Срби на окуп! ПРОТЕСТ ПОВОДОМ ОДУЗИМАЊА ДЕЦЕ ИСПРЕД МИНИСТАРСТВА ЗА СОЦИЈАЛНА ПИТАЊА (Видео) | Срби на окуп!

ПРОТЕСТ ПОВОДОМ ОДУЗИМАЊА ДЕЦЕ ИСПРЕД МИНИСТАРСТВА ЗА СОЦИЈАЛНА ПИТАЊА (Видео)

Поштовани читаоци, У СУБОТУ 24.2.2018 У 12 ЧАСОВА, ОДРЖАН ЈЕ ПРОТЕСТ ИСПРЕД МИНИСТАРСВА ЗА СОЦИЈАЛНА ПИТАЊА (НЕМАЊИНА 24) ПОВОДОМ ОДУЗИМАЊА ДЕЦЕ ИЗ ПОРОДИЦА (ТРКУЉА, АЛЕЧКОВИЋ, МИЛОЈКОВИЋ И МНОГЕ ДРУГЕ). ОРГАНИЗОВАЛА ЈЕ ПРОФ.ДР. МИЛА АЛЕЧКОВИЋ, ПОДРЖАО ПОРОДИЧНИ САБОР. У наставку видео. Извињавамо се што није цео снимак.

Породични сабор на протесту

mila protest 24.2.1

Укупно је било око 80 људи, касније је још дошло.

ПРОФ. ДР МИЛА АЛЕЧКОВИЋ

КО И ГДЕ ПРОДАЈЕ СРПСКУ ДЕЦУ?

Будући да сам се остварила и као родитељ и као професор, онога тренутка када су лобији моћи преко корумпираних сарадника социјалних Центара у Србији напали моју породицу, знала сам да се ради о планетарном злу које се данас уводи у ову земљу , а да се на мојим  леђима врши само његова генерална проба. Јасно ми је одмах било да је закон о породици који је ушао у процедуру у нашој скупштини, као и скривена трговина децом која је у Србији увелико почела, последњи корак уништења породице и народа и да ће његови инспиратори напасти прво нас који смо овом злу у отаџбини једина права брана, јер се ничега не бојимо.

ugovor ministarstvo1

ugovor ministarstvo2

На слици: потврда да се наша деца предају Американцима: уговор Министарства за социјална питања и америчке фирме HOPSCOTCH ADOPTIONS INC.

СРПСКА ДЕЦА СЕ ПРОДАЈУ У АМЕРИЦИ

Осам лап топова, два десктоп рачунара и три штампача – да ли толико коштају деца у Србији која се дају на продају Американцима? Из земље која има 323 милиона становника и где нема беле куге, али има доста сирочади и уличара, долазе „бизнисмени“ да купују децу у земљу која (у редуцираном издању) има свега 8 милиона становника и има огроман проблем са белом кугом! А власт у Страдији, уз помоћ неморалних или неуких (или оба) службеница социјалних центара потписује или се спрема да потише дозволу да се продају српска деца, и то за само осам лап топова, два десктоп рачунара и три штампача!  То се зове неолиберална трговина последњим артиклом који чине сиромашна и избегличка деца неразвијених земаља, трговина колонијалне силе са поробљеном колонијом.

Текстови које читате испод скинути су са релевантних сајтова:

Центар за хранитељство и усвојење Београд:

Saradnja je započela 2013. godine kada su našoj ustanovi donirali osam lap top, dva desktop računara i tri štampača na kojima su mladi koji žive u hranitelјskim porodicama edukovani za rad na računarskim sistemima i tako imali priliku da prošire svoje veštine pod vođstvom stručnjaka Rotari kluba…Ovo je bila prilika da se Walter E. Gilbert koji je donirao računare lično upozna sa radom naše ustanove i da kao predstavnici ustanova koje se bave socijalnom zaštitom razmenimo stručna iskustva…

Centar za porodični smeštaj i usvojenje Beograd posetili su Walter E. Gilbert izvršni direktor američke agencije za usvojenje AN OPEN DOOR i Samuilo Petrovski predstavnik Rotari kluba.

28.09.2015.

PREDSTAVNIK AMERIČKE AGENCIJE ZA USVOJENјE U POSETI CPSU BEOGRAD

А ево и друге америчке фирме:

28 déc. 2015 – AMERIKANKA ROBIN SIZEMOR U CENTRU ZA PORODIČNI SMEŠTAJ I USVOJENјE BEOGRAD. Centar za porodični smeštaj i usvojenje Beograd je 31.03.2015. godine posetila direktorka Hopscotch adoptions iz SAD-a . Amerikanka Robin Sizemor u Centru.

