СРБСКИ ЕПИСКОП ВЛАШКЕ ЛОЗЕ ГЕРАСИМ ЂОРЂЕВИЋ

• Влашки Хомер, србенда Герасим био је и «сирак међу вихорове» Карађорђевог и Милошевог херојског доба, али и јединствена фигура монаха-састрадалника народног у епохалном сучељавању цинцарско-фанариотских сила са аустријским језиутима и слободним зидарством. Врло је лако тада било изгубити главу, али је још лакше било погубити душу, односно остати без Вере и без Спасења.
• Герасим Студеничанин је истовремено архетип владике монаха и подвижника, сапатника и укрепитеља народног, исповедника и утешитеља влашкосрбског, народног приповедача и саучесника у нашем крваво задобијеном праву на постојање. Антипод свему ономе што је владичанство, од укидања Патријаршије до Герасима Студеничког, било – фанариотско, антинародно, лицемерно, турско глобљење и кињење Срба и исмевање њихове народне, древне Вере, Славе, Части и Говора.
• Али, истовремено, Герасим је сушта супротност и ономе што ће касније пустити дубоки корен у Цркви Србској – појави Владике као образованог доктора «теолошких наука», хладног и сувопарног человјека «школованог» на западним универзитетима, слободоумника без монашког опита и без родољубља.

Герасим Ђорђевић

«Место мога рођења је град Видин. Мој деда и родитељи моје мајке били су из Влашке земље, влашког рода и језика. Дом мога оца Георгија у Видину налазио се у махали званој Гази-Баир код Шериф – агине баште. Он се родио у селу Тартарџик, код Кенарове ћуприје. Мој дед (очев отац) родио се у Влашкој, у селу Чуперчан. Моја мајка, која ме је у греху родила, била је Влахиња, по имену Ануца – ниједан други језик, јадница, није знала осим свог матерњег влашког говора.

Родитељ мој одведе ме, још маленог, у школу, и даде ме месном даскалу (тј. учитељу) да учим књигу. Мој учитељ  се звао Цеко, био је добар и частан човек, у науци искусан, тако је касније постао и свештеник и произведен на степен видинског економа. У време Пазван-Оглуа, паше видинског, и Карађорђевог рата, славног овог човека Цеку, економа видинског, Турци обесише, због нас који смо се тада налазили у Србији, ратујући. Код овог изузетног човека и врсног учитеља у детињству учио сам до своје дванаесте године. У Видину се налазе, како од Јерусалима, тако и од Свете горе и из Студенице,па и од многих других славних манастира, такозвани метоси, тј. манастирске куће, у којима свагда по један јеромонах, сваки у свом метоху, зарад прикупљања прилога пребива, проси милостињу за свој манастир, а међу манастирима најглавнији беше манастир Студеница.

Видински руфети и еснафи, честити трговци и мајстори из старих фамилија, договорише се и писмено потврдише да сваки руфет и еснаф, понаособ, да по сто ока соли годишње манастиру Студеници као помоћ и прилог за прехрањивање јеромонаха и манастирских служитеља, а себи за вечити спомен.

Виђајући у Видину честита свештена лица са свих страна, и слушајући о славном имену студеничке лавре у Србији, зажелех да видим то место које ми је ноћу и дању лебдело пред очима.

Те исте године бијаше глад у Видину и неки тамошњи људи спремише се да пођу у београдски крај у потрагу за житом. Замолих једног знанца а и свог рођака, да и мене поведе са собом у Србију и он ми обећа да ће ми испунити жељу и повести ме до Београда.

Пођемо на пут и после спорог и дугог путовања дођемо у Грочанску нахију.  У жељи да свој изабрани манастир што боље упознам, распитивао сам се непрестано за њега и, у једном разговору, кажу ми људи да има један духовник из Студенице који ту борави зарад прикупљања прилога за манастир и понајвише борави код попа Остоја у Великом Селу.

По казивању, и отприлике, дођем ја у то село, распитам се и нађем дом попа Остоје. Пријавивши му се, пољубим му руку, и код њега проведем неколико дана, након што му открих своју жељу и намеру. Кад је моју намеру добро разумео, буде и њему драго, те ми каже да ће и духовник ускоро доћи.

