Данашња Румунија се тренутно налази у жижи европске јавности због наводних слободарских протеста широм земље, демонстрација против легитимно изабране владе ради неспремности исте да се строжије обрачуна са раширеном корупцијом.За разлику од 1989. године, када су масовни протести довели до киднаповања и ликвидације председника Николае Чаушеског и супруге, садашње демонстрације предводи и подстиче сам председник државе – Јоханис Клаус, иначе етнички Немац.
Србија, као историјски пријатељ и сусед, као и некадашњи савезник Румуна и њихове државе, је животно заинтересована за геополитичку стабилност ове огромне територије са којом има заједничку речну и копнену границу. Такође, ове две балканске државе уједињује и заједнички интерес у мирољубивом решавању свих отворених питања мањина: статуса аутохтоних Влаха и Цинцара у Србији, етничких Румуна у Војводини, као и сербске мањине у самој Румунији. Како бисмо лакше појмили димензије ових проблема, нужно се морамо вратити у даљу и ближу прошлост јер ће нам само такав приступ омогућити непристрасно сагледавање и историјски праведан суд о горе наведеној етничкој заврзлами. Зато, пођимо прво од чувене 1948. године , на стогодишњицу такозваних националних револуција деветнаестог века. Који су били стварни разлози југословенске „издаје“ у односу на тадашњи руски блок, и каква је била геополитичка ситуација по окончању Другог светског рата?
Разлози југословенске „издаје“ у односу на тадашњи руски блок
Разлог услед којег је Југославија направила искорак из руско-совјетског ћириличног стаљинизма није свакако био идеолошке природе и није се тицао тобожњег „култа личности“ Јосифа Висарионовича и његове „страховладе“. Осакаћена и десеткована тадашња Србија (према којој се имало поступати као према „окупираној земљи“, према изјави самог Броза), била је још увек превише индустријски, демографски и геополитички јака, понајвише захваљујући снажном историјско-културним наслеђу и својим везама са руским и словенским ћириличним светом. Зато се морало убрзано приступити стварању вештачких нација и распарчавању сербског духовног простора путем претварања Старе Србије (Маћедоније) у чокалијски бугарашко-арбанашки вилајет новојезика, Босне у латинизовани „социјалистички“ санџак и Црне Горе у расрбљену удбашку енклаву. Питања најшире „аутономије“ (са правом вета у односу на ужу Србију!) за Војводину и арбанашење Космета бивају остављена за постепено остваривање и она ће бити озваничена озлоглашеним уставним променама 1974. године.
Независне „распуштенице“ бивше Краљевине СХС, Хрватска и Словенија су добиле значајна територијална проширења – поделиле су Истру, Словенији је припала Бела (Сербска) Крајина а дојучерашњој Ендехазији потврђује се Славонија, Барања, Жумберак, Далмација, Лика, Банија, Кордун, Дубровник и сва острва у Јадранском мору. Само захваљујући личном пожртвовању неколико крајишких Срба (Статуто Валахорум из давне 1630. године је њима још тада подарио влашку државност у оквиру Аустрије ), спречава се избијање „социјалистичке“ Новохрватске на Земун и припајање доброг дела Срема. Међутим, тада је сама Србија постала поприште најкрвавијих покоља и погрома староседелачког образованог слоја, од Сремског фронта па до масовних гробница „класних непријатеља“ диљем сербског етничког простора, од сербске Атине (Војводства) па до горштачке Спарте (Светог Саве Зете и Херцеговине).
Све стратешки важне фабрике бивају једноставно пресељене у Хрватску и Словенијуа у Брозославији се уводи кроатокомунистички новоговор „светог“ Јосипа Радника и његових измећара Кардеља, Бакарића, Крајачића, Ђиласа , Леке и Крцуна. Али, не лези враже, постојали су и Стаљинови пројекти стварања снажне балканске конфедерације Југославије, Румуније и Бугарске, по узору на моћну ЧССР ( Чехословачку) – сателита СССР ( ћирилично-славјанске империје братства народа). Ово тада постаје права ноћна мора за закулисне извођаче радова и господаре судбина, који тада још увек раде на Интермариум евакуацији и реорганизацији најзначајнијих нациста из Немачке, НДХ, Малорусије и Беле Русије, Балтика и Скандинавије. Јер, суштина нацизма је била препознатљива, тада као и данас : расистички рат против Словена свим средствима а према свим британским колонијалним принципима заваде и најсуровије пљачке природних богатстава. И сам Ватикан, као кум оба светска рата у којима је посредно и непосредно страдало стотинак милиона Славјана, имао је огромне интересе у свом балканском дворишту.Крах фашизма и линчовање Мусолинија („Божјег Провиђења“ курије) нису нимало угрозили вековне планове папства за освајање светске власти и латинизацију, тојест покатоличење преосталих словенских „шизматика“ и „бизантинаца“. Кичерај фашистичке сценографије пробуђене славе Римског царства и пагански римски култови енглеског плаћеника Дучеа, су итекако погодовали мисионарском и колонијалном ширењу на Исток лажне папске вере у Човекобога језуитских војски и инквизиторских мучитеља попут Павелића, Степинца, Бандере или Кунцевича.
