А овде у Србији, они који су формално српског имена и презимена, рођени као православни, самовољно се одричу свога имена. Одлазе на Запад, заборављају отаџбину, стиде се свога порекла, најгласније певају туђе песме… Ругају се својим прецима, понижавају их јавно, воле да кажу  „примитивни српски народ”, снимају филмове којима исмевају српске светитеље од којих су потекли и народ и држава, а који су улагали и у њих. Мењају веру, презимена…

Поносна сам што сам Српкиња, не због данашњице и наше непрестане борбе. Бијемо се са Сцилама и Харибдама, али и са неопростивом издајом, скоро две деценије. Поносимо се због предака чију крв носимо! Дужни смо да корачамо њиховим стопама! А све због оног дана када пођемо Богу на истину. Да тада претке можемо у зенице погледати и рећи – Учиних што је до мене!

СХ: Реците нам нешто о првој обновљеној српској школи у Скадру?

Српска школа у Скадру била је смештена у скромној просторији Удружења Срба и Црногораца „Морача-Розафа“. У школу су кренула деца све три конфесије, узраста од шест година. Касније је направљено још пет-шест одељења, пристигле су велике групе наших сународника средовечног узраста. То су била дечица којима су родитељи рекли да иду у школу српског језика да науче језик својих ђедова. Деца су почела учење српског језика на латиници јер им је ћирилица била потпуно непозната.

Те године сам неколико пута посетила Скадар, наравно истражујући град и околину. Наредног лета када је Школу српског језика завршавала прва генерација, отишла сам у Скадар. Неколицина нас у Београду осмислили смо установљење библиотеке уз Школу српског језика. Наша народ није имао  ни књиге за децу на српском језику.

Договорили смо се да сваког ђака који је успешно савладао српски језик обрадујемо поклоном. Трудом осведочених родољуба, у првом реду, професорке београдске гимназије Љиљане Јанковић и професорке Милене Исаиловић из О.Ш. „Војвода Мишић”, прилозима дивних људи, појединих мојих колега, сакупили смо новац и тако сваком ђаку купили поклон. Када су деца завршила први степен српског језика добила су „дарове вршњака”. Знате ли како су били срећни! За њих су то били дарови из Србије!

Жељена библиотека је формирана. Нисмо престајали да шаљемо књиге, тако годинама. Повезивали смо градове и школе из Србије са Скадром. Данас библиотека у Скадру располаже са 2.500 књига. Обратила сам се основним школама и гимназијама по Србији. Овом приликом истакла бих допринос Основне школе „Војвода Мишић“ и проф. Милене Исаиловић, г-ђе Љиљана Јанковић из Београда, професорка Јанковић је из личне библиотеке Скадранима даровала вредне књиге и новац. Помогле су у зачетку библиотеке. Осим школа из Београда и школе из Ужица, Крагујевца, Чачка, Прибоја на Лиму, Обреновца, Кикинде и још неколико градова помогле су успоставу библиотеке у Скадру. Нисмо могли да шаљемо књиге и уџбенике географије и историје јер је забрањен њихов унос у Албанију. Сакупљали смо дела српске књижевности и уџбенике српског језика, и књиге које би децу приближиле српској историји и култури. Наравно, пазили смо да наше сународнике не доведемо у непријатну ситуацију, пошто је све било под будним оком албанских служби. Пажљиво смо радили да нечим не би утицали на прекид рада Школе српског језика. Књиге смо односили у Београд, у „Светигору“, а „Светигора“ их је превозила до Подгорице, потом даље до Скадра. Хвала им!

То су били зачеци српске библиотеке у Скадру. Данас је то права књижевна ризница захваљујући Митрополији црногорско-приморској која је уложила неупоредиво више. Пре две године имала сам част да традиционална манифестација у Албанији, „Дани српске културе у Скадру”, буде отворена промоцијом мојих књига, а упаво у тој библиотеци.

Певао је хор „Светосавник“ из Подгорице, стигло је неколико свештеника. Мисију школе, а уз њу и библиотеке, препознао је митрополит Амфилохије Радовић и помогао њено опремање. То је данас озбиљна установа. Желим још нешто да кажем! Српска држава је често знала да затаји у финансирању Школе српског језика; потребно је било платити рад професора и књиге за децу, а тада би помагала Митрополија црногорско-приморска. За очувању српског језика и писма у Скадру велику улогу има митрополит Амфилохије.