Програм усвојења обухвата следеће земље: Јерменију, Бугарску,Грузију, Гану, Гвајану, Украјину, Мароко и Србију (http://www.hopscotchadoptions.org/pages/serbia.html )

DELEGACIJA CPSU BEOGRAD U POSETI ŠVEDSKOJ

Od 19 – 25.09.2015. godine predstavnice CPSU Beograd Jelena Tanasijević i Ljilјana Skrobić bile su članice srpske delegacije koja je posetila Stokholm u organizaciji Adoptionscentrum-a. Poseta je obuhvatila učešće na internacionalnoj konferenciji “UNPROTECTED CHILDREN WITHIN THE CHILD PROTECTION SYSTEM”, kao i posetu brojnim ustanovama sistema socijalne zaštite (Adoptionscentrum, Swedish Intercountry Adoptions Authority- MIA, SPIRA- ustanova koja pruža podršku usvojitelјima i deci u prvim mesecima nakon realizacije usvojenja kroz uslugu zajedničkog boravka u vrtiću za decu i usvojitelјe, Istraživački centar, Zdravstveno savetovalište za decu predškolskog uzrasta, Centar za urgentno hranitelјstvo). U sklopu posete, bio je organizovan prijem u Gradskoj kući grada Stokholma.

——————————-

КО  ЈЕ  И  ШТА  РАДИ  „ДОНАТОР“ ЛАП ТОПОВА  WALTER E. GILBERT

Горепоменути амерички  „бизнисмен“ води комерцијалну фирму по имену : Отворена врата усвојења (Open door  adoption), која , као и свака комерцијална фирма има за циљ зараду. Јер, чим је комерцијална, фирма не може да буде „непрофитабилна“. У категорији  „pregnant“  (трудноћа)  њиховог комерцијалног сајта може се видети слика трудне жене са дететом у стомаку, испод које пише: „одржавамо вашу трудноћу како бисте изабрали родитеље за своје дете“ ( Choosing Your Baby’s Family  –  пренето  са сајта фирме са којом сарађују сараднице тренутног министра Ђорђевића за социјална питања у Србији). И даље:…. „Можете да бирате родитеље за ваше дете листајући албум…“ А наравно испод овог текста постоји ценовник који је назначен, али без јасних доларских цифара, јер лепо пише на њиховом сајту: „свако усвојење има различиту цену“.

Постављамо сада и тим поводом питање: Која психички нормална жена остаје трудна да би тражила родитеље за своје дете ? Зар није ОНА,та жена која рађа, родитељ своме детету ? Јасно је да је овде реч о куповини и продаји, али не о оној трговини која је вековима уназад вршена на месту данашњег „Волстрита“ где су на пијаци продавани људски робови и где и данас можете да чујете њихове крике. Данашња продаја деце је у „рукавицама“ и то се зове „пласирање детета“ у страну тајкунску, нормалну или ненормалну педофилску породицу која може да плати већу суму новца. Треба одмах рећи да фирма „hopscotchadoptions“ која је дошла да оствари сарадњу са Центром у Београду , у свом програму има и продају деце геј паровима.

Отац мога супруга био је једно време председник суда за децу у Француској и сведочио нам је о случајевима куповине деце из сиромашних земаља ( на горњем списку земаља, види се да су у питању само сиромашне земље, пошто је Русија донела закон против прпдаје руске деце Американцима).  Поштени француски судија говорио је да уколико се сазна сума новца која је за дете исплаћена , може приближно да се одреди ко је био купац детета. Суме од 30 хиљада евра па навише плаћају и појединачни парови, док суме изнад 300 хиљада евра плаћају најчешће организације различитог типа међу којима има и сатанистичких секти које у разноразним обредима жртвују децу из сиромашних земаља.

РЕКОНСТРУКЦИЈА  ЗЛОЧИНА: КАКАВ  ЈЕ  ПРОФИЛ  ЉУДИ  КОЈИ  СЕ  „БАВЕ“  СРПСКОМ  ДЕЦОМ?

Имена оних који су ЗЛИКОВАЧКИ поступили према отетом детету из наше породице су следећа: Светлана Миленковић, Весна Аргакијев, Александра Ракић – Центар за хранитељство и усвојење, Радослава Грујића, Београд, затим Јелена Гољић, Јован Вујичић, Раде Стефановић – озлоглашени Центар за социјални рад Обреновац, и Зоран Ђорђевић, од народа прозван „Шуга“, актуелни министар за социјална питања.