Не прође много времена, кад, ето ти нама нашег духовника Теодосија, дође из оближњег села. Сви му се обрадоваше, изиђоше пред њега, како поп Остоја тако и сви домаћи и њихова чељад. Особито ја пожелех да видим његово честито духовничко лице, потрчах с радошћу к њему и, учинивши му детињастим начином обично метанисање и поклон, пољубих му честиту руку. Он ме умилно погледа и, смешећи се благим лицем, поздрави се са мном маленим, као са својим сином, тешећи ме и бодрећи својим слатким и умилним погледом и разговором. Искусивши ову благост и љупку наклоност, обрадовах му се као неком анђелу, служитељу Божјем.

Поп Остоја и духовник Теодосије одавно су гајили велику љубав међу собом, а били су и кумови још од старина. Духовник је дошао само зато да се код попа Остоје, кума и омиљеног свештеника, одмори на неколико дана, па да онда пође натраг у Студеницу. Током свог боравка он схвати моју жељу и прими ме као свог сина. Кад дође време да се пође у манастир, осим мене, по древном обичају, беше још више гостију са жељом да крену у Студеницу, Светом Краљу на поклоњење. Речено је свим кметовима да свако ко има вољу може поћи с нама у друштву. И тако се духовник Теодосије опрости на одласку с попом Остојом и са осталом дружином одведе и мене малога са собом.

Путујући, ударимо ка Ваљеву, јер и онде бијаше значајан број поклоника, отмених кметова и осталих честитих хришћана који су намеравали да пођу заједно с нама. Кренувши оданде, путовали смо здраво и мирно, и приспели у близину Студенице. Један дан пре Мале госпође преноћили смо у Чемернској планини, ујутро кренусмо отуда и тог истог дана стигосмо у манастир.

Сазнавши за нас, по древном обичају из манастира изађу свештеници са осталим служитељима нама на сретење, на такозвано Живичко пољанце поред Студеничке реке. После параде и испаљивања плотуна, сјахасмо и ми с коња да се поздравимо с јеромонасима, који су са своје стране поздравили народ добродошлицом за срећно поклоњење светом манстиру. После уобичајених поздрава пођемо даље. Кад угледасмо манастир и красна околна места, рају слична, бијасмо као ван себе од заноса, гледајући ретке красоте природе и људског мајсторства. У самом манастиру беху спремни свештеници обучени у црквене одежде, који, заједно са ђаконима и млађим клирицима, изишавши на велику капију пред град и ставши с парадним украсима у ред, очекиваше жељно своје госте. Приближавајући се лагано, угледасмо уважена духовна лица, украшена одеждом црквене службе, испред њих су стајали млади клирици носећи рипиде са насликаним херувимима и серафимима, окићене златним треперавим зрацима, израђеним још у време Светог Краља.

У манастиру, уместо звона, зујале су звечке испред цркве тако пријатно да је било милина слушати тихо благогласје, слично зујању пчелице док лети и са паше доноси мед у кошницу; разлеже се клепало по граду, доводећи потмулим својим одзивом срца смирених богомољаца у занос и нежност. На тај начин окончасмо у цркви молитвено појање, целивасмо иконе и Светога Краља, извршивши уобичајени поклонички помен.

По изласку из цркве би учињена сходна наредба, те се поклоници разместе на уобичајени конак, на тај начин, у духовној радости и слави, оконча се наш пут и долазак у манастир Студеницу.

Будући да је манастир Студеница у време немачког рата око 1788. године био много порушен од Турака, поче братство да се труди да се од цара извади ферман за обнову цркве и околног града. У разговору и саветовању изабере братство између себе јеромонаха Теодосија, мог духовника, одреди га да иде у Цариград и да се тамо на све могуће начине потруди да тај посао изврши на жељени начин. Полазећи на тај пут, остави мене у манастиру, препоручи ме и као неки аманет преда ме свом, од детињства омиљеном, другу и пријатељу игуману Константину, те тако остадох код свог новог духовника и оца, красног човека, свете и блажене душе. Код њега сам, слушајући га и послужујући, провео време до доласка оца Теодосија из Стамбола, мог првог духовника, добротвора и вољеног оца.

Отац Теодосије се у Стамболу бавио три године, све док на двору није извршио поверено му дело и добио ферман.Треће године, за време Петрових постова, најпре нам је послат очекивани ферман, а после неколико дана дође нам и духовник Теодосије, мој драги добротвор и старац, чији су долазак сви у манастиру много поздравили.

После празника Св. Апостола Петра и Павла почеше се одмах сабирати мајстори за обнову грађевине Студенице, што се доиста, без икаквог одлагања, и предузело.