Треће године када сам поново дошла, питала сам ученике који им се српски песник највише допада, размишљајући да они вероватно нису стигли до степена да анализирају песме. Једна дивна девојчица је рекла: „Мени се највише допада Десанка Максимовић!“ Неко од дечака је говорио да воли Црњанског, други Иву Андрића.

Проф. Светозар Ћираковић је успео за годину дана рада мини-школе српског језика остварити завидне резулате. Данас ова деца говоре српски језик као Ви и ја. Преко 1500 ученика је до сада прошло кроз школу. Упоредо је стасавала и црква у Враки, једина новоизграђена српска црква у Албанији, грађена средствима Српске православне цркве и уз помоћ Албанске православне цркве. Монаси из манастира Подмаине и Мораче редовно су одлазили да служе литургије за велике празнике. Две године после оснивања Школе српског језика служена је прва литургија у цркви Св. Тројице у Враки, на Духове! Присуствовала сам првом богослужењу монаха и свештенства Митрополије црногорско-приморске у Албанији после 76 година. У цркви Свете Тројице на Свету Тројицу. Заиста чудесно.

У новоизграђеној цркви служили су српски свештеници, мада је Албанска православна црква захтевала да она преузма даље служење и све друге овласти. Колико знам у цркви Св. Тројице у Враки данас служе албански православни свештеници.

СХ: Шта сте видјели од српског културног и духовног наслијеђа у Албанији; шта је до данас преостало од старих времена?

Поменула сам цркву на Скадар-тврђави. Потом, обишла сам манастир на Белом Дриму, задужбину Јелене Балшић. Један потпорни зид тог манастира и данас је опстао, около су гробови српских краљева и великаша. Поред тог потпорног зида налазе се два древна храста. Црква Светог Јована Крститеља налази се близу Скадра, а од ове године у њој би требало да служе наши свештеници заједно са албанским. Она је из 11. или 12. века. Присвојили су је римо-католици и у њој они сада служе. Први корак СПЦ је био да се омогући српским свештенцима да у тој нашој цркви богослуже заједно за римо-католицима. Недалеко од Скадра је рушевина манастира Светих Срђа и Вакха чији олтар је оборен у Бојану. Црква је сазидана на месту прастаре богомоље, а била је и гробна црква зетских и рашких кнежева и краљева: Михаила, Бодина, Владимира, Доброслава, Градине и Драгиње. Краљица Јелена Анжујска (1236 -1314) поштујући старину и значај ове цркве, саградила је са синовима, Драгутином и Милутином, 1290. године нову цркву на древном темељу. Њен иконостас – тако каже Иван Јастребов – није византијски, него српски.

На 25 километара од Скадра постоји висока камена кула; то је део утврђења неког града. Питала сам наше домаћине коме припада кула, иначе ограђена жицом са свих страна. Рекли су ми да је то српско наслијеђе, а да је присвојена од римо-католичке цркве. Српска гробља са старосрпским натписима углавном су порушена. Срби покушавају да сачувају нешто од преосталог. Знате, страшно је било Србима у Албанији задњих 80 година, посебно у комунистичком (не)времену. Сахрањивани су без опела и свештеника – то је њихова туга! Нису крштавани, нису опојани. Напуштали су своју земљу као сени без обележја и духа истине; са именом и презименом које је морало имати нешто албанско.  Иначе, 60-их година прошлог века Срби су од албанске владе добили могућност избора неког од 3.000 несрпских имена. Питала сам Павла Јакоју Брајовића, шта значи његово средње име „Јакоја“. Објаснио ми је да је енверовска политика налагала да се сваком Србину наметне ружно средње име, погрдног значења на албанском језику (смеће, стока, животиња, нечист). То „Јакоја“, значи нешто као смеће, отпад. Они све то знају и трпљењем се боре степеницу по степеницу. Много су мудрији од нас и свесни шта значи нестати – па васкрснути! Ми тога још нисмо свесни.

СХ:  Све што сте описали елементи су класичног геноцида.