Информације које нам даје бивши сарадник БИА-е о старатељу отетог детета су следеће, преносимо његов текст:

„Jelena Goljic je iz sela Baric kod Obrenovca, alkoholicarka i zena koja nije roditelj niti ima svoju decu. Moral joj je na najnizim granama,uglavnom je u emotivnim vezama sa ozenjenim policajcima…“

О водитељу случаја отетог детета исти оперативац пише:

„Jovan Vujicic, neizivljeni klinac,vozi motor,clan moto kluba Obrenovac. Od skoro ozenjen,nema dece. To je klinac koji je od skoro poceo da radi….,zanat u centru za socijalni rad su ucili od Dobrile Kokanovic,bivse radnice centra za socijalni rad u Obrenovcu,koja je 4 puta pravnosnazno osudjivana za krivicna dela zloupotrebe sluzbenog polozaja,falsifikovanje,zloupotrebe kredita. Isterana je iz centra za socijalni rad. Takve osobe nam odlucuju o sudbini dece…“

После овога, упоредила сам  поруке оперативца са мојим професионалним утисцима  o датим особама. Ти утисци били су следећи:

Јелена Гољић,тзв. „старатељка“ отетог детета: ову особу видела сам само једном када ме је позвао тим који ми је предавао дете. Тада је пред искусним психологом Тамаром Борисављевић, ова социјална радница изјавила да је девојчица која је долазила из прихватилишта у Обреновцу „просечно дете“ и да неће моћи да прати наставу у елитној школи, на шта смо готово сви реаговали негативно, питавши је с којим правом и с којим знањем она то говори. Већ тада је ова особа показала одсуство сваке  психолошке културе, сваке емпатије и сваког поштовања према људима који нешто знају. То је иначе било први и последњи пут да сам ову социјалну радницу видела, све до самог дана киднаповања детета.

Јован Вујичић тзв.„водитељ случаја“: Овог обреновачког социјалног радника видела сам први и једини пут на дан самог киднаповања детета. У време када је детету израђиван пасош како би девојчица путовала макар недељу дана на море, чула сам се са дотичним социјалним радником телефоном  и он је потврђивао да ће помоћи у изради докумената које дете није имало седам (7) година, правдајући се да раније „није био укључен у тај случај“. Тиме је потврдио да је дете било у тзв. „сивој зони“ без докумената седам година !   Право је чудо и то како је овај потпуно психолошки неук и незрео младић без деце, без икаквог стварног знања и  без икаквог стварног искуства, могао уопште да постане „водитељ случаја“  једног избегличког детета из прихватилишта!? У дану самог киднаповања девојчице овај, очигледно искомплексирани, фрустрирани обреновачки социјални радник, показао је изузетну дрскост и суровост, такорећи насилничко понашање и према детету и према нашој породици.

Радиша Стефановић: тог тзв. правника, такође сам први пут видела  самог дана киднаповања детета. Пре тога неколико пута сам с њим коректно разговарала телефоном. У току киднаповања детета, правник Стефановић држао је погнуту главу, показујући ирационални страх, као и чињеницу да или не познаје , или се оглушио о закон о управном поступку, као и о закон о правима детета, погазвши све заједно.

Светлана Миленковић: Ову сарадницу Центра за усвајање и хранитељство у Београду (Радослава Грујића 17) видела сам само у почетку сусретања са Центром, и никакав контакт са њом после тога нисам имала, нити је то ико од мене тражио. На дан киднаповања детета, „провалила“ је непозвана и ненајављена у моју кућу и показала  невероватну дрскост, цинизам хладноћу и неемпатичност. Иако је она у датом Центру званично задужена за праћење хранитељства, није јасно која звања ова особа има , али предпостављам да има барем диплому основних студија. У једном једином разговору који сам са овом сдарадницом Центра имала, могу да посведочим да су њена знања о психологији детета врло оскудна и да ништа не уме да објасни, нити аргументуише. Изгледа као типична агресивна „горе-доле“ структура  личности која се позива само на фиктивни ауторитет који јој из неког разлога, највероватније због личне фрустрације прија, те показује садистичко слепило и глувоћу према сваком дубинском психолошком говору. Право је чудо како је особа оваквог ригидног и садистичког , хладног и неемпатичног понашања  уопште могла да доспе до места на коме се ради са људима, и још горе са децом!

