Приче из Великог рата: Ужас на улицама Београда

Страшна пустош. Из прекопаних улица и порушених кућа вире остаци раскиданих људи. Улице и зидови попрскани крвљу. Смрад из запаљених кућа гуши нас, а смрад лешева који догоревају обара нас у несвест…

На сваком кораку лешеви. Ужасна слика. Утолико ужаснија што су то лешеви наших другова. Окрећемо главе да не гледамо. Жалимо се што смо уопште људи, што је у нама разум човека а не животиње, уверени да бисмо били срећнији.

Бес усијаног гвожђа достигао је врхунац. У ваздуху се укрштају гранате разних калибара и дижу ужасну олујину која хучи и прети. Под нама и пред нама отварају се читаве провалије из којих избија утроба земљина. Читава брда здробљених кућа узлећу увис, разлећу се на стотине метара и, уз страшну ломљаву, падају и затрпавају нас.

Са свих страна обухватила нас гвоздена бура што мрцвари, сатире живце и убија. Као избезумљени, бежимо с једног краја на други, враћамо се натраг, па опет наново то исто. Страх нас гони као лудаке; бежимо као заплашене звери кроз шуму коју огањ прождире са свих страна.

Одједном чујем жагор. Окренем се. Угледам мајора Драгутина Гавриловића. Стоји насред улице с пушком у руци. Око њега неколико бледих преплашених дечака. Он их храбри, покушава да их доведе у ров.

У близини тресак гранате. Дечаци се још више збише око мајора. Њихове очи упрте су у њега, очекујући да их заштити од ужасне смрти. А он, раширених руку, као да позива пилиће на легало, благим, очинским речима приводи дечаке ка рову.“

(Мирослав Голубовић, „Тешка времена“, ауторско издање, Београд, 1972.)
Извор: Приче из Великог рата

*

Извор: МАГАЦИН