СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ: Изгубљена национална свијест никад се неће вратити!

НА ДАНАШЊИ ДАН РОЂЕН ЈЕДАН ОД НАЈВЕЋИХ БОРАЦА ЗА СРПСКА ПРАВА

 *

Дана 22. фебруара 1826. године, рођен је један од највећих бораца за права српског народа. Светозар Милетић био је адвокат, политичар и градоначелник Новог Сада

Случајност је, разуме се, да су најзнаменитија српска национална институција – Матица српска, и најзначајнија политичка личност српског народа северно од Саве и Дунава – Светозар Милетић, угледали света истог месеца и исте године: фебруара 1826. Матица је основана 16, а Милетић је рођен на „трапаву среду“ 22. тога месеца. Није, међутим, случајност што су се они јавили баш у историјској епохи у којој је српски народ у Хабсбуршкој монархији осетио насушну потребу за једном јаком културном институцијом и једним снажним вођом око којих ће се окупљати и који ће га предводити у његовој борби за природна и легитимна национална и политичка права.

Милиетићеви погледи – национални и политички – сажети у Туцинданском чланку (Срби су свој рачун са Бечом завршили. Они решење свог статуса и гаранцију свог националног положаја морају тражити на другој страни: у споразуму са мађарским либералним политичким снагама, које се такође боре против аустријског централизма и германизације) и на Благовештенском сабору, оставили су силан утисак на српску јавност у Угарској, али и много шире – у читавом српству.

Неуморна, смела и енергична активност коју ће после тога развити на разним пољима националне и локалне политике и културе створиће од Милетића незамењивог народног вођу и трибуна, са харизмом коју историја неће умањити, већ чувати и увећавати.

Он ће постати прва личност најважнијег српског политичког гласила – Српског дневника (до 1864) и оснивач знамените Заставе (1866); најутицајнији члан, неко вријеме и предсједник Српске читаонице у Новом Саду, један од најистакнутијих оснивача Српског народног позоришта (1861), иницијатор реформи у Матици српској, сијач новог либералног духа у Новосадској гимназији, предводник и прва личност Уједињене омладине српске у њеној борби за културно и политичко јединство српског народа (1866-1872), оснивач, писац програма и ауторитативни вођ Српске народне слободоумне странке (1869), у неколико мандата посланик у Угарском парламенту и на српским народно-црквеним саборима.

Популарност и омиљеност у народу довеле га је два пута на положај градоначелника Новог Сада (1861-62. и 1867-68) са којег су га рушиле државне власти – први пут аустријске, други угарске.

Борца за национална права свога и других немађарских народа, толике снаге и утицаја какве је имао Милетић угарске власти нису могле мирно гледати и толерисати. И он и његова странка изложени су разноврсним нападима, притисцима и прогонима. Милетић је 1870. био први пут осуђен на једногодишњу лакшу робију због „пресне кривице“ коју је одлежао у Вацу. А кад је у Херцеговини и Босни 1875. избио „трећи српски устанак“, којим је отворена нова велика источна криза, када су Србија и Црна Гора 1876. ушле у рат против Турске и кад су се у све то материјалном и политичком подршком укључили Милетић и Народна странка, краљевска угарска влада је одлучила да га дефинитвно сломи и елиминише са јавне сцене.

Ухапшен је у јулу 1876, држан бескрајно у истражном затвору циничног имена „Фортуна“ у Будиму, тек 1878. је, на монтираном процесу осуђен „за велеиздају“ на пет година тешке тамнице. Физички и духовно оронуо, помилован је и ослобођен крајем 1879. да би у Новом Саду био дочекан Змајевим покличем: „Диж`те децу из колевки/ Да запамте његов лик“.

После опоравка, Милетић се 1880-92. вратио политичком животу. Пред собом је имао два циља: очување нарушеног јединства Народне странке и настављање публицистичке и парламентарне борбе за заштиту интереса српског народа.

Доследно развија и разрађује раније формулисане главне идеје своје политичке филозофије. Али, нити је Народна странка више била она иста која је 1869. усвојила Бечкеречки програм, нити су Милетићеве идеје наилазиле на онако одушевљен одјек у српству као деценију или деценију и по раније. У таквим условима, скрхан болешћу, Милетић је дефинитивно сишао са политичке сцене 1882. Његова странка ће се коначно распасти 1884. а он ће стар и немоћан поживјети у кући сина Славка у Вршцу до 4. фебруара 1901. Политичка мисао која је иза њега остала носила је, међутим, трајне историјске вриједности које нису ни данас изгубиле актуелност.

Милетић је српском народу оставио важне поуке:

1. „Ми смо и Срби и грађани“. То значи да смо ми народ јаке националне и родољубиве, али и демократске свијести. Не мјерећи шта је важније, Милетић је ипак опомињао: изгубљена грађанска права могу се у повољном стицају политичких прилика и вратити; изгубљена национална индивидуалност и свијест „никад, ни довека“.

2. „И један Србин док постоји и он је народ“. Она изражава највишу самосвијест Срба и спремност да јој остану одани и у најтежим околностима, упркос свим настојањима да буде угушена и затрвена.

3. Српски народ мора бити и духовно (културно) и политички јединствен. Ми не желимо јединство Срба само сјеверно од Саве и Дунава. Јединство Срба – макар само духовно – мора обухватити све припаднике српског народа јер без тога није јединство. Оно мора припремити и њихово политичко уједињење. Јер: „Срби морају имати своју јединствену и независну државу“. Тек када је створе и учврсте могу размишљати о образовању ширих државних веза – федерација или конфедерација са другим балканским народима. Прије тога, није разумно.

(Чедомир Попов)

*

Извор: ЦАРСА