Александра Ракић: Ова млада сарадница Центра пратила је дете редовно, без икаквог конфликта. Међутим, од почетка је показивала велику надменост (што је карактеристика већине „шорошевских“ кадрова у Србији) која је временом постајала све већа и већа. Дете  се ове сараднице бојало и цртало ју је као „баба-рогу“ , односно није са њом имало прави контакт. Иако је надменост ове младе сараднице Центра постајала све већа, на моје професорско питање о томе како изгледа идентификација детета на раном узрасту, она није знала да одговори. Позивала се на програм о „инклузији“ на коме је радила, а та „инклузија“ се завршила истргнућем детета из једне од најбољих школа у Београду и бацањем у непознато.

Весна Аргакијев: Нико од нас није знао ко је ова особа , нити има ли  било какво психолошко знање и постигнуће. Нигде није могуће наћи ниједан њен рад, или било шта креативно, никакво ни усмено, ни писано дело. Никакав контакт са овом сарадницом Центра у Београду која се представља као кадар „Карнеџи фондације“ нико није имао. На дан киднаповања детета, позивала се на власт и на  „државу коју она представља“. Са овако неуким особама жељним моћи, илузорно је уопште разговарати  и објашњавати им шта је у ствари држава коју сви ми плаћамо и чинимо. Аргакијев је деловала сурово, и притупо, као неко коме је важно само да каже да има моћ да било коме учини зло. Та особа  вероватно представља главни контакт са америчком комерцијалном фирмом за „усвајање“, односно продају деце, јер је пронађена на сликамна заједно са бизнисменима који воде ову фирму. Она је при Центру била некакав супервизор и контролор хранитељства, иако није познато да има иједну већу диплому од, претпостављамо, дипломе основних студија или  неког кратког неидентификованог курса. Профил: понашање дрско, митоманско, арогантно, цинично и сурово.

КАД  ДЕТЕ  ИЗГУБИ  СВАКУ  МЕМОРИЈУ, ОНДА  ИДЕ  ПРЕКО  ГРАНИЦЕ

Судбина из наслова овог поглавља  вероватно је била намењена девојчици коју смо подигли из беде и излечили је од болести (центар у Обреновцу је познат по деци која имају вашке и потпуно црне зубе услед недостатка калцијума –  а баш о томе жели да сведочи једна бивша социјална радница). Затим смо девојчицу почели да учимо страним језицима, залечили је од страхова и огромне патње с којом је дошла код нас и учинили то да у једној од најбољих београдских државних школа почне да добија петице.

Међутим, будући да су им вероватно страни ментори саветовали да се са породицама које приме дете потписује  „уговор на две године“ , мodus operandi ових корумпираних социјалних центара у отимању деце је следећи: чим се дете пласира у неку добру породицу, садистичке , хладне и неемпатичне особе које кобајаги „прате дете“ , почињу са тражењем грешака и са окривљавањем породице. Према сведочењу многих породица које се максимално труде око деце, у питању су обично неке бесмислице  , као на пример: дете има изгужван рукав, није очешљано и слично… Програм наметања кривице хуманим људима који истински помажу децу почиње одмах, како би се свашта натрпало у року од те две године  до истека тзв. „лиценце“. Од почетка се премедитирано иде са тим да ће дете које се стабилизовало у некој породици, бити после две године „пресељено“ даље (иако се то породицама не каже), а ово се  нарочито ради управо онда ако је нешто са тим дететом постигнуто и ако је постигнуто нешто позитивно, ако је дете у нечему постигло успех ! Тада се дете намерно отима јер је његова „цена“ тада много већа. Иако то породице обично не знају, тзв.“стручни тим“ се упиње да вештачки створи такав амбијент у коме ће дете „морати да се сели“. Прибегава се вероватно оном пољу на коме постоји неки сарадник јатак, или лекар који је спреман да за новац фалсификује неки налаз.  Међутим, упркос свим овим унапред припремљеним радњама, необразованост и глупост ових особа на крају их ипак изда , као што је то било у случају приче о „шуги“ !

Када се дете на нехуман начин и на силу, без већег разлога, односно без икаквог разлога пресели у нову породицу (јасно је да му се тиме учини стравично психолошко и физичко насиље!) , новој породици се каже да је дете ту смештено само „привремено“ и да се не треба везивати за њега (већ ово је довољно да се оде на психолошки Суд части !). Затим се ради на томе да се дете, ако је могуће, још барем једном негде пресели, како би оно  изгубило свако памћење и сваку сигурност (у нашој науци ово се зове психолошко убиство), а потом се амнезично, уплашено и схизофрено дете обично одводи, осносно продаје (пардон, „пласира“ за новчану накнаду) негде изван границе Србије. Овако, према сведочењу људи, раде ти поткупљени „стручни тимови“ који од сваке продаје уништеног дечјег живота, вероватно деле велике зараде и проценте.