Над српским народим у Албанији се у континуитету од Отоманског царства до 20. века спроводио геноцид. За време Енвера Хоџе остварене су геноцидне намере. Због политика болесног једноумља нико у Албанији до сада није одговарао. Краљ Зогу је владао у првој половини 20. века, тачније од 1928.-1939. године, а помињем га по злу. Злогласни Зогу је издао наредбу која се пре свега односила на српски народ и његову баштину. Интересентано је да је грчки народ, иако православан, много чега био поштеђен. Наравно да немам ништа против Грка, они су наша православна браћа. Или ми Срби нисмо знали да се поставимо у невремену или је Грчка у то време била организованија и мудрија.

Од 1933./34. године, краљ Зогу је наредио да се сруше српске светиње, укинуо је српске школе, наше културне институције; тада је започео насртај на српски национални и духовни идентитет у Албанији. Затим је уследио други талас. То је дуга комунистичска деспотија  Енвера Хоџе, који је владао од 1944.-1985. године. То је био језиви период за наш народ. Србину коме би тада пронашли икону у кући следила је казна од 20 година затвора, а некад су их убијали. За крст у кући – 20 година. Крсна слава у кући – 20 година. Радио пријемник – 15 година. Срби више нису имали своје школе, а ни додир са својим народом. Живели су у потпуном духовном мраку. Замислите, нас су бомбардовали 78 дана, па смо једино тада у савремениој историји били јединствени (никада после тога српски народ није био истински близак). А Срби у Албанији су 76 година живели у страху и мраку. И опстали су јер су били јединствени. Они су и данас саборни, помажу један другог.

Проф. др Каплан Буровић, балканолог, Албанац српског порекла, пре десетак година вратио се православној вери. Он аргументовано тврди, а своју докторску тезу одбранио је у САД-у, да је 75-80 % становништва Албаније српског корена. Исто тако сматра да је 82 % албанског народа на Косову и Метохији српског порекла.

Срби у Албанији тихо прелазе у Православље кад им се за то укаже прилика. После се венчавају у Српској православној цркви. Имате људе који су муслимани, Албанци, а знају да су српског корена. Упознала сам једног дивног човека који се зове Гано Мућић. То је растом висок господин од својих 77-78 година. Верујете ми  нисам видела човека кога бих верније могла поредити са Немањићима. Он је један од кључних личности у Удружењу „Морача-Розафа”.

Гано Мућић помаже очување српске културе и језика. Када смо се упознали 2006. видела сам високог човека, правилних црта лица, небесно плавих очију, беле пути, густе проседе, плаве косе. А он, видевши, да га посматрам рече на српском језику са црногорским акцентом: „Знам о чему размишљате, мислите како личим на Немањиће! То ми сви кажу!”.

Испричао ми је да је одрастао у селу близу Враке. Дружио се са Србима. Дешавало се да уђе у српске куће када свештеник освећује водицу. Каже знао је и њега помиловати и благословити. И још додаје – Чак и да не знам да сам српског рода, срце би ме одало. Затреперим када чујем српску песму! Најлепше су српске песме. И поче да пева: „Где си душо, где си рано!“.

Ганова породица је данас албанска, унуци су плавокоси, плавооки и немају ништа од карактеристика кавкаских народа, уз дужно поштовање према свим кавкаским народима.

Топоними у Албанији су српског корена. Тамо ћете лако чути за Велепоље, Широпоље, Тарабош, Брдањолу… Они који су српског порекла знају значење ових речи, они који нису не знају, али и даље их тако зову. Савремени албански историчари пишу да су Албанци аутохтони балкански народ, пореклом – Илири!

Ми Срби смо ови – Илири! О томе пише проф. др Каплан Буровић. И не само он. Шиптарски народ је стигао на наша вековна подручја много пре Цара Душана. У Душановом законику постоји члан којим се дозвољава испаша арнаутским племенима. Дакле, без права на својину већ само за испашу стоке. Широког је срца био Цар Душан када им је ово дозволио, видите како су то злоупотребили. Они тада нису имали пуноправан статус слободног грађанина већ само право да користе пашњаке и живе у планини. Због тога и постоји један израз за тај народ – Малисори, а који у преводу значи чувари стада, сточари.

