Срби на окуп! Подсећање: Повратак само на папиру | Срби на окуп!

Подсећање: Повратак само на папиру

ГЛАСНИК КиМ број 145, 23. јануар 2003. године

Епархија рашко-призренска поводом предлога УНМИК-овог администратора Подујева да изгради 57 кућа за Србе повратнике

ОБМАЊИВАЊЕ ЈАВНОСТИ НЕ ПОМАЖЕ РЕШАВАЊУ ПРОБЛЕМА

Грачаница, 16. јануар 2003.

Најновији предлог г. Михаела Верлинга, УНМИК-овог администратора општине Подујево, да изгради 57 кућа у граду за повратак избеглих Срба који желе да се врате још један је у низу маневара УНМИК-а којим се одговорност за неуспех процеса повратка настоји пребацити на српску страну.

Тешко се може наћи иједан српски прогнаник са Косова и Метохије који не жели да се врати својој кући. Међутим, један од основних предуслова за несметан повратак прогнаних је стварање атмосфере безбедности за повратнике и њихов нормалан живот у друштву које ће их признати за равноправне и слободне грађане. У том процесу главну улогу требало је да одиграју УНМИК и КФОР, који су на Косово и Метохију дошли да би обезбедили сигурност за све грађане у складу са Резолуцијом 1244. Међутим, такви услови ни приближно не постоје у Подујеву из кога су пре две године уз највеће понижење морале да се иселе последње две српске старице којима су Албанци и поред војне страже КФОР-а загорчавали живот. Не треба заборавити да је Подујево општина у којој је у фебруару 2001 године дигнут у ваздух српски цивилни аутобус. У тој несрећи страдало је 11 људи, а рањено близу 50, а да до дана данашњег починиоци овог злочина нису пронађени.

Услова за повратак нема ни у већини косовско-метохијских градова у којима се ретки преостали Срби суочавају са неконтролисаним насиљем и нетолеранцијом. Зато је сваки међународни позив Србима да се врате у неизвесност, а неретко и сигурну смрт, највећа иронија којом УНМИК жели да оправда сопствени неуспех мисије и пребаци одговорност на друге. Недавно је г. Димитри Позајев, заменик админстратора Приштине, јавно оптужио Србе да „не желе да се врате у Приштину иако их УНМИК позива“. Господин Позајев као и г. Верлинг врло добро знају да за Србе у овим градовима не постоје минимални услови за безбедан живот, школовање деце и запослење, па се зато њихове ироничне изјаве могу протумачити једино као увреда српском народу.

Овакве и сличне лицемерне изјаве УНМИК-ових званичника још више охрабрују албански екстремизам и отежавају процес повратка, те представљају бумеранг који ће се напослетку окренути против саме међународне мисије.

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

 

Расељени Срби не верују предлозима администратора Подујева

Куршумлија, 16. јануара 2003. (Бета) – Цивилни администратор за Подујево Михаел Верлинг предложио је изградњу 57 кућа на територији тог града за повратак избеглих Срба који желе да се врате, али расељени Срби са тог подручја сумњају у могућност реализације тог пројекта.

„Још увек нису створени безбедни услови за повратак у Подујево и говорити о повратку у тај град у овом тренутку је немогуће, рекао је на састанку удружења расељених „Видовдан“ из Куршумлије председник тог удружења Часлав Бојић. Према његовим речима, у питању је „само козметика и шминка“ међународне заједнице којом се „само оправдава њихово присуство у региону“ јер се без слободе кретања не може очекивати било какав повратак.

„Ипак, 28 Срба желе да се врате у подујевска села Мердаре, Мировац и Ливадице, и уколико би тај део пројекта, са који су чврсте гаранције дали и међународна заједница и цивилни администратор за Подујево, био реализован, био би то увод у масовнији повратак на Косово и Метохију“, казао је Бојић.

Пре доласка снага КФОР-а у Подујево, у том граду живело је 1.500 Срба, а сада је остало само њих 20-ак у подујевском селу Секирача.