“Ломљење кичме” Србији
Зато се још тада активирају све полуге утицаја на црвеног малтешког витеза Амброзаи на његову свиту улизица, како би се Србији „сломила кичма“ и свакако онемогућила потенцијална православна конфедерација, која је за Рим прави кошмар.Уз „Труманова јаја“ и упумпавање кредита, активира се и крвави голооточки циркус Информбироа ради одвајања од тадашње Русије и њеног погубног уплива: ћирилице и описмењавања нишчих, нуклеарних технологија и невероватног научног и техничког развоја, егалитарне екумене братских и славјанских народа, мира и опоравка од троцкистичког и нацистичког пакла. Преко моћне унијатске пете колоне, и у Румунији Георги Георгију Дежа (који још има улице по „Србији“) се изазива реакција на „сербску братску издају“ и заоштрава романизација (култ Рима – фашио) језика и културе, уз отворени прогон у мочварне степе Барагана свих оних који су се изјашњавали као Срби.Ћирилица, као древно писмо кнежевина Влашке и Молдавије, од којих је и настала вештачка држава Румунија у другој половини деветнаестог века, бива дефинитивно прогнана из јавног живота „Романије“ и сербски називи се преименују док се сербске речи у новорумунском језику маргинализују и постају архаизми – мртва слова. Као и у данашњој Србијици, сербски језик и влашко-молдавска ћирилица (слична сербском писму пре Вук-Копитарове бечке реформе ) се прогоне у резервате црквених богословија и „заосталих“ православних духовних академија у „напредној“ Романији (Римљанији у преводу), држави славних „традиција“ тобожњих потомака римских легионара и латиничне псеудоисторије. Активира се још тада питање тобожње угрожености Влаха у Југославији и форсира се њихова насилна романизација и иредента, док се сербска имовина у Румунији плени, затварају се школе и читаонице и сатире се старокалендарско ћирилично славјанство и правоверје.
По питању Влаха здружена римска (романска) и београдска кроатокомунистичка пропаганда (др Јован Пејин) тада имају слаб одјек, јер влашки корпус бива најзадртији бастион Србствакао што ће и влашка шубара бити све до данашњих дана симбол хајдучког отпора пролетерској модернизацији (расрбљивању) Србије и Југославије. Источна Србија се јуначки одупрла Хитлеру, а последњи влашки четник-шубараш је хајдуковао све до 1973. године!
Наравно,“ југославенска“ београдска историјска наука (која је огромна лаж, по речима др Радована Калабића), изникла на згаришту Народне библиотеке из гнојива кумровачких курсева, одувек понавља уносну ватиканску мантру о тобожњем досељавању Серба на „Балкан“ у седмом веку, као и о наводном староседелаштву и тапији Влаха и Цинцара (само као Румуна, римљана) и Илира (читај Шћипетара) на протоевропским тлу. Тако и данас, самозвани мудраци САНУ папагајски блебећу о „романском карактеру“ влашког језика и народа, иако они сами не познају нити једну једину реч древног или модерног влашког говора! С друге стране, савремени румунски академици, као што беху Николае Јорга и Њагу Ђувара, су отворено признавали своју неукост по питању елементарног познавања словено-сербских језика и наречја! А још је давне 1827. као и1847. године славни Јован Стерија Поповић (трагом Саве Текелије) објавио познате чланке “Шта Власи о Сербљима мисле“ и „Речи српско-словенске у влашком језику познате“ убедљиво побијајући етимологије тадашњих румунских лингвиста.