СХ: Можете ли нам нешто рећи о Светом Јовану Владимиру, првом светом српском краљу са простора Албаније?

Пре две године сам била у Елбасану на дан Светог Јована Владимира, а поводом 1000 година од његовог упокојења. До сада сам обишла Скадар, Тирану, Фир, Драч, као и околна села Скадра. Свети Јован Владимир је владао од 980.-1016. године. Дукља је српска рано-средњовековна држава која се поклапа са данашњом мало проширенијом Црном Гором. Јован Владимир је син српског кнеза Петрислава, првог потврђеног архонта Диоклитије у 10. веку. Према „Барском родослову”, након смрти Петрислава „диоклитијски трон је наследио син Владимир, веома млад и уочи самог рата са бугарским царем Самуилом”. Кнез Владимир је лако савладао ратне и витешке вештине и упоредо је стекао завидну културу и образовање за тадашње прилике. Област којом је управљао након очеве смрти звала се Крајина и заузимала је простор између Скадарског језера и Јадранског мора, река Бојане и Црмнице. По предању Владимиров двор се налазио на брду Краљич код села Коштањица, близу Скадарског језера, у пределу званом Крајина на југоистоку Црне Горе. У близини Краљича налазе се остаци цркве Пречисте Крајинске, која је постојала у Владимирово време. Када је 998. године цар Самуило освојио територије којима је управљао Јован Владимир ухапсио га је и спровео у заточеништво у престону Преспу. Према неким изворима Јован Владимир је себе жртвовао говорећи војсци да је боље да принесе своју главу за земљу и војску, него да изгине и војска и народ.

У Преспи се десио сусрет младог Јована Владимира, краља заточеника, и Косаре, Самуилове кћерке. Овај сусрет одредиће судбину принцезе Косаре и српског дукљанског краља Јована Владимира. У Преспи Самуило даје Владимиру Косару за жену и враћа му државу. Јован Владимир је владао више од 18 година, а осим Зете и Дукље, добио је од цара Самуила област Драча (подручје данашње Албаније) и Травунију (делове јужне Далмације и данашње Херцеговине, шири простор Требиња). После пропасти Самуилове војске 1012. године, нови владар постаје Владислав. Он је одлучио да уклони Јована Владимира. Позвао га је у Преспу, а као потврду сигурности послао је крст над којим се заклео у своју мирољубивост. Одрубио му је главу на превару у Преспи (22. маја) 4. јуна 1016. године. Владимирово почивалиште било је у Преспи, месту љубави и страдања. Данас његове мошти почивају у Тирани у Благовештењској цркви. Литија са моштима Светог Јована Владимира у АлбанијиПо речима свештеника Јована Пламенца део лобање је у бугарском манастиру Зографу на Светој Гори Атонској; једна свечева подлакатна кост чува се у цркви Светог Николе Болничког у Охриду, а друга је у Саборној цркви Христовог Васкрсења у средишту Тиране; у Историјском народном музеју у Тирани, заједно са ребром Светог Козме налазе се делови лакта, ноге и главе Јована Владимира, а у Онуфри музеју у Берату његова карлична кост.  Једном годишње, на дан Светог Јована Владимира, износе се свете мошти у литији и преносе се до Елбасана и цркве Св. Јована Владимира. Ту се служи свеноћно бденије и литургија. Потом се мошти враћају у Благовештењску цркву у Тирану.

СХ: У Првом балканском рату заједно са Косовом и Метохијом и Старом Србијом ослобођен је и највећи дио Албаније. Српске новине су 1912. године штампале разгледнице са поздравима Српске војске из слободног Драча и српског Приморја. Да ли сте посјетили Драч?

Енвер Хоџа је 1957. године започео рушити православне светиње. Прва светиња која је срушена у Албанији био је српски православни манастир Светог Влаха (Светог Власија) у Драчу, а последњи његов монах био је Србин. Разговарала сам са великодостојницима Албанске православне цркве. Они су пре 14-15 година добили прву духовну академију, до тада су се образовали у Грчкој. Имају око 265 свештеника, немају много монаха, можда 10-15 монаха и једну монахињу Рахиљу, настојатељицу манастира Светог Влаха у Драчу. Имају пет владика, од тога четири епископа су у Албанији, двојица су изван земље. То је млада црква.

