Какав је то добитак „заједница српских општина“

Ми живимо у веома динамичној политичкој празнини. Није се стишала бура у београдској изборној чаши воде, а подигла се поводом „заједнице српских општина“. Албанци, као, неће да је допусте, а српски челници, као, шаљу реторичке салве на Приштину и тзв. међународну заједницу.

Нешто је ипак запело у бриселској договорној формули по којој Србија треба да призна независност Косова, а Косово треба да формира заједницу српских општина (ЗСО). Не улазећи у суштину тзв. Првог бриселског споразума, може се слободно рећи да је српска страна тако водила преговоре о Споразуму и на основу њега, да је албанска с правом помислила да на крају може проћи и без минималне концесије – формирања ЗСО.

Представници Србије су у овој ствари изабрали стратегију рапидног сурвавања. Најпре су се одрекли сопствене преговарачке платформе која је требало да настане на основу посебне скупштинске резолуције од 13. јануара 2013. Тај заборављени документ, ако не по садржају, требало је упамтити по томе што га је уз већинску коалицију СНС-СПС прихватила и посланичка група Демократске странке. У резолуцији је било избегнуто питање статуса Косова и Метохије (дакле, није поменут ни његов уставни статус у Србији), али је по њој на „политичким разговорима“ за Србе требало тражити пуну аутономију у законодавној, извршној и судској области. На преговорима који су брзо уследили, априла 2013, од овога није остао ни камен на камену. Штавише, српска делегација предвођена Дачићем и Вучићем није имала никакву преговарачку позицију. Разговор се водио само у вези ултимативно подастртог текста сачињеног у служби спољних послова ЕУ, који се веома брзо претворио у Први бриселски споразум.

Прихваћени текст Бриселског споразума представља другу етапу сурвавање Србије. Ако га меримо критеријумом губитака и добитака двеју страна потписница (омиљени председников критеријум), овај документ раван је акту капитулације. Све што је записано у том документу јесте добитак албанске стране и губитак српске, сем првих шест тачака о заједници српских општина. Када је, пак, о томе реч, овде не добија нити губи ни једна страна, јер ова заједница није никаква новина Бриселског споразума. Одредбе о ЗСО у овом документу преузете су из анекса 3 Ахтисаријевог плана, устава Косова (чл. 124) и закона о локалној самоуправи Косова (чл. 29, 31, 32). Значи, Брисел и Приштина потурили су Београду нешто што је ионако политичка и законска обавеза Косова, а за узврат од Београда тражили да Албанцима препусти оно што држи – четири северне општине, присуство српске полиције и правосуђа, значајне послове и погоне у области телекомуникација и енергетике. То је оно што пише у Бриселском споразуму.

Трећа фаза сурвавања. У годинама које следе само Србија испуњава своје обавезе, а Косово ни ону која ионако не представља уговорну концесију Србији, већ унутрашњу уставну и законску обавезу. Али, пошто се Београд примио на ову превару (сасвим сигурно својом вољом, а не незнањем), Албанци стално повећавају свој преговарачки улог који објективно не постоји, и то у мери у којој српски преговарачи умањују свој стварни улог. Из једне у другу рунду преговора српски улог – обавезе из Бриселског споразума – смањује се до нестанка, а албански остаје исти – заједница српских општина. Када се дошло до тог степена, а то су последње недеље, албанска страна повлачи свој улог (наводно на основу одлуке тамошњег уставног суда да нема уставног основа за ЗСО) и тражи признање у виду тоталне капитулације.

Сада, када је захваљујући мудрим преговорима српских државних челника Србија треснула о земљу, они почињу да праве јавну галаму. Не зато што је Србија треснула о земљу, него зато што су их Брисел и Приштина измаказали као стару врећу па је потребно променити утисак у домаћој јавности. Да будемо са једним начисто. Српско државно руководство на челу са Вучићем све време је знало шта ради: оно што су одлучили још 2012. године – да предају Косово Албанцима за добијање статуса западног штићеника. Та им се формула учинила најпогоднијом за задобијање и очување власти у Србији. У томе, мора се признати, нису погрешили. У то име потписали су катастрофалан споразум, који им је дао само једну шансу, да убеде  народ у то да ЗСО Србима на (независном) Косову пружа не само политичку и правну аутономију, него и директну финансијску везу са буџетом Србије. Према томе, задатак српских политичара у земљи био је фокусиран на свакодневно подизање цене ЗСО, али не и у тзв. Бриселском процесу.

Српско државно руководство то је стално и чинило. Најпре је убило сваки политички живот Срба у покрајини, а онда у остатку Србије преувеличавало значај формирања ЗСО. Али, пошто су преговарачки тотално подбацили, сада, као, прете и Приштини и Бриселу. Кажу, ако ови не дају ЗСО, они ће, не знам шта, али знам шта неће – никада изаћи из преговора, тј. процеса. Ако Брисел у том погледу „попусти“ и натера Приштину на поновно разматрање јединог српског захтева, и ако до неког померања у овом празном простору и дође – биће то велика победа српске политике и надљудских напора њеног челника. Онда ће моћи да мирно сведе тзв. друштвени дијалог на меру сопствене политике и да потпише нови споразум, онај о признању Косова.

Мислим да иако су Брисел и Приштина у овој игри преферанса довели Србију до мортконтре, они немају разлога да своје савезнике у земљи доведу до тоталног пораза. Једно је поразити Србију а друго своје пријатеље и сараднике у њој. По њиховом резону, Србија је својим вазалским држањем стварно заслужила да јој се све узме а ништа не да, али то би Вучићу и друштву само отежало започети дугорочнији посао – промену свести народа. Па пошто се на њих мора још задуго рачунати, Србији ће се у овој ствари највероватније омогућити привид концесије у виду некакве заједнице српских општина, у сваком случају далеко од оне какву је српски званичници приказују у земљи. А то значи да ова бриселска творевина неће ни за јоту одступити од своје књиге рођених, тј. документа Мартија Ахтисарија, Устава Косова и одговарајућег закона Косова. Уосталом, то пише и у тачци два Бриселског споразума. Тако ћемо са вратити на почетак, на април 2013. када је све било договорено.

АУТОР: СЛОБОДАН САМАРЏИЋ

*

Извор: СРБИЈА И СВЕТ