Феномен Путин

Резултат слика за слободан самарџићБез обзира на слагање или неслагање, на пријатељство или непријатељство према његовој политици, постоји готово општа сагласност да је Владимир Путин  највећи лидер данашњице. Кажемо, Путин а не Русија. Она није највећа економска сила, не поседује унутрашње благостање као десетине земаља у свету, под економским је санкцијама целе западне хемисфере, у технолошком погледу међу првима је само у војној индустрији. Али, лидер ове државе је опшепризнати лидер у свету. Његова реч прати се са већом пажњом него реч Си Ђинпинга, Меркелове или Макрона, о Трампу и да не говоримо.

Последих деценија, негде од краја седамдесетих година прошлог века, изгубио се значај политичких личности – државника. Као да је утицај личности у политици и историји нестао са растућом глобализацијом живота и јавних послова. Држава која је највише утицала на процес глобализације, Сједињене Америчке Државе, није деценијама имала некога ко би се сматрао великим државником. То није био ни један од њених председника од Регана до Обаме, а најмање од свих њих Трамп (укупно њих седам). Сви они су били типизирани амерички фабрикат – продукт добро финансираних избора, а председник је био само врх политичке пирамиде коју су чинили професионални политичари, саветници, експерти, шефови обавештајних и безбедносних служби, медијски магнати и новинари и, не на крају – елите корпоративног капитала. Маневарски простор председниковог деловања сужавао се насупрот краљевским овлашћењима у извршној власти којима располаже уставни председник САД. Овај ред ствари покушао је да промени Доналд Трамп, али више као болид испаљен у мраку, без смера и циља.

Владимир Путин је започео државнички посао када је Русија била пред дефинитивним историјским колапсом. У поређењу са редом америчких глобалистичких председника, он је био самоникли државник. У тренутку преузимања председничке функције, маја 2000. године, њему је на руку ишла само један ствар: овлашћења која му је давао Устав Руске Федерације. Да апсурд буде већи, реч је о уставу из 1993. године на чији су садржај утицали амерички експерти с идејом да се тадашњем председнику, Борису Јелцињу, пруже уставне гаранције изузетно велике власти. Међу тадашњим правним и политиколошким посматрачима усвојена је ознака  о супер-президенцијализму као уставном типу државног уређења. Од таквог устава (без оквира контроле политичке власти) у онаквој Русији био је потребан само корак до поретка ствари којим су руководили председник државе, регионални губернатори и новонастали привредни тајкуни. После неколико година овакве политичке праксе, која је Русију довела до самртничке постеље, Збигњев Бжежински могао је да предложи конфедерализацију Русије у три дела (један европски и два азијска), док је Мадлен Олбрајт изложила општечовечанску идеју да природни ресурси којима нека земља располаже игром историјских случајности, не могу припадати само тој земљи.

За свега три до четири године Русија на челу са Путином ухватила је добар смер опоравка и развоја. Извршена је детајкунизација привреде, али не и деприватизација.  За разлику од западног модела дерегулације и удаљавања државе из привредне сфере, стратешке компаније су остале у режиму јавне својине и мање-више државног управљања. Та околност није ометала отварање земље страном капиталу и трговини са целим светом, посебно са западноевропским земљама.

Да се није тако брзо привредно опоравила, Русија не би могла истом брзином да обнови војне потенцијале изузетно високе технологије и не би могла да се врати на међународну сцену. Али, док је у војним и одбрамбеним питањима развој био изузетно брз, у светској дипломатији Русија је манифествовала изузетну тактичност и реалност. Све што је на овом плану било урађено, урађено је са изузетним смислом за начин, меру и време. Чак и повратак Јужне Осетије и Абхазије 2008. и Крима 2014. у састав државе, иако дубиозан са становишта међународног права, извршен је реактивно, после катастрофалних грешака Грузије и Украјине у њиховим унутрашњим политикама.

Све што се са Русијом добро догодило у претходних осамнаест година носи Путинов лични печат у мери која је ретка у историји. Због тога ове бројне године, и још шест које је заслужио својом супериорном изборном победом пре неколико дана, своје трајање оправдавају резултатима његове владавине. Он сам је то ефектно образложио једним изразом којим би се данашња политичка наука морала озбиљније позабавити. Политички поредак у данашњој Русији он је назвао сувереном демократијом. Тиме је, како се код нас каже, две муве убио једним ударцем. Рекао је, прво, да руска демокатија има политичку супстанцу у руској држави, и друго, да данас постоје и несуверене демократије. Додајемо, не само да постоје него их је сијасет. Може се сада рационално расправљати о томе који је степен демократије у Русији на делу, па и тврдити да је он прилично низак, али се не може спорити да је њен темељ сувереност државе. Као што се, такође, може поставити и теза да је најгора суверена демокатија боља од најбоље несуверене демократије.

Када овај само општи поглед на Путинову еру Русије усредсредимо на Србију, морамо се питати о једном парадоксу који последњих година све више занима нашу јавност. Како и зашто Путин и његова Русија подржавају режим Александра Вучића који не пита за цену свог кретања ка политичком западу. И у складу са тим, како Путин и његова Русија у међународним релацијама бране територијални интегритет Србије у време када званична политика Србије све чини да се ратосиља Косова и Метохије. Овај парадокс раствара се у реалности Путинове политике као боја у води.

Русија није спремна да преузме улогу заштитника Србије, јер наша земља није у њеном непосредном геостратешком интересу. Томе доприноси и чињеница да у владама Србије од 2008. до данас постоји ултимативни приоритет да се у сваком погледу вежу за запад. Све оне биле су спремне да озбиљно пораде на препуштању Косова и Метохије западној коалицији и Албанцима. То, међутим, није довољан разлог да Русија дигне руке од Србије имајући у виду већински став Срба према њој, али и добар пример како западне земље на челу са САД безочно крше међународно право. Та подршка Србији већином је дипломатска и таква ће остати све док Србија не призна независност Косова, тј. не потпише правно обавезујући споразум о тзв. свеобухватној нормализацији односа. За тај час, када више неће моћи да принципијелно и практично брани декларисани став Србије, Русија има одавно најављени слоган да Руси не могу бити већи Срби од Срба. Дотле, ако је декларисани став Србије само вербалан, насупрот стварности одрицања од Косова, зашто би декларисани став Русије био другачији до вербалан. Ако је реалност српске политике садржана у једној причи а другачијем понашању, зашто Русија не би ускладила своју причу са оном српских званичника будући да ју је сама Србија ослободила било каквог конкретног деловања.

Ово говорим не само на основу праћења односа Србије и Русије поводом Косова од 2008. до данас, него и на основу личног искуства од 2001. до 2007. године и непосредног посматрања Путинових потеза у овој ствари. Овај период обележен је постепеном еволуцијом руског става. Наиме, маја 2001. тадашњем Председнику СР Југославије, Војиславу Коштуници, Путин је рекао да се Русија не може укључити у решавање овог питања. Уследио је период, за нас дуг, постепеног укључивања Русије који је свој врхунац добио јуна 2007, када је Путин овога пута председнику Владе Србије, Војиславу Коштуници, дао реч да ће Русија уложити вето на Савету безбедности УН како би спречила да се Ахтисаријев план претвори у нову резолуцију овог тела. Ту реч је и одржао. Поменута еволуција руског става о Косову у стопу је пратила борбу тадашњег руководства државе за очување своје покрајине. Као што је у ставу Србије постојала сагласност између речи и дела, тако је и у ставу Русија постојала иста сагласност.

Пише: СЛОБОДАН САМАРЏИЋ

*

Извор: СРБИЈА И СВЕТ