Ђе је запео српски национализам

извор: РТС

Криза српског национализма произлази, између осталог, и из погрешног разумијевања извора, развоја и природе српског новог национализма у годинама пред и након званичног пада југокомунизма.

Народ у којем не постоји доминантна организација која заступа јачање и бољитак тог народа науштрб сила које га слабе и разарају морао је давно да преиспита полазишта са којих гради одбрамбене механизме и метаболизме. Али није.

Зато имамо телевизијске двобоје у којима декларативни националисти један другом очи копају, да би заједно освојили мање од пет посто подршке учесника у изборном процесу, док у истом доминирају снаге које су не само декларативно антинационалне, него које и отворено и агресивно дјелују на разарању српске националне снаге за рачун окупатора.

Зато имамо вјечне расправе између оних који Слободана Милошевића сматрају српским родољубом и оних који га куну као комуњару и Југословена. И између оних који Зорана Ђинђића сматрају издајником и оних који га сматрају визионарем, те оних који сматрају да је био издајник који се опаметио, ородољубио.

Зато имамо Српство које нико организовано не брани, а то би био посао родољуба који дјелују као националисти.

Ствар је у полазишту, у становишту, а не у избору стране.

Ваља сагледати изворишта данашњег српског национализма и мјерити га аршинима ползе српском народу. Да ли он може бити бољи с обзиром на то из чега је никао?

Српски национализам какав је из искуства познат живим Србима је изникао директно из комунизма. Не од владике Николаја, не од Црњанског, не од Лазе Костића, не од Дучића, и не од Светог Саве. Ријетки су и неутицајни Срби који су њиховим национализмом живјели и у којем су васпитани. Не, него од Леке Ранковића и Добрице Ћосића. Ниједна жива генерација Срба није образована и подигнута ван југословенског комунизма, смртног непријатеља српског национализма. Нови национализам се сјећа Лазара и Његоша и Карађорђа и дугује им духовну димензију, али је оперативно нетрансформативан и сасвим условљен југокомунистичким стегама и свјетоназорима.

Како су српски комунисти у сумрак Хладног рата и његове Југославије листом постали националисти?

Партијашки, удбашки национализам југосрпства се, наиме, само пресвукао у тобоже обновљени српски национализам, потребан српским комунистима остављеним на постхладноратовској вјетрометини.

Како су несрпски народи Југославије и ушли и изашли из Југославије пратећи стриктно своје интересе, а Срби стриктно у томе им помажући, престанак хладноратовске потребе за постојањем Титине Југославије оставио је српске комунисте без идентитета, без упоришта, без сврхе, а са знатном количином моћи и власти којом је требало у име нечега млатарати.

Али у име чега? Шта сад да буду?

Комунистички преврат је масакрирао и распирио на вјетру српски државотворни национализам, којему су смртне ране задале још Александрове амбиције, његове — и његових британско-француских тутора – Проклетије, Кајмакчалани, Солунски процеси и Југострадије. Двапут је за тридесет година биолошки нестанак окрзнуо Србе, а њихову младост, здравље, снагу, интелигенцију, носиоце напретка и јачања оба пута је намјерно и систематски сатро. Ко да се опорави послије два огромна, катастрофална пораза, свјетскоратовских размјера?

На које позиције су се могли вратити незнабожачки и незнародни српски комунисти кад су сатрли и затрли стубове српског национализма у име Партије и поретка за које нису знали да нису ту због њих, него због потреба сукоба империјалистичких сила. Уништили су своје за обећани јадац.

Елем, као што рекох, имали су прејаке полуге власти и моћи да би се окренули и отишли, па су, као прави комунисти који живе не за нешто, него против нечега, уточиште нашли у антиглобализму, пошећереном Газиместаном, Добричиним равноапостолством новосрпства и отвореном агресијом Атлантске империје на Србе.

Не, нови српски национализам, овај партијашки, није органски, него генетски модификован, није за него је против, није заснован на љубави према свом роду, него на мржњи поражених комуниста према агресивном поретку који је дохакао њиховој револуцији… Коријени милошевићевског национализма се не могу објаснити Газиместаном, нити Меморандумом САНУ-а, него баш оним злослутним говором пораженог вође који “визионарски“ прекасно прориче, говором који пршти не од српског национализма, него антиглобализма.

Милошевићев национализам, колико год га је било, је био споредни дио његовог антиглобализма, а никако мотивисан пробуђеним национализмом. Он је био националиста зато што је био антиглобалиста, а не обрнуто. Бранио је остатке урушеног поретка од глобалистичких хорди, а српски народ му је био војска, а не извориште снаге.

Војислав Шешељ је, као дисидент и политички теоретичар пар екселанс, тај свој антиглобализам боље теоријски запаковао у национализам, боље их фузионисао, јер је, тражећи она упоришта, набасао на Лазу Костића, па Момчила Ђујића, па се обрео на терену који је, послије уништења државотворног и светосавског национализма, остао упражњен. Шешељ је, ипак, уложио значајан напор да тај простор попуни идеологијом новог српског национализма, теоријски повезаном националистичким духом чији су појавни облици и носиоци одавно уништени. Он се потрудио да премости тај јаз од педесетак година, иако оперативно никад није изашао из Удбиног шињела и партијашког национализма по којем је Партија илити Странка и даље највиши степен поимања политичке организације, којем се подређује све. Шешељев национализам никад није досегао висине државотворности.

И друга страна идеолошког спектра потврђује ову теорију настанка српског новонационализма. Срби су се током деведетих подијелили око Милошевићеве политике, и то баш на глобалисте и антиглобалисте. Српски националиста би позиционирао српски интерес и интересно преговарао у односу на њега. Антиглобалисти и глобалисти у Србији су се дијелили око једног питања: да ли сте за отпор Атлантској империји или сте за потпадање под Атлантску империју. Српског становишта ту нигдје није било, па ни интересног преговарања, осим донекле преко Дрине, гдје је баш српски опстанак био баш директно угрожен.

И данас га има врло мало, јер и данас се дијелимо искључиво референдумски, с тим што су некадашњи тврди антиглобалисти прелетјели међу глобалисте и тотално их збунили.

Зато је могуће да Александар Вучић прелети како је прелетио. Пошто ниси везан родољубљем за Српство, него си био везан страном за или против глобализма, довољно је да промијениш дрес. Родољуб не може промијенити дрес, јер он ничији дрес и не носи. Тако родољуб не може бити ни фашиста или антифашиста, јер он је родољуб и не облачи дресове бјелосвјетских идеологија. Поставља се за себе и своје, а не базира оно за шта је на оном против чега је.

Биће боље кад неко пита шта је овдје добро за Србе и кад кроз призму одговора на то питање раздробимо грешке у развоју српског новонационализма. Није проблем бити антиглобалиста, чак је то природно за мислећег појединца, него је проблем прво бити антиглобалиста, па тек због тога и српски националиста.

Пише: В. Ивковић

*

Извор: СРБИСТ