Драматичан догађај у Северној Митровици – само епизода

Поводом насиља албанске милиције у Северној Митровици, Европска унија се огласила твитом Фредерике Могирини. Она је „осудила догађај“. Срам га било – тог догађаја. Ко није упознао овај рукопис Европске уније од јуна 1999. године до данас, дакле поводом насиља које Албанци систематски спроводе над Србима, треба да се посвети гајењу цвећа.

Али, Могеринијина порука делује бесмислено и бедно само широј јавности. Учесницима „бриселског процеса“ она добацује: ово треба што пре заборавити и наставити тамо где смо стали. Слично као и поводом убиства Оливера Ивановића, као и поводом хиљаде претходних догађаја, који су били третирани као и овај последњи у Северној Митровици. Тим поводом само треба додати: по интерном документу ЕУ којим је успостављена мисија Еулекса на Косову и Метохији (Заједничка акција од 4. фебруара 2008) полицијска димензија ове мисије (као и судска и царинска) има и извршне надлежности. Другим речима, да је хтела, могла је да спречи дивљање албанске милиције. Одсуство полицијске превенције или интервенције Еулекса савршено се слажу са твитом Ф. Могерини.

Нас, међутим, не интересује надлежност Еулексове полиције по себи, већ њихова процена да овај догађај неће угрозити „бриселски процес“. Јер, да нису имали овакву процену, сигурно би изабрали деловање а не неделовање.

Интересантно је да А. Вучић, у свом жестоком иступу после ванредне седнице Савета за националну безбедност, није рекао ништа о бриселским разговорима. Употребљавао је тешке речи за албанско Косово – бандитска, криминална држава, за албанске политичаре – лажови, терористи, за њихове западне заштитнике да су, такође, лажови и сл. Обећао је Србима да ћи их њихова држава, Србија, надаље штитити од албанског насиља и да ће починиоци догађаја бити кривично гоњени и процесуирани. Много што-шта је рекао, али не и да ће бар довести у питање разговоре у Бриселу. Овде су еулексовци били видовити па нису деловали.

Вучић је, наиме, повлачење са разговора као најјачи потез – када се већ упустио у тзв. бриселски процес – могао да повуче више пута. Он је годинама испуњавао све ставке Првог споразума о нормализацији (април 2013) које су се тицале албанских интереса а да Албанци нису ништа учинили за заједницу српских општина. Гледано са преговарачке тачке, то је несхватљиво, јер делује као да једна страна намерно губи, тј. као да има неки посебан, невидиљиви разлог да губи. Разуме се да је Еулекс, имајући у виду ову учесталост од теме до теме, рачунао да Вучић ни овога пута неће прекинути разговоре и тиме условити бар неки уступак.

Еулекс је, осим овога, имао још једну добру процену. Они су знали да  ни онако дивљачка акција албанске милиције неће изазвати масовнији отпор Срба из Митровице и са севера Косова. Знали су боље него већина људи у Србији да је овај чврст и врло организовани отпор, који је трајао четрнаест година, убио Александар Вућић. Знали су (јер су му то одобрили) да је довео чланове српске жандармерије да насиљем натерају грађане северних општина да изађу на прве општинске изборе у режији Приштине (новембар 2013). Знали су да ће после тоталног краха ових избора (у четири северне општине изашло мање од 5% бирача) свој пропуст исправити првом приликом. И збиља, у фебруару 2014. на поновљеним изборима директори јавних предузећа и установа под претњом су изводили запослене да гласају, а избори нису били ни под каквом јавном контролом. И тада је изашло мање од 20%, али довољно да се прогласи услех. Знали су да ће после оваквог изборног насиља над грађанима, и обавезе да се региструју у Приштини, све странке из Србије обуставити своју јавну делатност у покрајини. Знали су да ће Вучић искористити ову прилику и основати своју странку,  Српску листу, која ће се уредно регистровати у албанским институцијама, супериорно побеђивати на општинским изборима, ући у албански парламент, па и владу. Знали су, поврх свега, да Српска листа није легитимни представник српског народа на Косову и Метохији, јер нема његову аутентичну масовну подршку какву су пре 2013. године имале српске партије за централама у Београду.

На основу свега што су знали, били су сигурни да ни велико насиље  демонстрирано у Северној Митровици над високим преставницима власти Србије и над учесницима тзв. унутрашњег дијалога неће изазвати ништа налик на некада познате масовне акције Срба на северу Косова.

Ни у овоме се нису преварили. Испред зграде о којој су били учесници унутрашњег дијалога било је само неколико десетина људи. Вучићев иступ који је био преношен преко великог видео бима на једном митровачком тргу пратило је пар стотина људи у прилично мирној гледалачкој атмосфери. Вучићеви јавни и приватни медији те вечери нису имали прилике да сликом покажу призор масовне подршке.

Остаје, најзад, најважније питање, зашто су Албанци то урадили у зашто је Еулекс то допустио. Што се самих Албанаца тиче, разлози могу бити вишеструки – од ирационалне мржње према Србима до нервозе што би запад ипак могао да их натера да прихвате заједницу српских општина. Еулекс за своје неделовање није имао ту врсту разлога. На први поглед, Европској унији не одговара овакво комликовање прилика на Косову и Метохији. Еулекс је могао да ћути једино ако су видели да се између насилне акције албанске милиције и неделовања Еулекса може успоставити циљно-рационална веза. Ако се претпостави да Вучић неће довести у питање разговоре у Бриселу, што се показало исправном претпоставком, ово насиље би могло, штавише, и да убрза бриселски процес. Оно, рецимо, може још више да подигне цену добитка заједнице српских општина, што Вучић сматра довољним уступком српској страни за потписивање документа о признању независности Косова. То би могло да убрза потписивање. Ако би се западне звезде овако склопиле, они би Албанце лако приволели за ову концесију Србији. Тим пре што све три стране знају оно што се крије од српске јавности да, заправо, није реч ни о каквој правој концесији, већ о примени косовских уставних и законских обавеза и заједници општина. (О овоме смо писали и претходним прилозима на овом блогу).

Митровачка епизода у оквиру „бриселског процеса“ вероватно није била предвиђена, али се она у постојећим околностима може прихватити као ненамеравана добра последица на сигурном путу српског званичног одрицања од Косова и Метохије.

Извор: Србија и свет