Почетком 1798. године, мој духовник Теодосије, који се о мени увек очински старао, поразговара се и посаветова тајно са братством о мени, после чега ме братство, према установљеним правилима древних црквених отаца, прими у установу матере наше – манастир Студеницу, и закључи да постанем ђакон, од стране братства одреде ми јеромонаха Вићентија, доброг човека и у људским особинама савршеног, да пође са мном у Нови Пазар с молбом и препоруком за тамошњег архијереја, преосвештеног господина Јоаникија, да ме рукоположи за ђакона. У Петровој цркви, на Теодорову суботу 1799. године доиста је уследило моје постављење у чин ђаконства рукоположењем поменутог архијереја, поштовања достојног и драгог старца, рођеног у Београдској нахији у селу Тулежу. Мудрошћу и примерним животом превазилазио је многе људе, сличан самом Божјем јерарху Василију Великом. Проживео је 47 године као архипастир у Рашкој и Призренској епархији и, достигавши дубоку старост, преставио се и у вечност преселио 1816. године, поживевши укупно 85 година.

Овај блажени архијереј, радост и утеха моја, рукоположио ме је и за свештеника. На служби и хиротонији био је, између осталих, и свештенојереј Хаџи-Јефтимије Вујадиновић, парох и економ београдски. Редак, смирен, мудар јереј, проводио је свој живот богоугодно, у доброчинствима, идући у свему стопама свог блаженог родитеља. Ишао је и у свети град Јерусалим, Божјем гробу на поклоњење. После превеликих страдања у нашем војевању, најзад, судбом преблагог Творца и милостивом наредбом светлога књаза о мом постављењу за архијереја, срећним случајем десило се да је овај мој драги доброчинитељ, јереј, господин Хаџи-Јефтимије, присуствовао служби Божјој приликом моје хиротоније у Београдској цркви 1832. године; моје јеромонашко постављење десило се у време обнављања Студенице 1800. године. Наиме, омиљени наш старац и општепоштовани архијереј господин Јоанићије дође тада у наш манастир да види градњу и да се са своје стране, као архијереј, потруди да што боље управља зидањем цркве, том приликом посветио је нас четворицу: први дан посветио је и произвео у јереја ђакона Мелентија (који је око 1816. године био епископ шабачки); други дан посветио је мене, а Пајсија у ђакона, трећи дан рукоположио је Пајсија у јеромонаха, а Дионисија за ђакона, који и остаде ђакон на послужење матери својој светом манастиру Студеници.“1

Живот и прикљученија великог србског монаха Герасима Ђорђевића,потоњег епископа шабачког и аутора прворазредне историјске студије «Знаменитији догађаји новије србске историје», мало су познати нашој јавности. Истовремено писац и историчар, Герасим Георгијевић нам у овом летопису и хроници описује све најзначајније догађаје из Првог (1804) и Другог србског устанка (1815), као и важнија збивања у Србији до 1831. године. Сведочећи из прве руке о страховитим свенародним патњама и ратним разарањима током драматичних година Првог и Другог устанка Срба против турског зулума, Герасим нам даје драгоцена сазнања и о голготи своје обитељи манастира Студенице, којa је, носећи мошти Светог Краља, благовремено избегла у манастир Враћевшницу, да би се, по слому Првог србског устанка, привремено склонила у Аустрију, у манастире Фенек и Гргетег. По турском проглашењу амнестије и зајамчењу слободе повратка, Герасим Студеничанин се враћа у Србију, где побеснели турски зулум порађа избијање Другог србског устанка 1815. Већ 1814. године Герасим је очевидац најгрознијих страдања србског живља после пропасти Србије 1813. године и сламања Хаџи-Проданове буне, када је погубљен и бивши игуман Каленића, отац Никифор, све до набијања на коље игумана Пајсија и ђакона Авакума.

Као особа од поверења кнеза Милоша и учесник у борбама на Морави, око Чачка и Љубића, Герасим Ђера Ђорђевић се креће по народу и бива међу устаницима, одржавајући духовну крепост и снагу Србаља. Он је и утешитељ народни, борац и богомолник, одржава везу војвода са кнезом Милошем, сахрањује мртве и опојава их, теши и куражи преживеле устанике. Током битке на Љубићу, отац Герасим сведочи јуначку смрт неодступног Танаска Рајића, искасапљеног турским јатаганима. Смрт Танаскова и жртва његова даје управо снагу Србима да крену у противнапад и поразе душмане.