 

Коментар на ауторски текст шефа информативне службе УНМИК-а Сајмона Хејзлока

УНМИКОВА „ПОТЕМКИНОВА СЕЛА“

Грачаница, 16. јануар 2003.

Ubi solitudinem faciuntpacem appelant

(Где направе пустош, то назову миром, Тацит, Агрикола, 30)

У свом ауторском тексту, објављеном 10. јануара 2003. године у београдском дневнику „БЛИЦ“ директор службе за јавно информисање УНМИК-а, г. Сајмон Хејзлок јавно је критиковао став Епископа рашко-призренског г. Артемија да се на Косову „мало тога променило“ и отворено оптужио представнике косовских Срба за неконструктивно понашање.

Нажалост, г. Хејзлок у свом коментару није изнео ниједан уверљив аргумент којим би доказао да епископ Артемије није у праву. Штавише, речи УНМИК-овог шефа информативне службе још више потврђују да његово схватање реалности почива на крајње субјективним извештајима и анализама, а не на непосредном контакту са живим српским народом, чије свакодневне муке и невоље епископ Артемије и они око њега сасвим добро познају.

 

ПРОМЕНЕ НА БОЉЕ САМО ЗА ЈЕДНУ ЗАЈЕДНИЦУ

Заиста, на Косову и Метохији се много тога у последње три године променило на боље, али само за албанску заједницу. Промене под влашћу УНМИК-а се међутим врло мало или готово нимало не осећају у српским срединама, у којима преосталих стотинак хиљада Срба тешко види икакав суштински напредак након завршетка рата. Истина, обновљене су многе болнице, али Срби не могу да се лече у њима; асфалтирани су бројни путеви, али Срби немају слободу кретања по њима; обновљене су десетине хиљада кућа, али само стотинак српских; након рата су поправљене све џамије и саграђене десетине нових, а преко стотину православних цркава још увек је у рушевинама и ниједна није обновљена; много је нових супермаркета, бензинских пумпи и ресторана, али шта то вреди Србину када у њих безбедно могу да иду само Албанци и странци. Укратко речено, просечни Србин осећа на својој кожи да је УНМИК дошао да пружи помоћ само једној заједници, док су Срби и даље осуђени да живе као другоразредни грађани, на маргинама друштва. Да ли су ово „стерилне дебате“ како каже г. Хејзлок или стварност коју он не види или не жели да види?

Ипак, највећи неуспех УНМИК-а јесте што за три године није успео да заустави негативни тренд стварања етнички чистог и подељеног друштва у коме се грађани деле на привилеговане и оне који су лишени основних људских права. Један овакав ретроградан систем управо се одржава захваљујући томе што УНМИК једноставно није спреман да испуни основне одредбе Резолуције 1244. Највећи број косовских Срба и даље не ужива грађанске слободе и права, слободан приступ институцијама друштва у урбаним срединама: болницама, школама и културним установама. Градови Косова и Метохије, осим севера Покрајине, остали су готово без српског становништва. У Приштини је данас само око 250 Срба, у Гњилану отприлике исто толико, у Ораховцу око 450, у Призрену 65, у Ђаковици 5, у Пећи их нема, изузев двадесетак старих монахиња из Пећке Патријаршије. Градови као што су Урошевац, Србица, Глоговац и Клина етнички су већ чисти албански градови. По свим проценама ове мале српске заједнице у градовима убрзо ће се угасити уколико се не спроведу одредбе Резолуције 1244. Косовске установе и насеља красе заставе Републике Албаније и постери Адема Јашарија; свуда ничу народно-ослободилачки споменици новим ратним херојима и кич статуе Била Клинтона и Медлин Олбрајт, док се српска гробља претварају у јавне депоније смећа, а рушевине цркава зарастају у коров. Српски натписи су свуда избрисани, а градовима се дају новокомпонована имена која никада у историји нису постојала. Историја се фалсификује у циљу стварања новог вештачког идентитета који треба да поништи векове историје и културног развоја. О каквој, дакле, мултиетничности и слободном друштву можемо да говоримо, г. Хејзелок?