Шта мислите на чијим темељима је подигнута?! Над српским, на српском вековном наслеђу. Када сам их питала о рушењу српском манастира у Драчу, нису желели да коментаришу. Када сам их питала за Јована Владимира и његово српско порекло, ни то нису желели да коментаришу. Јасно вам је. Један од албанских владика је пре четири године прешао из мухамеданства у православље. У том новом, велелепном манастиру у Драчу налази се Духовна академија Албанске православне цркве, сиротиште, конаци за 100 монаха. А има само једна монахиња, што значи да их држава помаже и подстиче. Иначе, уназад 20 година обновили су 156 светиња; од тога 56 светиња је под заштитом албанске државе.

СХ: Да ли постоје назнаке да се Албанска православна црква припрема за преузимање српских православних светиња на Косову и Метохији?

Можда сте Ви у праву, али ја то гледам сасвим другачије. На Косову и Метохији је безочна културна и духовна отимачина и рушење. Срушили су све што су могли, а сада хоће да покраду непорушене драгуље. Мислим да у томе неће никада успети. Могу покушавати да краду оно што су јуче рушили, оно што су наши преци градили, али  околности у свету се мењају на нашу корист. И то, не нашом заслугом! За српско Косово и Метохију осим браће Руса боре се и Чеси, Шпанци, буди се поштени свет. Путиновска Русија постала је светска сила! У томе је одговор.

Желим да скренем пажњу да се на нашим православним светињама у Албанији уклањају натписи на српском језику и постављају се грчки записи. Светиња може бити римо-католичка, може бити и грчка, једино не сме бити српска. Чак је постојала опасност да на порталу цркве Св. Јована Владимира буде грчки натпис! Шта мислите какве би то имало последице за 300 година на српска поколења. Грчка политика није бриљантна према Србима. По последњем попису из 2011. године у Албанији живи свега 3.560.000 становника. Од тога 30 % се изјашњава да су неалбанског порекла. Последњи попис Срби су бојкотовали; нису желели да се изјасне без обзира да ли су Срби римо-католици, мухамеданци или православни. Желели су да буду Срби, а тамо постоји закон по коме ако се изјасните да нисте оно што пише у матичним књигама бићете кажњени са 1.000 долара. Иначе, сваки Србин у Албанији који би хтео да упише српско име и презиме мора да плати око 1.000 евра. Зато су Срби бојктовали попис становништва, јер ако се изјасне као Срби биће кажњени. И шта је урадила Грчка православна црква –  званично је присвојила све пописане православне, говорећи да је тих 20 % српског становништва Албаније – грчко! Грчка политика није наклоњена српском народу. Уосталом зашто би нека црква и народ пристали да на порталу туђег храма буде грчки запис, а светиња припада српском градитељств и српској духовности.

Срби то никада нису радили и због тога можемо бити поносни!

Ми никада нисмо својатали туђе, а имамо толико непроцењивих духовних, градитељских, сликарских вредности. И дубок корен проткан златном културом, која пулсира у свима нама. Ми смо народ градитељи, окружени рушитељима! Припадамо народу који човечанству оставља благо без помпе и ароганције, а око наших драгуља други се отимају. Шта бисте више волели бити – онај који ствара и гради или онај који руши и краде?!

У Скадру и околини живи око 130.000 становника, од тога њих 40 хиљада се изјашњава да су српског рода. Када би били слободни да се изјасне Срба у Албанији би било и стварно и статистички много више.

СХ: Шта би српске државе, а шта Срби из Републике Српске, Србије, Срби из Црне Горе могли најкорисније учинити да помогну свом народу у Албанији?

Република Српска је у контакту са њима, јер су Срби из Албаније већ били у Републици Српској и њихова сарадња је традиционална. Ту сарадању помаже и председник Додик. Веома је важно да се шири сарадња између српског народа у Албанији и нашег народа у матици, у Републици Српској, у Црној Гори. Видите, Република Српска је широм отворила своја врата, а Србија – стидљиво. Чију политику следи Србија?! Захваљујући Школи српског језика 12-оро младих из Скадра студира у Београду. Срба у Албанији желе да им се деца школују у Србији.