Опојавши га лично,Герасим предаје вечности речи Танаскове снахе Перунике:

»Духовниче е тако ти Бога,

кажи мене што за свекра мога,

ти си с њиме био војевао,

је ли близу тебе био погинуо,

јеси ли ми њега опојао,

јеси ли га лепо саранио»

Истинољубиве и сапатничке душе, Герасим је ревнитељ и христијанске племенитости и самилости чак и према немилосрдним агарјанима, јер «од Бога ће гриота вам бити». Гледајући спаљена села, јаук и лелек родбине за погинулима, он и сам рида и плаче. Идући ка Пожаревцу путем покрај села Влашки Дол, Герасим отпоздравља на влашком језику путнику у колима који вози управо издахнулог сина: «Син мој, оче, сад на Пожаревцу у боју би рањен, те га понесо на колима кући, па ево у путу растаде се са душом. Имао сам њега једног, па ево сад остадо и без њега, леле мени грешноме.» Зарад утехе, монах му одговори на влашком: «Немој тако чико, немој се толико задавати у жалост; син твој није погинуо у крађи или ајдучији, него је био с младим момцима и са својом браћом јунацима, па је јуначки на бојишту погинуо и пролио крв своју за правду, за рођено своје отечество, и за свету нашу веру христијанску. Његовој фамилији остаје славно име, а његова ће душа на оном свету с анђелима веселити се у рају Божијем. Тако је брате христијанине!»2

«Грешни јеромонах» Герасим Студенички постепено пролази више духовне степене синђела и протосинђела, па га после добијања Хатишерифа видимо у чину архимандрита манастира Благовештења, као кандидата за епископски чин. Када су, при патријарху Константину у Стамболу, произведени у архијерејство архимандрити Мелентије Павловић и Нићифор Максимовић, господар Милош Обреновић је позвао и Герасима у Топчидер, наводећи као изговор припреме за свадбу своје ћерке Савке. Намера Господарева је била пажљиво припремити терен како кротки и скромни Герасим не би евентуално одбио епископски чин. Тек после три дана боравка у Топчидеру, митрополит Мелентије обазриво саопштава Герасиму да њега «оће Господар да постави епископом», сутрадан му показујући Кнежево писмо у којем Герасим чита да «од народне стране… бејаху написане за мене лепе и похвалне речи, да сам ја, сирјеч, народ верно и ревносно послужио, испуњавајући дужности свјашченическе службе моје». Прочитавши писмо и «разумевши љубавне речи господарске, мило му бијаше и свега га сузе облише» .

Герасим се премишља: «не стоји ми да га примим, ал’ опет, у исто време бојим се, по слабости мојој постаћу мож’ бити и заглибити се у кал и златни мој драгоцени дар биће помрачен, па тешке жалости мени а јоште веће ономе, који ме је тако великодушно обдарио. Све сам то знао и себи живо представљао; но, опет, чествовао сам и благосиљао сваку наредбу књажеску, а купио и народну вољу… опоменуо сам се благочествог цара Теодосија и светог Амвросија, епископа, медиоланског… како је … цар епископа у великој љубави имао, и како су се овога света дружески пазили и добродетелни живот проводили, тако су крепостју својом присвојили и себи и Царство небеско и душе њихове на оном свету с ангелима веселе се у Рају божанственом». Јер «Господ гордим противисја, смиреним желает благодат!», и «Он је сладост и надежда наша», говори Герасим одлучивши се да коначно прими чин, иако се боји да «неће бити кадар онако га носити и извершавати да би правелним ожиданијама светлога књаза и народа соответствовати могао». Тек хиротонијом Герасима Ђорђевића за епископа пожаревачког у потпуности је обновљена србскославјанска највиша јерархија Србске православне цркве, јер је ондашњи митрополит шабачки, грк Герасим Домнин, дознавши да је и трећи Србин постављен за архијереја, одмах затражио отпуст од кнеза Милоша, да оде из Србије. По одласку Домнина, шабачку епархију преузима епископ Герасим Ђорђевић и, у периоду болести и лечења митрополита Мелентија, као и одсуства епископа Нићифора, једно је време био једини архијереј у Митрополији србској.

