Протосинђел Максим: Песничко богословље Светог Јована Дамаскина[1]

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 2013, БРОЈ 10 (76), СТРАНЕ 41-51

Увод

Диван је Бог у светима својим“ (Пс 67,36) непрестано кличе Црква Богу, и заиста сваки од Божјих угодника имајући „пак различите дарове по благодати“ (Рим 12,6) на свој начин у свом времену чини да овај славопој Цркве никада не изгуби свој смисао и садржај. Следећи великог међу апостолима, богогласног Павла, који нам поручује „о духовним даровима браћо нећу да не знате“ (1. Кор 12,1) дужни смо ревновати у свим даровима, а особито у оним који духовно изграђују све нас.

Идући у овом правцу, овом приликом, стижемо до једног од посебно сјајних звезда Христових на светитељском небу Цркве Божје – до светог Јована Дамаскина. Спој уметничке префињености у лепоти израза и пуноте светоотачке богословске мисли овог светог угодника Божјег и данас одзвања у свакодневном молитвословљу Новог Израиља, народа Божјег. Нема богослужења, нити празника у Цркви који нису украшени лепотом изливеном кроз духовни дар овог светог оца, и овај текст који следи представља ехо који одзвања кроз Цркву као одговор на дела овог богословског духовно-поетског задужбинара међу светима.

Кратак животопис
Светог Јована Дамаскина

Овај знаменити међу светима родио се у граду Дамаску, како му његово друго  име говори. Рођен је око 680. године[2] од благочастивих и побожних родитеља. Име његовог оца је Сергије, а мајка му је рано умрла те њено име остаје незабележено. Читава породица презивала се Мансур а истицала се побожношћу и угледом, о овоме првом говори чињеница да из овог дома, поред светог Јована, потичу и свети Козма Мајумски, његов усвојени брат, и свети Стефан Саваит, његов синовац, иначе, обојица не мање знаметнити црквени песници од њега. Што се пак угледа тиче о њему говори положај управника-логотета који су и Сергије и свети Јован након њега заузимали на двору калифа.

Своје велико образовање као и побожност свети Јован је стекао од свог учитеља, монаха Козме (у житијама називан Козма Старији, како би се направила разлика од горе поменутог светог Козме Мајумског) кога је Сергије по свом благочастивом обичају откупио као роба од Сарацена. Од овог монаха свети Јован се заједно са светим Козмом Мајумским, учио: граматици, философији, реторици, геометрији и музици, а као врхунац свих наука овде се додаје и богословље, коме су са посебном пажњом били поучавани.

Свети Јован је након очеве смрти за кратко време ступио у службу на двору калифа, но убрзо презревши овај свет свој животни пут усмерио је ка Светој Земљи, односно ка манастиру светог Саве Освећеног у коме је свој живот пре његовог доласка завршио његов учитељ напред поменути Козма Старији.

Његово богословско умеће и спремност најпре су заблистали у времену страшног прогона православних  поштовалаца светих икона. Овај прогон започео је цар Лав Исавријанац, а пре њега муслимански калиф Омар II, што је такође наставио калиф Јазид II [3], отуда ова јерес и вуче своје корене. Син цара Лава, Константин Копроним (именопогани), још жешће продужава започети прогон. Запаљен ревношћу Илијином и строгошћу свог имењака, како говори житије Дамаскиново, започиње своју жестоку борбу за одбрану православног иконопоштовања. Многе његове посланице и беседе у циљу ове борбе донеле су му многа гоњења од стране иконокласта, о чему сведочи текст написан о њему а прочитан на Светом седмом васељенском сабору.