 

УНМИК И ЊЕГОВА ВИРТУАЛНА РЕАЛНОСТ

Наравно, из удобних и добро обезбеђених канцеларија УНМИК-а не види се српски приштински „гето“ у згради ЈУ програма, нити од свих заборављена српска села око Обилића у којима сваки дан носи неизвесност, а српска деца живе у свакодневној стрепњи. Сајмон Хејзлок из своје виртуелне реалности солидно плаћеног међународног бирократе не види ни болнице, школе, биоскопе и ресторане у којима за Србе три године нема приступа и поред присуства УН и НАТО снага. Уосталом, да ли је то важно, када је „истина“ само оно што изађе из његове информативне канцеларије. По тој логици Пећ је требало да буде сигуран град за Србе па су међународни душебрижници потрчали пре пар месеци да педесетак старих српских пензионера из Осојана доведу у град да приме своје пензије. Наравно, једва су извукли живу главу под кишом молотовљевих коктела и камења локалних Албанаца. „Али, како,“ питају се међународне бирократе, „па Пећ је по свим проценама требало да буде безбедна за Србе, јер у њој већ две године није убијен ниједан Србин“. Тачно, али они су, ипак, превидели да у Пећи више нема Срба и да је по тој логици град једнако безбедан и за Ескиме и Кинезе. Статистика и животна реалност много се разликују, господине Хејзлок?

 

ПОВРАТАК САМО НА ПАПИРУ

Повратак прогнаног српског становништва је следећи највећи неуспех мисије УНМИК-а, јер је у своје домове враћено само неколико стотина Срба, већином старијих људи, чија су имена на листама претходно пажљиво филтрирали локални албански руководиоци и ветерани ОВК. УНМИК-ове надуване цифре о хиљадама српских повратника су нетачне и односе се претежно на повратнике других угрожених заједница, посебно Рома. Често се бележе и лица која само долазе у посету својим рођацима из Србије, а не региструју се они који у међувремену напусте Косово. Па чак и поред свих напора и пројеката, повратничка села Осојане и Бича код Истока живе под опсадом, окружена заштитним снагама КФОР-а. Зар 30.000 војника КФОР-а и неколико хиљада полицајаца УН нису у стању да обезбеде повратак прогнаника својим домовима? Очигледно да нису, јер то није по вољи албанским екстремистима, а УНМИК и КФОР не намеравају да са њима улазе у конфликт и доведе у опасност безбедност својих људи. То је врзино коло у коме УНМИК све више у очима Срба постаје пасивни покровитељ етнички чистог друштва, управо оног друштва против кога су (по званичном тумачењу) на Србију 1999. године бачене хиљаде тона бомби и побиле хиљаде невиних људи, жена и деце. Пошто исти кадија на Косову и суди и тужи, кривац за ове проблеме опет су изгледа Срби, као што је владика Артемије, који ето, тврдоглаво неће да призна да му народ добро живи. Или су можда криве последње српске старице из Ђаковице, које по речима једног надменог међународног бирократе „својом изолованошћу провоцирају албанско становништво па зато они с правом неће да их прихвате“? Дакле, пет старица провоцира 100.000 Албанаца који им не дају ни хлеба да купе у продавници, а камоли да у миру проживе последње године живота.

Само у току прошле године косовски Срби су били изложени стотинама разних екстремистичких напада, хиљадама провокација и претњи. Летеле су куће у ваздух, експлодирале мине, гинули су и рањавани људи. Наставља се уништавање православних хришћанских светиња и српских културних споменика и не дозвољава њихова обнова. Ниједан припадник бивше ОВК није приведен суду због низа злочина који су почињени против Срба након рата. Неки су ухапшени, али само због злочина према сопственом албанском народу. И поред свега тога УНМИК инсистира да Срби прихвате нову реалност и интегришу се у једно друштво у коме за њих нема места. Колико је ироније и неправде у једној таквој тврдњи којом се прикрива сопствена одговорност за неуспех.