СХ: Србија је потпуно заборавила и српска Војничка гробља по Албанији. На стогодишњицу пробоја Солунског фронта гробови наших отаца у Албанији су затрвени, у Македонији запуштени.

Око Скадра постоје два брда, једно је Брдањола, а друго Тарабош. На Брдањоли је 1445. године погинуло 18.000 српских бранилаца Скадра од Турака, а на Тарабошу је током Првог и Другог балканског рата страдало 14.000 црногорских и србијанских војника. Била сам тамо на стогодишњицу Првог балканског рата. Послије једног века неколико аутобуса српске Патријаршије, црногорске Митрополије, потом поклоника из Београда,  кренуло је на помен пострадалима. Тада смо корачали по светом брду на коме су расуте кости 14.000 наших предака, пострадалих у Балканским ратовима и у Првом светском рату.

Децембар месец. Митрополит Амфилохије служи са свештенством. Са нама су наравно били и Срби из Албаније. Један Албанац је поклонио део свог имања, односно део Брдањоле, када је сазнао да ту почивају српске кости. Били смо мокри до голе коже, служен је парастос. Свеће су гореле, ветар  је брисао, пахуље су падале…

СХ: Можда би било важно подићи први српски споменик Скендер-бегу?

Скендер-бег је Ђорђе Кастриот, син Ивана Кастриота, потоњег задужбинара Хиландара, православног Србина. Скендер-бег је имао интересанту историју, био српски јунак, бранитељ Православља! Велики борац племените крви из 15. века, изнад свега православни хришћанин. Стицајем несрећних околности био је неколико година потурчен и у Турској заточен. Побегао је својој српској земљи. Он се 30 година са жестином борио за интересе српског народа. Његов отац и брат сахрањени су у Хиландару.  Репош Кастриот, брат Ђорђа Кастриота и њихов отац сахрањени су у акросолијуму, уз северни зид припрате краља Милутина у Саборној хиландарској цркви. Јужно од манастира, на око 1,5 км налазе се рушевине тзв. Арбанашког пирга који су Кастриоти изградили, пошто су добили аделфате (права да се населе на Светој Гори). Постоји једна повеља којом су Скендер-бегов отац и брат оставили на уздарје грађевине у Хиландару.

Када су пре неколико година Албанци сазнали да је Скендер-бег Србин и видели документа, срушили су му споменик и уклонили га. Касније су га вратили јер циљ им је присвојити туђу земљу, славу и историју! У Скадру постоји музеј разних збирки; ту ћете видети штитове, копља, новац, заставе… све је српско. Видећете новац Немањића, заставе Војисављевића, обележја Бодина, а кустос ће вас уверавати како је то „албанско”! Причаће о Розафи, а не о Гојковици-младој, о тројици албанске браће која граде Скадар на Бојани. Нама је довољно да видимо, да се напојимо, да схватимо ко смо, шта смо, колико трајемо.

Дужни смо да трајемо, да исправљамо грешке о којима смо говорили.

СХ: Наше православно наслијеђе, православна духовност и српски језик можда су најбољи гарант и темељ око кога се као народ морамо ујединити и направити заједнички народносни и духовни простор. Нашу будућу заједницу која ће се неодступно борити за свесрпско, а тиме и за наслијеђе Албаније, њених племенитих породица и њихових задужбина на том простору. Дакле, не смијемо заборавити тај простор као српско народно и духовно наслијеђе.

То нека буде наша заповест! Али не само у Албанији, већ и у Бугарској, тамо је свети српски краљ Милутин. У Румунији, у Македонији где је положај српског народа веома тежак.

Нека нам буде заповест да помогнемо Србима у Албанији. Они нас неће молити, врло су скромни, постојани и поносни. Живе са оним што имају.  Они су чудо! Нама је хитно потребна влада националног спаса; нужда је да наредних 20 година владају честити људи који немају моралне прљавштине и издајничке љаге на имену. Они који би беспоговорно извршавали све што је у српском националном интересу. А национални интерес је изнад свега. И изнад наших живота.

Бити Србин понос је, част и достојанство!

Извор: Слободна Херцеговина