Шта су мислећи Срби па и Хрвати говорили о ћирилици кроз векове

Неколико мишљења мислећих Срба па и Хрвата о политичком потирању српског писма кроз векове:

“… један од најстаријих докумената Дубровника – уговор између Дубровчана и бугарског цара Асена II, из 1253. године – писан је српским језиком и ћирилицом”

(Предраг Драгић Кијук, Уметност и зло, стр. 72);

“Римско посланство, на челу са бискупом Петром Томом, стигло је у Скопље 1355. на двор српског Цара Душана, са понудом да папа прогласи Душана за “капетана хришћанства” и организује помоћ европских витезова у сузбијању турске најезде, а да српски цар призна папу за верског поглавара хришћанске цркве и да се царска породица поунијати. Када је то Душан одбио, бискуп Тома вратио се веома љут и, на повратку кроз угарске земље, поручио је краљу Лајошу да буде немилосрдан према шизматицима”

(Светозар Ћоровић, Дело Цара Душана);

“Иван Мажуранић, први ‘бан пучанин’ (1873-1880), …забранио је употребу ћирилице у Хрватској”

(П. Д. Кијук, исто, стр.69);

“… Дон Јаков Групковић (1831 – 1911), фрањевац и припадник Српске странке у Дубровнику (‘ватрени Србин’ и професор гимназије) пензионисан је због својих националних ставова. Када је хрватски праваш и римокатолички фундаменталиста Јосип Франк придобијао своје сународнике идејом по којој је ‘хрватство мост преко кога ће Аустрија даље да продре на Балкан’, Дон Јаков је парафразирао ту Франкову крилатицу речима: ‘По Франку, хрватство је кљусе на коме Швабо по Босни шета’. “

(Ј. С. Радојичић, Срби – биографски лексикон);

“… прекодрински Срби су увелико били виђени у крилу ‘матере свег хришћанства’, то јест папистичке организације. У овим деловима се увелико примењује поновна латинизација, а у Босни, након окупације и анексије 1878. те 1908. ствара се коалиција две конвертитске конфесионалности против аутохтоног српског и православног народа: у школама муслимани и католици морају да пишу искључиво латиницом…”

(П. Д. Кијук, исто, стр.);

“Потискивање Ћириловог, Савиног или Вуковог писма у Србији, упоредо с његовим ‘изопћењем’ у другим републикама са српским живљем, погађа срж националне својствености и културе”.

(Владета Р. Кошутић (професор Београдског универзитета), Страдања језика ћириличког (забрањена књига), Шабац, 1988);

“Изгледа ми, како неко рече, ћирилице још има само на гробљима. Да ли је живи могу очувати? Могу, али у томе неће нам помоћи никакве уставне промене и закони о заштити ћирилице, ако Срби не спознају себе, свој историјски и културни значај и не схвате да, ако сами не буду уверени у своје вредности, други их у то неће уверити”.

(Милка Ивић, професор универзитета);

“Шездесетих година, кад су у Новом Саду, преконоћ, скинути сви ћирилички натписи улица и стављени латинички, озлојађени грађани отидоше до градске општине да затраже објашњење зашто је то учињено у граду са српском већином. Начелник Секретаријата за правне послове, који их је примио, одговорио им је: “Немојте мислити да сам то ја наредио, као Хрват. Тако је одлучио и наредио председник градске општине, Тоза Марковић који је, као што знате, Србин”.

(Милица Грковић, професор универзитета);

“Ћирилица није само српска азбука, већ су се њом служили и Хрвати (…), што потврђују многи споменици, међу којима су и ‘Поваљска листина’ са Брача (из XIII столећа) и “Пољички статут (из XV столећа), а латиница се у Хрвата јавила, као трећа азбука, не из потребе да се претходно замени бољим, већ с политичких разлога, под притиском римске цркве, чему се хрватски народ опирао…”

(Јордан Моловић, професор);

“Ко управо зна што се хоће писму да буде што једноставније и што лакше, он мора признати да у читавој Европи, а ваљда и читавом свијету, нема писма које би се с те стране могло мјерити с азбуком коју је Вук сложио и употребљавао. Нема нигдје језика којему би човјек азбуку брже и лакше могао научити него ли је Вукова. Вјечну славу заслужује Вук у своме народу што му је створио савршену азбуку у којој је таман толико слова колико је у језику гласова, и то тако да свакоме гласу одговара своје слово, и то само једно.”

(Томо Маретић, хрватски научник, Граматика хрватског или српског књижевног језика, Загреб, 1963. стр. 26);

“Ћирилица је имала и раније своје тешке прилике, па је ипак успевала да им одоли. Она је у ствари делила судбину српског народа. Када се насртало на њу, насртало се и на српски интегритет и желело да се Срби обезличе.(…)

Један од првих погрома доживела је ћирилица за време Марије Терезије, када је бечки двор издао наредбу да се у српским школама уведе искључиво латиница. Томе се одлучно супротставила православна црква и народ српски. (..)

У време Шестојануарске диктатуре краљ Александар је предвидео и укидање ћирилице у интересу југословенства, али га је у томе спречио професор Александар Белић”.

(Др. Петар Ђорђић, професор универзитета);

“…Сматрам да би надлежни требало да поведу рачуна да се слово закона о равноправности писама оживотвори. Пре свега у четири републике: Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији требало би администрацију водити и на ћирилици. Она би морала да буде заступљена и у администрацији савезних органа, а у српском и црногорском уставу требало би да се нађе и одредба која захтева употребу ћирилице. Законом би требало регулисати и равноправну употребу оба писма и у Босни и Херцеговини и тако исправити садашњу праксу. Јер, тамо Срби нису у мањини. Напротив.

(Др Михаило Стефановић, универзитетски професор);

“Запостављање ћирилице је ниподаштавање националне традиције, културе и осећања…”

(Др Радомир Лукић, професор универзитета)

Одломак из текста др Радомира Батурана “Зашто се одричемо ћирилице?“.

Интегрални текст види на: Зашто се одричемо ћирилице?

 

 

Извор: Расен