 

СРБИ БЕЗ ЕКОНОМСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

Док су с једне стране уложена огромна финансијска средства за потребе косовских Албанаца, српска села и енклаве и даље живе у беди и сиромаштву, људи су без посла, хиљаде хектара српске земље остаје необрађено због недостатка безбедности. Извести стадо на испашу велики је ризик, а камоли размишљати о слободној продаји производа на пијаци. Свакодневно се настављају притисци на преостале Србе да продају своју имовину, посебно у градовима где су Албанци нелегално окупирали хиљаде приватних кућа, станова и локала. Они слободно, без икакве надокнаде, пред очима УНМИК-а користе узурпирану српску имовину, док су хиљаде хектара државне земље и шума већ одавно опустошене пљачком и илегалном сечом дрвета. Свака жалба суду је већ унапред осуђена на неуспех, јер је правосудни систем у Покрајини трагикомична слика (не)реда и закона. Због недостатка сведока, који су у огромном страху од екстремиста, ниједан већи инцидент против Срба није позитивно решен, док истовремено десетине Срба противно сваком закону очајнички чаме у истражним затворима УНМИК-а, јер судови немају доказа да поткрепе албанске оптужбе да је реч о ратним злочинцима. Повратак имовине готово је немогућ, а и када се неким чудом Србину врати одузета кућа он мора да је одмах прода, јер нема безбедности да се у њу врати са својом породицом. УНМИК и за то има објашњење. Недавно је заменик администратора Приштине сасвим лежерно изјавио да Срби заправо „уопште и не желе да се врате својим кућама иако их је УНМИК позвао“. Па како и да се врате на нож, у неизвесност, у неправду и беду. О каквом је овде успеху реч, о каквој правди и напретку, г. Хејзлок?

 

ИНСТИТУЦИЈЕ – ПАРАВАН ЛАЖНЕ МУЛТИЕТНИЧНОСТИ

Међутим, највећа заблуда на Косову и Метохији јесте да је Уставним оквиром, тобожњим слободним изборима и изградњом институција Србима омогућено да сами поправе свој положај кроз институције система. Годину дана представници српске Коалиције ПОВРАТАК учествовали су у раду Скупштине Косова, а ниједан конкретан резултат није постигнут. Да ли је Косово ближе мултиетничком друштву? Да ли су створени бољи услови за повратак прогнаних, по чему је Коалиција добила име? Да ли се Резолуција 1244 боље испуњава? Одговор на сва три питања је НЕ. Инциденти се настављају и Косово није ни налик мултиетничком друштву, већ је постало школски пример институционалног апартхејда и нетолеранције. Од око 200.000 прогнаника само пар стотина се може похвалити да је добило кров над главом у својим изолованим енклавама. А што се тиче Резолуције 1244, она никада више није била погажена и обезвређена. Косовски Албанци користе институције у којима Срби седе као украс управо као аргумент да је Косово „мултиетничко“ и да треба да постане независно. С времена на време њихови лидери се уз пратњу УНМИК-ових функционера прошетају по српским енклавама, направе коју фотографију у и одмах потрче у Вашингтон да покажу слике које сведоче о њиховој бризи о „српској мањини“. Међутим, у стварности, иза нашминкане фасаде Мисије УН и нових косовских институција крије се трагична реалност неконтролисаног насиља, организованог криминала, корупције и бирократског хаоса. Мисија УНМИК-а не само да је морално девалвирала углед међународне заједнице, већ сада сасвим свесно затвара очи пред уништењем једног народа и његове културе, само да би оправдала сопствени неуспех.

