СПЦ лишена Предања и идентитета постаје лак плен

Покретачи промене Устава СПЦ сматрају да уколико престану да Православље изједначавају са Српством, да ће код антисрпски настројених становника Балкана нестати психолошка баријера. На тај начин би мисија Цркве, наводно, постала делотворнија

(Руска народна линија, 14. 3. 2018)

Настављамо разговор о неслагањима у Српској цркви, која су везана за жестоку реакцију дела верника на делатност присталица „промене Устава СПЦ”. Представљамо вам транскрипт разговора помоћника главног уредника „Руске народне линије” Павла Тихомирова са нашим сталним аутором, доктором правних наука (Универзитет у Крагујевцу, Србија), правним историчаром, чланом Правно-политичког савета АП КиМ Зораном Чворовићем:

Павле Тихомиров: У Руској цркви више воле да не примећују раздор у СПЦ, па се информације о неслагањима у СПЦ представљају као измишљотина. Да ли је тако?

Зоран Чворовић: Није потпуно јасно шта се представља као измишљотина? Рад Комисије (за писање предлога Устава СПЦ) траје већ годинама. Протојереј Велибор Џомић говори о шест година њеног рада.

Поједини текстови су с времена на време долазили у посед јавности. Такав је, примера ради, линк за записник са једне седнице Комисије.

Ту је и текст предлога новог Устава.

Павле Тихомиров: Био сам у прилици да боравим у Србији. Први пут сам у вашој земљи био 1999. године, живео сам пола године. (Скоро месец дана сам био гост митрополита Амфилохија на Цетињу, потом сам са његовим благословом боравио више од четири месеца у манастирима на Косову и Метохији, а пред повратак кући био сам пар недеља у Београду.)

Пада у очи да је интелектуална мода у Српској цркви формирана под утицајем дела протојереја Александра Шмемана. Реч је, пре свега, о „еврхаристијској еклисиологији”.

Подсећамо наше читаоце: суштина „еврхаристијске еклисиологије” састоји се у томе да се Црква оваплоћује у евхаристијском (литургијском) заједничарењу и тамо где њега нема нема ни Цркве.

Другим речима идеолози „еврхаристијске еклисиологије” истичу да је Св. Тајна Литургије – суштина Цркве (са великим словом), а да су друге специфичности које су условљене културно-историјским узроцима – атрибути (спољни) цркве (са малим словом). Лишена Литургије Црква престаје да буде Црква, постаје нека врста религиозног скупа. Али ако остане без једног од атрибута, Црква и даље остаје Црква по својој суштини.

Ако покушамо да откријемо мотиве који су подстакли поборнике промене Устава, можемо да закључимо да су се ученици протојереја А. Шмемана и митрополита Јована (Зизјуласа) одлучили да ризикују жртвујући атрибуте (тј. Светосавље) у име покушаја спасавања суштине.

Подсетимо се искуства британске експанзије. У Индији је локално становништво додатно потхрањивало своје антихришћанско расположење управо тиме што га је изводило из доживљаја Англиканске цркве као инструмента Британске империје. Следствено, англофобија Индуса је била један од главних разлога пропасти хришћанске мисије. По свему судећи, покретачи промене Устава (СПЦ) преносе ово искуство у балканску стварност. Сматрају да уколико престану да Православље изједначавају са Српством, да ће код антисрпски настројених становника Балкана нестати психолошка баријера. На тај начин би мисија Цркве, наводно, постала делотворнија.

Жртвовати атрибут (спољно обележје) за суштину – ако се изражавамо језиком „шмемановаца”.

Зоран Чворовић: Добро сте приметили! Мотив оних који раде на промени Устава може да се објасни позицијом митрополита Амфилохија. Она се, ако судимо по тексту записника Комисије (за писање предлога Устава СПЦ), састоји у томе да „ако црква остане српска, онда ће бити и црногорска и босанска… Боље је да ми идемо у сусрет догађајима, него да то учине други”.

Цео концепт Преамбуле (предлога Устава СПЦ) представља преписано учење Афанасијева о аутокефалности сваког појединачног епископа. Црква лишена Предања и идентитета, са разореним организационим јединством, постаће лак плен UNA SANCTA (тзв. универзална псеудоцрква или Ватикан преобучен у екуменистичку одежду, прим. прев.).

Павле Тихомиров: Другим речима, одричући се Предања, онога што је протојереј А. Шмеман сматрао „обичајем без истине”, црква ће по логици земаљског живота постати у много већем степену незаштићенија од спољашних политичких сила.

Оно што је протојереј А. Шмеман називао „историјском љуштуром” у стварности је било и остало панцирна кошуља, која у условима опасне борбе није тако бескорисна.

Напомена: „Еврхаристијска еклисиологија” је назив који је користио о. Николај Афанасијев да означи своје учење. Временом се овај назив усталио за богословски правац који представљају сам Афанасијев, његов ученик и настављач о. Александар Шмеман и митрополит пергамски Јован (Зизјулас).

Са руског посрбио: Зоран Чворовић

Извор: Стање ствари