Што се пак његовог живота у манастиру тиче у његовом житију  посебно дирљиво је описан догађај који се непосредно тиче и теме овог нашег рада. Наиме, добивши веома строгог старца свети Јован није смео ништа да чини без његовог благослова, особито не да пише. Но једном приликом једноме монаху умре брат, због чега је овај пао у велику тугу. Нашавши се ту свети Јован би од стране овог брата обасут многим усрдним молбама и преклињањем да утоли његову тугу од Бога му датим даром стихотворства. Тада су и настали дивни стихови које и дан данас певамо на опелу „све људско је таштина“[4] и други. Чувши за ову непослушност старац га обасу многим прекорима, а најпосле га се одрече удаљивши га од себе. Због своје велике невоље и неутешног бола свети Јован је молио остале старце да се заузму код његовог Авве да га поново прими за духовно чедо. Умоливши некако Авву старци пак оклеваху да кажу светом Јовану епитимију коју је добио, а оклевали су због њене строгости. Наиме, услов за повратак његовом старцу био је да очисти све нужнике у обитељи голим рукама. Свети Јован је са радошћу и без речи извршио своје послушање. Но врхунац овог дешавања десио се у сну овог старца, у коме је сама Божја Мајка, јавивши му се, прекорила старца следећим питањем: „Зашто си затворио извор који точи воду слатку и прозирну, изобилну и нектарну; воду која је одмор души?“ и „зато пусти извор нека тече“[5], и још рече да ће „певати песме нове Богу… и превазићи Мојсијеву песму, Маријамин хор… подражавајући химне херувимске и све ће цркве… певати песме нове Богу, објављујући смрт и васкрсење Христово.“[6] Особито важно, додаје Пресвета Богородица, како ће „право изложити догмате вере и изобличити кривицу и квареж сваке јереси… и казиваће дела Цара пречудесна“[7]. Тада му рече старац „отвори сада уста твоја и говори речи које уписа Дух Свети у срце твоје… јер си себе смирио до бездана смирења… узиђи на гору Цркве и проповедај Јерусалиму јер ми је славне ствари говорила о теби Мати Божја.“[8] Од тога дана, како стоји у његовом житију, свети Јован је поставио почетак свог божанског песништва.

Ово нам говори једно од житија овог угодника Божјег који је свој живот овде на земљи завршио херувимски славећи Бога и серафимски (огњено) ревнујући за чистоту вере у неуморном боју са лукавим иконоборачким јеретицима.

Православно догматско учење врло прецизно је изнео у својим богословским делима, међу којима је најпознатије Тачно изложење православне вере. Ништа мање богословску прецизност налазимо и у његовим песмама заоденуту поетичношћу. Свети Јован се такође истиче као велики беседник. Особиту пажњу привлаче његове беседе на Богородичине празнике, у којима такође одзвања поетичност због које се оне неретко у маховима претварају у песме. Преминуо је по предању у 104, а највероватније (како историјски извори говоре) да није живео више од 70 година.[9] Његове свете мошти данас почивају у Свештеној лаври светог Саве Освећеног.

Православно црквено песништво

„Певаћу Богу моме докле постојим“ (Пс 146,2). Овај стих пророка и цара Давида као да је изговорен устима читаве Цркве Христове у свим временима, од Педесетнице до данашњег дана, а засигурно да се ове пророчке речи односе и на најављену есхатолошку стварност будућег дана.

Црквено песништво своје корене пружа све до хришћанских заједница апостолских времена, о томе сведочи божанствени Павле у посланици Ефесцима, где каже: „не опијајте се вином у чему је разврат, него се испуњујте Духом, говорећи међу собом у псалмима и химнама и песмама духовним певајући и појући Господу“ (Ефес 5, 18-19).

У овим апостоловим речима видимо чак и поделу тј. одређену систематизацију коришћених песама а то су: псалми, химне и песме духовне. Овакав начин прослављања Бога носи јеванђелски благослов Самога Господа Исуса Христа. То видимо у једном од поглавља светог Јеванђеља по Матеју, где се по завршетку Тајне вечере каже: „и отпојавши хвалу изиђоше на гору Маслинску“ (Мт 26,30). Ово сведочење налазимо и код још двојице јеванђелиста Марка и Луке.