Немачки краљеви Румуније и Бугарске
Што се саме Бугарске тиче, њено пуко постојање као ћириличне славјанске државе сербског говорног подручја, а под руским старатељством и географски близу Фанара и Цариграда, распомамљивало је германске језуите у Риму. Посебан разлог за забринутост крижара из Рима представљала је чињеница да су Бугарска и Румунија остале без „својих“ краљева немачке лозе! Ови „краљеви“ Бугарске и Румуније нису имали ни кап бугарске или влашке крви, мрзели су свој народ и православну веру и били пуки спроводиоци швабске агенде. Специјалитет ових „Шокаца“ (стари влашки израз за Немца), било је изазивање интрига и рата између „унтерменшен“ (подљуди) са ове и оне стране „границе“ (и у модерном „романском“ језику, међа се каже – граница) подунавских земаља.И православна Грчка је имала „свога“ швабског краља, док је краљ србохрвацких Словенаца Александар Карађорђевић 1922. године оженио „румунску“ принцезу која се звала Марија фон Хоенцолерн Зигмаринген, а чији је деда по мајци био војвода од Саксен Кобург лозе! Молим лепо, плава шокачка крв није вода па је „румунска“ краљица већ 1925. године испословала код племенитог супружника давање коначне аутокефалије „Румунској Православној Цркви“ на старим сербским територијама, наравно уз заплену имовине, присилну румунизацију и брисање древне и славне сербске културне баштине (што је био стари сан Франца Јозефа Првог). Ова немачка краљица и баба данашњег „престолонаследника“ са Дедиња, је изгледа закулисно владала првом Југославијом, јер је већ 1929. године успела у намери да убеди храброг краља Александра у пропалом покушају да поднесе предлог (који су здушно подржали Хрвати) да се званичним законом забрани ћирилично писмо у СХС краљевини Југославији! Након свега неколико лета, овога краља ће црној земљи предати ћирилични бугарин Величко Димитров Керин – „Черноземски“…
Унија и нови календар
Што се тиче новоствореног румунског патријарха Мирона ( Елие Кристеа, “бившег“ унијате и криптокатолика), он се показао као обична марионета у рукама немачких краљева и језуита и одмах је започео најперфиднији прогон монаштва и свештенства које се тада супротстављало увођењу, свеже одобреног,“ новог“ (папског) календара на озлоглашеном и разбојничком „Васељенском сабору“ 1923. године под диригентском палицом незаконитог „патријарха“ Мелетија Метаксакиса.
Ову календарску јерес и новотарију митрополит Антоније (Храповицки) ће жигосати као „бесмислени уступак масонерији и папизму“, а прихватиће је у начелу и Српска црква заслугама делегата Гаврила Дожића и Милутина Миланковића. Као пандан каријери критског масона Метаксакиса , румунски патријарх-унијатски кловн Мирон појављује се 1938. године у улози премијера-регента аутократске Румуније, звање којим га је „частио“ немачки краљ Карол Други и које је овај самозванац искористио за најокрутнији прогон свих старовераца ( понајвише Серба влашко-бесарбске крви) које је слао у логоре, стрељао је богомољце, порушио је све старокалендарске храмове и бацао је монахе у манастирске бунаре!
Да избегну смрт и мучења, монаси старе вере су бежали у шуме, где су им побожни мирјани кришом доносили скромне оброке у скривене пећине које су штитиле ове подвижнике од сурових зимских хладноћа и хајки. И овде су на себе преузели највећу жртву свештеномученици и исповедници сербске крви – архимандрит Галактион Кордун (будући митрополит старокалендараца) и бескомпромисни епископ Виктор Василије (НКВД и Берија су га касније киднаповали и осудили на смрт). И патријарх данашњих румунских старовераца се зове Власије… Нажалост, и данас, после скоро тридесет година од пада комунизма, Румунија има „свог“ шокачког председника – саксонца и лутерана Јоханиса Клаусакоји се отворено залаже за укидање православне веронауке у школама и ширење геј „свадби“, харангирајући руљу на улични преврат и братско крвопролиће …
Немци и Ватикан су убеђени да ће још дуго владати овом прелепом и пребогатом словенском територијом те да ће од ње направити нову Пруску-Понемчију-Украјину, коју ће на Истоку хушкати да ратује против Руса (због Молдаваца), а на Западу против Серба (због Влаха). Ипак се чини да се етнички инжењеринг и безобзирна пљачка ових напаћених словенских и православних народа ближи своме крају јер се и геополитички изузетно важна Бесарабија (садашња Република Молдавија) коначно враћа својим сарабским коренима и својој славној прошлости. Она је одувек била житница и виноград словенског света, и из ње је некада потекао најснажнији отпор унијаћењу које се спроводило путем ширења „скјавета“ (робовске папине латинице за Словене) и налази се под небеском заштитом Светог Пајсија Величковског.