Присуствујући упокојењу тешко болесног митрополита Мелентија у Београду 11-ог јунија 1833. године, опојавши овог часног мужа којега је поштовао као духовног родитеља, брата и пријатеља: «Аз јесам черв а не человјек», завапио је Герасим. Књаз Милош ће, по савету тадашњег митрополита Стефана Стратимировића (аустријског племића и слободног зидара), предложити Цариградском патријарху за посвећење «лепог Пају», дотадашњег писара Стратимировићевог! Наравно, једном устоличен, лепи Паја (Петар Јовановић) ће имати значајну улогу у доношењу изразито либералног Сретењског устава 1935. године, барем што се тиче девете главе о Цркви. Он ће поднети и предлог доношења Црквене «конституције»,тзв. «Начертаније о духовним властима књажевства Српског», документ који ће увести тзв. «свети» Синод  и «конзисторије» 1836. године. Касније ће Лепи Паја, са делом свештенства, издати кнеза Милоша, отворено стати уз уставобранитеље јер је Милош «безобзирно утврђивао свој лични режим и стварао своју монархију». Герасим неће учествовати у издаји Господара и бавиће се предано црквеним пословима у Подрињу и Посавини, рукоположиће 48 свештенослужитеља, подићи шест нових храмова и имаће важну улогу у стварању велике Тимочке епархије. Мирно ће се предати у Господње руке, на Светлу среду 1839. године.

Епископ Герасим Влах дакле био је заиста духовни стуб неисквареног Православља у Кнежевини Србији, јеванђељски смирен и кротак архипастир, али и књижевник за чије ће дело «Знаменитији догађаји новије србске историје» следеће изрећи Милан Милићевић: «Када Србин узме и чита то што се излило из пера овог духовника, мора га подузети нека особна милина, прво што му се ту у низу казују догађаји који су му толико блиски, а друго-што се све то лије из срца које је већ казало да је зачето у утроби мајке несрпкиње! О,свети утицају лавре Студенице,и свих других споменика минулог српског живота! Није ли ваша моћ толико бајна, толико крепка да од детета несрбина начини оваквог владику родољуба?!». Има ли већих Срба од Влаха, и има ли већих Влаха од Срба, питамо се ми данашњи, раслабљени и расрбљени…

Бранилац Србства и Србије, Герасим Студеничанин је био последњи исповедник и један од твораца новообновљене Србске Цркве ,монах који је био и остао искрени присталица православног добротољубља те жива брана провали аустрословенских и унијатских схватања која ће ускоро преплавити Србију. Остаје и последњи првосвештеник србски одан до смрти кнезу Милошу и идеји православног самодржавља, док ће се многи каснији јерарси лако приклонити уставобранитељима-западњацима и непријатељима монархијског апсолутизма. Књижевно дело Герасима Студеничког је од огромне важности за нашу повест и права је лабудова песма Старосрбства и беочуг између старе средњевековне књижевности грандиозних личности-светаца и епског описа славних битака новопрослављених народних јунака и мартира.

Влашки Хомер, србенда Герасим био је и «сирак међу вихорове» Карађорђевог и Милошевог херојског доба, али и јединствена фигура монаха-састрадалника народног у епохалном сучељавању цинцарско-фанариотских сила са аустријским језиутима и слободним зидарством. Врло је лако тада било изгубити главу, али је још лакше било погубити душу, односно остати без Вере и без Спасења.

Герасим Студеничанин је истовремено архетип владике монаха и подвижника, сапатника и укрепитеља народног, исповедника и утешитеља влашкосрбског, народног приповедача и саучесника у нашем крваво задобијеном праву на постојање. Антипод свему ономе што је владичанство, од укидања Патријаршије до Герасима Студеничког, било – фанариотско, антинародно, лицемерно, турско глобљење и кињење Срба и исмевање њихове народне, древне Вере, Славе, Части и Говора. Али, истовремено, Герасим је сушта супротност и ономе што ће касније пустити дубоки корен у Цркви Србској – појави Владике као образованог доктора «теолошких наука», хладног и сувопарног человјека «школованог» на западним универзитетима, слободоумника без монашког опита и без родољубља.

Чак и Вук Караџић, често бескруполозни и заједљиви  критичар Милошевог окружења, шабачког владику Герасима помиње као «доброг и поштеног човека». Епископ Јован Велимировић, црквени повесничар, о Герасиму Ђорђевићу пише да је био скроман и «веома побожан».

Ђерасиме, владико свети! Лака ти била земља србска, коју си тако синовски љубио, и коју си љубављу прославио!

Светао ти, до века, помен међу архијерејима, а вечита слава међу свим Србима!

Извор: ЦАРСА