Опште је познато ко је писац Псалама, бар кад је већи део њих у питању, док химне већ представљају део црквеног стваралаштва, јер Новозаветној Цркви је доликовало да поје Богу „песму нову“ (Пс 95,1), јер оне химне које апостол Павле назива духовним остале су у црквеној употреби све до данас. Под химнама подразумевамо старозаветне библијске песме, које су сложене у систем од девет песама канона, где свака химна своју тематику црпи из следећих песама:

1. песме Израиљаца при преласку кроз Црвено море
2. песме Мојсијеве којом укорева народ израиљски
3. песме Ане, мајке Самуилове
4. песме пророка Исаије
5. песме пророка Аваума
6. песме пророка Јоне
7. песме три младића
8. песме три младића
9. песме Богородици.

Када је реч о песмама духовним најпре треба рећи да су оне дело самих хришћана, а несумњиво је да су у праксу ушле од самог почетка живота Цркве, тј. у самој зори апостолске проповеди.

Осим на почетку поменутих речи апостола Павла, у којима се помињу химне и песме, постоје и још многа друга историјска сведочења о појави ових песама у првим годинама хришћанства. Тако на пример, свети Игњатије Богоносац у својим посланицама Ефесцима и Римљанима помиње химне у којима се велича Христос, њих такође помиње свети мученик Јустин као и презвитер Гај (II век) по подацима Евсевијеве историје, где описује сукоб Гаја са јеретиком Артемоном, на шта Гај одговара „Ко још не зна да се у многим псалмима и од верне браће састављеним химнама опева Христос као Бог.“ [10]

Духовне песме происходе из самог „печата дара Духа Светога“[11] који се пројављује од првих хришћана па до данас. Израз у овом жанру духовног песништва много је богатији у односу на псалме и химне. Ове песме имају у себи запретену јеванђелску поруку и у основи служе за духовно назидавање Цркве, а такође је израз у овим песмама много шири када су језик и стил писања у питању. О духовно изграђујућем карактеру ових песама опет говори апостол Павле у посланици Колошанима, где им заповеда: „реч Христова нека обитава у вама богато, у свакој мудрости учите и уразумљујте себе: псалмима и славопојима и песмама духовним у благодати“ ( Кол 3,16).

Ове песме надахнуте благодаћу Духа Светога и „прожете истином Христовом“[12] опевајући, прослављајући и величајући Бога имале су поучни карактер и као крајњи њихов циљ било је духовно уздизање оних који слушају, односно верника. У току двадесетовековног земаљског трајања Црква се оваквим песмама у многоме обогатила особито када је реч о њиховим облицима и врстама, тако да их данас има много, од антифона, тропара, катавасија, кондака, ирмоса, стихира, до савремених богомољачких песама које такође налазе своје богослужбено место у Цркви.

Сви ови жанрови по свом стилу и начину изражавања свој почетак налазе у старозаветном песништву сједињеном са узвишеном риторском прозом[13] хришћанских проповедника. Први ирмос Васкршњег канона светог Јована је у ствари почетак беседе светог Григорија Богослова на Васкрс. Оваква повезаност освештане библијске псалмодије и изразито поучних светоотачких беседа, као свој плод, има наше црквено песништво, као најузвишенији песнички израз. Ова узвишеност произилази из тога што је пре свега узвишен Онај Коме су ове песме упућене, као и сам начин на који се оне узносе, односно начин на који се пишу и интерпретирају. Овде мислимо на молитвеност и побожност оних који ове песме поју и читају, а такође и пажња оних који их слушају, јер „иста снага треба пророку и ономе који слуша пророке.“[14]

Песничка дела
светог Јована Дамаскина

Божански дар који је обитавао у овом светом оцу уродио је стоструким плодом, јер о изобилности свога дара свети Јован је посведочио не само надахнутошћу, ширином мисли и израза, једном речју књижевним и богословским квалитетом, својих песама, већ и бројношћу његових песничких дела. Овде ћемо набројати нека дела из његовог поетског стваралаштвa.