 

ФАЛСИФИКОВАЊЕ СТВАРНОСТИ

Поред свих тешкоћа и невоља које трпе од локалних Албанаца, косовске Србе највише боли једна бескрупулозна пропагандна кампања која се спроводи од стране УНМИК-а и којом се грубо фалсификује стварност на Косову и Метохији. Циљ ове кампање јесте да оправда огромне неуспехе мисије, чији се „успеси“ све више критикују и у Њујорку и Бриселу. Тренутни незванично главни циљ мисије јесте да коначно реализује ефикасну „edzit strategy“ тј. „излазну стратегију“ којом је замишљено да се што пре све надлежности пренесу на локалне тј. већински албанске установе и да се међународна заједница повуче из Покрајине и прогласи успешан завршетак мисије. Као логичан крај ове стратегије локални Албанци и одређени међународни кругови очекују проглашење независног Косова, друге етничке албанске државе на Балкану, у којој ће Србима тобоже бити гарантована сва права „по највишим европским стандардима“. Имајући у виду да су простори насељени Албанцима најчистије етничке територије на Балкану, тешко је могуће очекивати изузетке у неком независном Косову где о етничкој и верској толеранцији нема ни речи. Таква творевина била би у суштинској супротности са свим оним што данас представља и жели да оствари савремена Европа. О економској одрживости друштва које почива на шверцу и илегалним пословима није ни потребно говорити. Без пријатељства са Србима и Македонцима, Косовски Албанци се могу ослонити само на сиромашну Албанију, којој је доста и сопствених невоља.

Веома је важно напоменути да је као кључни елемент за успешну „излазну стратегију“ и коначно одвајање Покрајине из састава заједнице Србије и Црне Горе потребно активно присуство српских представника у установама Покрајине, јер ће то бити најјачи аргумент пред светом да Срби имају реалну могућност да самостално, слободно и ефикасно обликују своју будућност кроз мултиетничке установе будуће назависне државе. Наравно, посланици који и сами на седнице Скупштине долазе у блиндираним полицијским фургонима и који не смеју да изађу ван зграде на обичну „кафе паузу“ све више и сами разумеју чему и коме они заправо служе. Зато би даље учешће у таквим институцијама, под крајње дискриминаторним и понижавајућим условима, без коренитих промена у систему, функционисању и раду институција у складу са Резолуцијом 1244, још више погоршало положај српског народа и омогућило коначно отцепљење Косова и Метохије.

И поред свега горе реченог, српски народ још живи у очекивању да ће УНМИК коначно напустити политику двоструких аршина и почети да гради стварно слободно и мултиетничко друштво у складу са Резолуцијом 1244 и међународним законом. У институцијама таквог друштва, у коме ће сви грађани без обзира на веру и нацију имати право на достојанствен и слободан живот, српски народ ће сасвим спремно учествовати са свим осталим грађанима и пружити свој конструктиван допринос. Међутим, уколико УНМИК намерава да настави са изградњом нове етничке албанске државе у којој би Срби и даље живели као грађани другог реда или потпуно нестали, сасвим је илузорно за међународну заједницу да очекује српску сарадњу и подршку у једном таквом пројекту. Уместо да господин Хејзлок и његове колеге упорно покушавају да црно приказу белим, и продају неупућеној  јавности рог за свећу, последњи је тренутак да се са речи пређе на дело. Празне речи без конкретних побољшања на терену више никога не могу уверити у оно што можда и сами шефови УНМИК-а више не верују.

Инфо-служба ЕРП КИМ

 

Са решењем за Косово Србија треба отворено да иступи

ПОМИРЕЊЕ ПРАВА

Бранислав Крстић

Време је (ако није касно) да се јасно проговори шта Србија намерава да чини на Косову или са Косовом. Марта 2002. Међународна кризна група (ИЦГ) израдила је „Путоказе за будућност Косова“, у којима је предложила „условну независност“. Јула исте године, Институт за мир у САД објавио је извештај у којем даје осам опција и подвлачи да се решење проблема не може одлагати. Јануара 2003. у Конгресу САД поднет је предлог резолуције (обновљен предлог из јуна 2002) којом би САД дале подршку „независном Косову“. Питање независности Косова неопозиво је отворено.