Метода испоруке деце смишљена је у чврстом социјалном инжињерингу против кога се бори сваки мој студент психологије већ на првој години студија. Није тај инжињеринг смислио ни научник Павлов, чак ни Скинер, Гатри, Вотсон…, него још Игњације де Лојола који је научним, психолошким методама ломио људске, односно дечје личности.  О. Хаксли је такође нешто слично описао у свом „Врлом новом свету“. Не тврдим да данашње киднаперке и киднапери деце  разумеју било шта о овоме. Њихова сазнајна и когнитивна раван су вероватно на врло ниском ступњу, али оне „одрађују“ оно што им је у невладиним (односно владиним организацијама других земаља) секторима наређено преко разноразних „обука“ и „курсева“. Ове нове јаничарке то раде аутоматски и слепо , без дубљег разумевања, али у спрези са мржњом, осветом, личним комплексима завишћу и корупцијом.

ДА  МИНИСТАР  „ШУГА“ ОДГОВОРИ СРПСКОМ  НАРОДУ  НА  СЛЕДЕЋА  ПИТАЊА.  МИ НЕ ОПТУЖУЈЕМО, МИ САМО ЈАСНО И ГЛАСНО ПИТАМО:

Обраћаћемо  се овом залуталом министру директно, јер се чини да дотични није ни заслужио да му било ко у српском народу  „персира“. Дакле:

1. Ђорђевићу, одговори шта твоје сараднице из хранитељског и социјалних центара у Србији раде са комерцијалном фирмом Валтера Џилбера и са комерцијалном фирмом Робин Сајземор, и ко им је дао дозволу за ту сарадњу ?

2.  Објасни шта твоја сарадница и једна од киднаперки детета из наше породице, Весна Аргакијев ради са америчком црквом („Еванђеоско удружење“), односно са протестантском сектом са седиштем у Земуну (управо тамо где је киднаповано дете одведено) и са извесним Самуилом Петровским ?

3. Будући да  си јавности изјавио да том и таквом „стручном тиму“ који је киднаповао дете из наше породице верујеш 200 посто, онда се код тог „стручног тима“, Ђорђевићу распитај, па одговори српској јавности : колика је просечна цена приликом продаје детета из мајчиног стомака, пардон, приликом „пласирања“ детета у неку америчку породицу , а што , наравно, има своју цену?

Морам ипак да приметим овде (као стручно лице које је у својој каријери, подразумева се, правило тестове интелигенције) да Удружење „Менса“ треба да упути питање своме члану Ђорђевићу: Шта значе његове речи: „200 посто“ ? (тако бисмо по нашој скали интелигенције видели да ли овај човек разуме да је 200 посто исто што и 0 посто, јер у математичком смислу 200 посто не постоји). Ако на то питање не одговори, особа која је прошла кроз „којекуде банкарске курсеве“, па после тога кроз министарство војске, све до српске социјале, предлажем „Менси“ да га избрише из својих редова.

4. Како то Ђорђевићу, ниси од свог „стручног тима“ сазнао да је школа „Владислав Рибникар“ државна, а не приватна школа?

5. Како то Ђорђевићу ниси сазнао да је кожна болест  „шуга“, која ти је од сада за цео живот од стране српског народа залепљена као надимак, заразна болест ?

6. Како то Ђорђевићу, да ни ти ни твоја сива еминенција Вулевић ( човек затамљених наочара и непознате професије за јавност) који је изјавио да „му није важно да ли је неко доктор психологије“,  не знате да је за било који поступак са децом нужно познавање психијатрије, психологије и педагогије, а будући да се и сам „упињеш да докторираш“, богами, важно је и звање, које подразумева степен и раван одређеног знања?

7. Шта значи јавна изјава твога сарадника Вулевића на N1 телевизији: „Према Хашкој конвенцији, ми сваке године око 20 (двадесеторо) деце морамо да испоручимо или дамо (парафразирам) на усвојење ван Србије? Колико сте тачно до сада српске деце „испоручили“ странцима ?  (зна се да су истоимене америчке фирме до сада из Украјине купиле око 1000 деце). Са којим сте све земљама склопили уговоре о „усвајању“ српске деце?