На првом месту засигурно стоји Васкршњи канон као круна његовог црквеног песништва, који богодолично опева радост над радостима, Пасху красну, Пасху велику[15]. Његово особито важно дело јесте Октоих. Иако је рађен у сарадњи са светим Козмом Мајумским, Октоих се сматра делом светог Дамаскина. Поуздано се зна да су васкрсни тропари и догматици као и васкрсни, крстоваскрсни и богородичини канони на недељним јутрењима свих осам гласова, изворна дела светог Јована. Систем од осам гласова у византијском појању такође се приписује поменутој двојици црквених песника. Октоих је касније допуњен од стране студитских монаха и других песмописаца. Поред шездесет васкрсних канона Дамаскин је своје неизмерно поштовање Пресвете Богородице такође преточио у многобројне каноне Њој посвећене. Њему се приписују и канони свих већих Христових празника: на Антипасху, Вазнесење, Божић, Преображење, Обновљење храма Васкрсења, Возвиждење Часнога Крста, а од Богородичиних празника за њега се везује настанак канона следећих празника: Благовести, Рођења и Успења пресвете Богородице, канон Обновљења храма Богородице, уз још најмање двадесет канона Њој посвећених. Од празника светих писао је каноне: Арханђелима, Зачећу и Рођењу светог Јована Претече, пророку Исаији, светом Јовану Богослову, светим апостолима Петру и Павлу, светом Василију Великом, светом Григорију Ниском, светом Игњатију Богоносцу, светом Николају Чудотворцу, светом Јовану Златоустом, светом Кирилу Александријском, светом архиђакону Стефану, светом Максиму Исповеднику и многим другим светитељима тако да укупно њиме написаних канона има више од деведесет. Добар део песама данашњег опела такође су Дамаскинова творевина.

Песничко богословље
светог Јована Дамскина

Говорити о овој теми која је у патролошкој и филолошкој науци помало занемарена није лако. Као што је за светог Јована Златоустог његов ученик свети Прокло рекао да се мора родити нови Златоуст да би о овоме старом могао достојно говорити сви су изгледи да се мора родити још један Дамаскин како би схватио и протумачио дубину његовог књижевног стваралаштва и како би на достојан начин о томе и о њему сâмом говорио.

Започевши ово излагање од тумачења његовог другог имена Дамаскин, стижемо до његовог семитског порекла на шта указује владика Атанасије Јефтић[16], због чега је и његово песништво обојено семитским духом, који се огледа у “безданој дубини срца и богатствима осећања, у излетима имагинације и созерцатељним виђењима.“[17] Али његова јасноћа у догматском изражавању указује на светог Јована као Јелина, бар кад је његово образовање у питању „са оштрином ума, јасноћом мисли и течношћу лексичког израза“[18], тако да су његова песничка дела јасно и изнад свега православно догматско исповедање вере, преукрашено лепотом и превисперношћу израза једног правог поете.

Црквено песништво представља акт побожности, као и сва хришћанска уметност и зато је за такав један акт потребно дубоко и делатно познање хришћанске вере и догмата. Зато о светом Јовану Дамаскину владика Атанасије Јефтић, говорећи о његовом Пасхалном канону, правилно примећује следеће „само човек који је доживео дубоко Крст Христов могао је да тако изворно доживи и изрази радост Васкрсења“[19] и заиста већина његових дела одишу неописивом пасхалном радошћу. Сигурно да му је у том смислу у многоме помогао чести боравак у јерусалимским светињама, најпре на Гробу Господњем, Голготи и осталим.

Знајући да је литургијски живот Цркве неодвојив од црквеног песништва, а опет сећајући се преображавајућег смисла Литургије и само њено песништво у себе садржи ову преображујућу нит, но њу могу изнедрити само преображени сасуди Духа Светога „свирале духовне“[20] какав и јесте Дамаскин у својој догматској поетичности. Његова уметничка слобода и научна прецизност обуздане су делатним аскетским богословљем, а то је смирење дубоко и истинско, оно које га чини свесним да свака његова реч упућена Речи долази од саме Речи, отуда толика богонадахнутост у његовој поезији.