УНМИК је, у протекле три и по године, све учинио да Косово одвоји од Србије и да га учини независном територијом. УНМИК је био обавезан да оствари све одредбе Резолуције 1244, посебно оне о повратку Срба, безбедности, слободи кретања и становања; форсирање статуса, пре тога, била би амнестија за оно што није учинио. Албанска већина на Косову изгласала је (маја 2002) резолуцију о независности. Акт који је био прекршај Резолуције 1244 поништен је, али лежерно. У САД водећи републиканци и демократе у Конгресу предлажу условно признавање независног Косова. Видим и другу страну овог предлога – као делотворног средства САД да принуде Албанце на Косову да прихвате услове (демократску власт, права мањина, супротстављање сепаратистичким циљевима и организованом криминалу, стабилне односе са суседима, да помањкање напретка у решењу коначног статуса ствара политичку и економску нестабилност и др.) и зато ће, логика говори, бити усвојена.

Србија, у односу на остале учеснике, једина не излази са својом стратегијом. Пре годину и по дана њена стратегија била је предмет озбиљног разматрања. Координациони центар за Косово и Метохију прихватио је пројекат о помирењу права између Србије и албанске заједнице који је потписник текста изнео у књизи „Косово пред судом историје“. Пројекат је подразумевао да, у име мира, ове територије буду конституисане као два ентитета под протекторатом УН: Приступ је унет посредно у документ обе владе о спровођењу Резолуције 1244 СБ на Косову и Метохији (октобра 2001). Потом га је прихватила коалиција „Повратак“, а о њему су се позитивно изјаснили СНВ северног Косова и истакнути чланови СНВ КиМ.

У поменутом документу наведена су „три кључна чиниоца стратегије“: очување и повратак српског становништва, очување земљишта и кућа у власништву Срба, као и историјских споменика Србије. Пројекат је подразумевао операционализацију сва три чиниоца. Први потпројекат разрађен је као повратак Срба у групације насеља, усвојила га је висока радна група КЦ и УНМИК-а (21. јануара 2002) и добио подршку УНХЦР-а и посматрачке мисије ЕУ. Интенција је била да се обезбеди повратак око 2000 породица.

Међутим, нови шеф УНМИК-а одбио је да следи закључак ВРГ и успео да наметне „индивидуални повратак и да се људи враћају само у она места и куће из којих су отишли“. Резултат говори: у организованом повратку на Косово је враћено 108 породица (2001. године 70). Други потпројекат, о власништву земљишта и имовине, остао је у заметку. Трећи, о очувању културне баштине, који је подразумевао примену Хашке конвенције – на њену примену обавезује заједнички документ у СРЈ и УНМИК-а од 5. новембра 2001 – оспорен је, јер је УНМИК, априла 2002, одбио примену Конвенције. Захтев за долазак мисије УНЕСКО-а на Косово је прихваћен, али је пет пута одлаган. Неконзистентност у спровођењу потпројеката водила је престанку разговора о пројекту помирења права. Ни Савезно министарство спољних послова још није разрешило са Саветом безбедности суштинско питање за сва полазишта: да ли је резолуцијом 1244 суверенитет СРЈ на Косову укинут или је само суспендован?

Сваки изгубљени дан у спровођењу стратегије удаљује Косово од Србије. Пројект стратегије о којем је реч не противречи ниједној одредби Резолуције 1244 СБ. Још априла прошле године бранио сам став да Србија има ваљане разлоге да јасно изађе са својом стратегијом. Да поновим аргументе.

Погрешно би било решење које би се сводило на политички статус Косова, као и оно које би подразумевало независно Косово или његову поделу. Наиме, српско-албански сукоб на Косову траје већ цело столеће и доживео је седам решења. Три су проблем „решила“ поделом територија (после Првог светског рата, за време Другог светског рата), а четири статусом територије (устав 1931, устав 1946, устав 1974. и устав 1990). Ниједно није прошло на испиту историје, јер није решавало суштину вековног сукоба. Ако је тачна сентенца да „ко не зна прошлост, понавља је“, тада смо поново пред решењем које неће проћи на испиту историје.