Значи ли то да у Србији у којој влада бела куга нико неће да усвоји ову децу сирочиће, или да од нормалних и стабилних људи на исти начин отимате децу као што сте отели нашој породици? Где заврши тај новац који добијете „испоруком деце према Хашкој конвенцији“?

8. Ко је донео  антипсихолошко и антихумано „правило“ да се за смештај деце у породицу потписује уговор на две године? Који вам је то „стручњак“ вашег „стручног тима“ наложио да децу третирате као интернет провајдер или бојлер са гаранцијом од две године?  Да ли зато твоја обскурна еминенција Вулевић, сакривен увек иза тамних наочара, презире (боље рећи боји се) сваког ко је доктор психологије и ко би му објаснио да је сâмо ово правило нехумано и немогуће када су у питању људска бића којима је потребно трајно афективно везивање ? Ко вам је дозволио да људска бића третирате као ствари и да кршите све законе науке и сва права детета загарантована Уставом Републике Србије?

9. Ко обучава ваше социјалне раднице и психолошкиње-стипендисте Шороша, тзв. „инклузивке“ које дете из једне од најбољих школа у Београду бацају у непознато, те тако на делу показују на шта се своди њихов, од страних фондова добро плаћен, програм „инклузије“ ? Ко бира и ко контролише ове кадрове који се баве српском децом ?

10. Ко је тебе Ђорђевићу примио да се бавиш „родном равноправношћу“ када си сиромашно српско ЖЕНСКО дете са Косова својом подршком киднаперкама  нехумано извукао из добре школе и бацио на периферију у непознато?  Да ли је то родна равноправност за коју си „стручан“?

11. И најзад, како је могуће Ђорђевићу да те је Бог толико ослепео те не видиш да ово што је твој „стручни тим“ урадио несрећном  детету отетом из наше породице , може да се догоди свакоме ко има децу у Србији, па би простим силогизмом могао да закључиш (пошто си члан „Менсе“) да то сутра може да се деси и теби?

Најзад, треба рећи и то, особе које су имале некакву хуманост и са којима је постојала добра сарадња у нашем случају (Ивана Маркулић , Светлана Максимовић из Обреновца, психолог Тамара Борисављевић из Центра у Београду), напрасно су нестале пред акцију премедитираног и унапред спремљеног отимања детета из наше породице. Склоњени су били сви поштени и хумани социјални радници, како би људи зликовачких поступака имали одрешене руке. Али, ја им овде, на крају овог текста обећавам да ће на те њихове шугаве руке пре или касније бити стављене полицијске „лисице“.

Зато, на крају, да поновимо још једном имена оних који су ЗЛИКОВАЧКИ поступили према отетом детету из наше породице: Светлана Миленковић, Весна Аргакијев, Александра Ракић – из Центра за хранитељство и усвојење, улица Радослава Грујића у Београду, Јелена Гољић, Јован Вујичић и Радиша Стефановић – према сведочењима бројних људи- из озлоглашеног Центра за социјални рад у  Обреновцу, и, наравно, Зоран Ђорђевић, актуелни министар за социјална питања,  од народа заувек прозван „Шуга“.

Молимо читав српски народ који нам је дао подршку да на сваки начин утиче на то да ове ликове што пре стигну виша сила и правда. Тражимо да Србија донесе руски закон о заштити деце, закон „Диме Јаковљева“!

mila am.firma

озлоглашена америчка фирма коју су тужили у Јерменији

лево: човек непознате професије Вулевић сакривен иза тамних наочара

mila am.firma1

С лева на десно: Самуило Петровски (Еванђеоско Удружење у Земуну), киднаперка Весна Аргакијев и Директор фирме за „пласирање“ беба за новац: Валтер Џилбер: Можда срећни и насмејани због добре зараде

mila.svetlana.milenkovic

Светлана Миленковић, „водитељка“ хранитеља, особа хладних и сурових поступака у тренутку „мисаоности“

mila.rade.stefanovic.jelena.goljic

Правник погнуте главе Раде Стефановић и старатељка Јелена Гољић весели у заносу  „стручности“

————————————————————–

Доле: Друга УСА фирма која сарађује са Центром за хранитељство у Београду, а коју је због крађа и проневера у трговини децом тужила Јерменка Ванеса Качадуријан.

Hopscotch Adoptions

Adoption Institute Release: A Major New Study and Best Practice Standards on Gay/Lesbian Adoption

Проф Др Мила Алечковић

22. јануара 2018.

 

 

 

Извор: Православна породица