Врхунац његове богословске изражајности у песничким делима налазимо у такозваним догматицима, где у свих осам гласова на предиван начин велича Богородицу уједно православно исповедајући Њу и Христове две природе, догматски савршено прецизно и јасно, а то вероватно из разлога превелике љубави и захвалности према Богородици, чијим је заступањем, како у његовом житију стоји, и започео своју поетску, исповедничку и догматску делатност.

Блаженопочивши епископ Сава шумадијски, доктор православне Литургике, дајући благослов младим људима за упис Богословског факултета имао је обичаја да каже: само будите редовни за певницом на службама и она ће вас научити целокупном богословљу. Захваљујући богословској ширини и дубини светог Јована Дамаскина и његовог поетско-богослужбеног опуса епископ Сава је заиста био управу. Службе које је свети Јован оставио у наслеђе православном богослужбеном предању остају у Цркви најпоетскије и најлепше изражено славословље Богу и најбољи учитељи богословља и побожности, будући уједно врло прецизан поетски израз православних догмата. Чудесан спој догматске прецизности и псаламске, давидовске поетичности светог Дамаксина пројавио се Духом Светим вековима касније у Цркви Христовој и то у догматском богословљу светог оца Јустина Ћелијског и у богомољачким песмама светог владике Николаја Жичког. Дубина богословске мисли светог Јустина и ширина богословско-поетског израза светог Николаја на махове не само да достижу, већ и превазилазе светог Дамаскина. Свети Дамаскин је својим даром богословско-поетског славословља Богу поставио темеље, а свети Јустин и свети Николај су на њима назидали своја догматско-поетска дела.

Велики дар песништва светог Јована Дамаскина, који је он умножио својим трудом, сâмог светог Дамаскина учинио је великим даром Божјим за читаву Цркву Божју. Ангелоподобно и светитељско житије овог духовног горостаса, стуба Православља и милозвучног духовног славуја омогућило му је да састави службе и химне које серафимски прецизно и херувимски побожно опевају тајне Свете Тројице, лепоту Богочовека, красоту Дјеве Богородице и мноштво угодника Божјих. Докле је Цркве на земљи дотле ће она певати Богу речима и песмама светог Дамаскина, зато ће Она и светом Дамаскину до краја достојно певати славопој: „Православља наставниче, благочашћа учитељу и чистоте.“[21]

——————————————

[1] Семинарски рад из Патрологије, написан 22. априла 2004. године у Свештеној царској лаври, српском православном манастиру Сопоћани.

[2] Свети Јован Дамаскин, Источник знања , превео С. Јакшић, Јасен-Никшић 1997. год. 15. стр.

[3] Беседе светог Јован Дамаскина, превео епископ Атанасије Јефтић, манастир Хиландар, Острог 2002. год. 26. стр.

[4] Трећа од Дамаскинових осам стихира на опелу.

[5]  Архимандрит Јустин Поповић, Житија светих за децембар, манастир Ћелије, 1997. 119. стр.

[6]  Исто.

[7]  Исто.

[8]  Исто.

[9]  Свети Јован Дамаскин, Источник знања, превео С. Јакшић, Јасен-Никшић 1997. год. 17. стр.

[10] Православна литургика I део, др Лазар Маринковић, издавач Свети архијерејски синод СПЦ 1982. година, 220. стр.

[11] Речи које свештеник изговара док новокрштенога помазује светим миром, у Светој тајни миропомазања, дарујући му тиме благодат Светога Духа.

[12] Православно духовно песништво, Слободан Костић,  издавач Хришћанска мисао, 2000. година, 13, стр.

[13] Православна литургика I део, др Лазар Маринковић, издавач: Свети архијерејски синод СПЦ 1982. година,19. стр.

[14] Свети Григорија Богослов.

[15] Из Пасхалних стихира светог Јована Дамаскина.

[16] Исто, 77. стр.

[17] Исто.

[18] Исто.

[19] Исто, 75. стр.

[20] Из тропара светом Јовану Дамaскину.

[21] Из тропара светом Јовану Дамаскину.

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