Што се тиче „независног“ Косова, историјски гледано оно никад није постојало, а што се будућности тиче, Европа треба претходно да одговори да ли заиста хоће да створи етнички чисту државу, или је за Европу боље да је има заједно с ентитетом који ће је уравнотежити. Зар то Стипе Месић недавно није рекао и за аналогну ситуацију у БиХ.

Не сме се занемарити битна чињеница да на Балкану велике силе не успевају да реше ни српско ни албанско национално питање, а да је Косово територија коју би и једна и друга нација хтеле да виде у свом државном окриљу. Срби зато што су им Косово и Метохија историјске територије, а Албанци зато што су већинско становништво. Уместо да се утврде оба легитимна права која се могу територијално дефинисати, мењао се статус целе територије. Парцијалном интервенцијом не може се трајно решити суштина проблема. Без упоредног решења и српског и албанског националног питања нема решења вековног сукоба, а тиме ни мира и стабилности на Балкану. Пројекат изнет у књизи заснива се на правима која постоје цело столеће и која ће и даље постојати.

За изнете ставове посебну потврду налазим у „Плану за Кипар“ (децембар 2002). Велике силе дале су ентитет и Грцима и Турцима, јер су после 27 година схватиле да статусом Кипра ништа не решавају. План је дао примат животу људи и миру у региону, а напустио „причу“ о статусу. Право је и људи и земаља да живе у кохабитацији, ако не могу у коегзистенцији. Зар и Босна и Херцеговина нису конституисане на принципу два ентитета. Зашто и Грци и Турци, и Срби и Бошњаци у Босни имају право на два ентитета, а кад су Косово и Метохија у питању онда тај принцип не важи, иако се аналогија намеће.

Ако се заиста хоће повратак Срба на Косово, другим речима да мултиетничност не буде флоскула, тада за Косово треба прилагодити план за Кипар. Наводим само три прва става: да је Кипар заједнички основан, да заувек одбацује доминацију било које од страна, да признаје идентитет и интегритет страна, те да се односи не заснивају на већини и мањини него на политичкој једнакости. А међу правима, као прво, утврђују да се слобода кретања и становања не може ником ограничити. То су принципи које не може одбити ни Србија, ни косовски Албанци, а обезбеђују перспективу трајног решења и мира.

Велике силе имају суштинске разлоге да размотре приступ „помирења права“. Оствариле би оно што истичу – стабилност на Балкану, демократску Србију и легалан пут да Албанци остваре своја права. Пред избором су: да ли да Србији одузму територије на којима је рођена њихова држава, црква и култура и да јој тако наметну терет легитимне ревандикације или заиста хоће демократску Србију која ће, без иредентистичког баласта, бити део Европе. Отвара се могућност самоодрживог решења, а стране трупе би, у случају аналогне примене плана за Кипар, већим делом могле да напусте Косово. Оно би остало целовита покрајина, остварена рекомпозиција односа на Балкану се не би мењала, а мисија УН би се нашла у улози надзорника мира и гаранта демократских институција. Перспективу решења за Косово видим у уласку Србије, Црне Горе, Косова и Албаније у Европску унију, у уверењу да би недостатке решења замениле незаменљиве предности.

Уверен сам да је пројект „помирења права“ легитиман и по свим елементима конкурентан, и пројекту албанске заједнице о независном Косову и пројекту који је УНМИК остварио и наставља да остварује у јужној српској покрајини. С њим Србија може и треба да отворено изађе пред међународну заједницу. Прихватљивији је и зато што коначно укида доминацију једних над другима.

Србији је неопходно да се влада јасно определи и делује у складу с програмом који је усвојила 2. октобра 2001. године, заједно са Координационим центром за Косово и Метохију који је предложио програм. За све активности које би следиле држава, разуме се, мора бити ауторитативан саговорник.

Аутор књиге „Косово пред судом историје“

 

 

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