Србија, Влашка и Молдавија – српске земље најстарије цивилизације (колевка Винче, Старчева, Лепенског вира и Трипоља)
Ови простори Влашке и Молдавије, уз историјске сербске земље представљају најстарију цивилизацију протоевропљана и њени староседеоци махом припадају истој генетској хаплогрупи коју научници називају Мајком Старе Европе, колевком Винче, Старчева, Лепенског Вира и Трипоља. Осим непроцењивих археолошких налазишта, Србија, Влашка и Молдавија су и светске велесиле по питању антрополошког наслеђа, атавистичке музике и фолклора а по природном богатству и залихама нафте, гаса, пијаће воде, угља, злата, бакра и уранијума су у европском врху. За дивно чудо, краси их и најнижи доходак по глави становника као и огромна презадуженост (спољни дуг) привреде, такозвано дужничко ропство. Зато ће по ове државе бити најопаснија тенденција немачких (и белосветских) поверилаца да лажне дугове претворе у потпуно власништво над земљом, језерима, рекама, обалом, ораницама, виноградима, бањама и ваздухом , изворима пијаће воде, планинама, бранама, рудницима и то пре него што дође до неизбежног слома европске (немачке) економије која тренутно личи на дивовску кулу од карата ненаплативих кредита и пирамидалних шема. А све по оној баналној максими – уколико имам 10.000 евра дуга према банци онда сам ја у проблему, док у случају да мој дуг премашује 2.000 милијарди евра, е онда је моја (немачка) банка та која има проблем…
Баш зато Шокци (Немци) и звецкају оружјем на сербским и руским границама, наоружавајући Укропе, Хрвате и Шиптаре, а мораће неизоставно да „закувају“ и влашку чорбу! Уосталом, ту је и фамозни амерички НАТО ракетни штит у „Роуманији“ а ваља подсетити и на баналну чињеницу да је најучесталије америчко презиме Смит (Шмит)… Англосаксонци су најчистија германска раса, а „британска“ краљевска династија Виндзора је променила име током Првог светског рата (1917. године!) , јер су они уствари одувек били Саксен-Кобург Гота Хановер… Као што је данашња Румунија одувек била оно што је и сада – Влашка, Молдавија и област Трансилванија, иако је, пре свега 160 година, добила невероватно захтевно име: Римљанија (Романија) – назив који, парадоксално, све народе света подсећа на стварно присуство вишемилионске ромске мањине и расе у овој опустелој земљи. Застрашују и званичне процене да је губитак становништва данашње Румуније од 1989. године до данас отприлике 4 (четири!) милиона људи, док је државу напустило преко 8 (осам!) милиона печалбара и просјака, понајвише према Шпанији, Италији и Француској где су лако подложни асимилацији и где их је Ватикан дочекао раширених руку, предајући им стотине напуштених римокатоличких богомоља. Такође, читаве армије састављене од припадница најстаријег заната опслужују потражњу у свим земљама Европе, уз неизбежно бујање индустрије наркомафијашког поробљавања људи, заједница и држава. Истовремено, широм Румуније транснационалне компаније извлаче гас из шкриљаца , изазивајући праве побуне очајног живља који се суочава са заувек затрованом земљом и без пијаће воде.
Жал за Николајем и подвизи Влада Бесараба
Сасвим природно, сада се народ Румуније носталгично присећа прохујалих времена „диктатуре“ Влаха Николе Чаушеског ( из срца влашке низије, село Скорничешти ), који се својевремено отворено и искрено надахњивао владавином најоклеветанијег влашког војводе Владислава Басарабa Змајевића (Дракуљеа – сина Змаја), влашког Милоша Обилића и осветника Косова. Ова србенда, која је одрасла у турским мучионицама јер га је благородни отац Владислав Басараб Драк (Змај) морао дати као залог (талац на старовлашком) на верност код турског султана Мурата Другоггде мали Влад остаје све до трагичне погибије оца и старијег брата Мирче, када их на превару убијају људи по злу чувеног Сибињанин Јанка (члан крсташког папског реда Змаја и „онај који касно на Косово стиже“) . Чувши за смрт оца и брата, Владислав Трећи Басараб (од мајке Снежане, ћерке Александра Доброг – једног од владара Молдавије), са допуштењем султана се 1448. године враћа у Влашку и, захваљујући подршци старих очевих присталица, успева да се домогне трона (тако се и на старовлашком језику називао престо), ставља на главу влашку кушму (шубару) уместо уобичајене кунуне (круне), облачи се у властелинску шубу (одежду постављену крзном) и добија титулу кнеаза (кнеза) Влашке под надимком Дракуљеа ( син Драка-змаја, Змајевић).
Први период његове владавине траје кратко, јер гапапски крсташ Јанко Хуњади протерује за Молдавију, где се Владислав склања код ујака – молдавског војеводе (оног који воине води) Богдана Другог. Окупивши 5.000 љутих Карабогданаца, Владислав Басараб се поново враћа на влашки престо 1456. године, када на мегдану одрубљује тигву (главу) Владиславу Другом Данестију, нејаком владару који је трпео непрестане турске похаре и пустио у земљу католичке Сасе (шокце-тадашње „фолксдојчере“) који су багателно црпели рудно богатство и зеленашили. У Влашкој влада хаос, живи се под сталном претњом од турских упада а пређашња властела-бољари су учествовали у завери и били издајници (иуде) Владиславовог оца и старијег брата Мирче. Владислав их сазива и све их погубљује по турски, на цепи (што би рекли: део цепанице, колац), заједно са свим члановима породице и ближом рудом (или род, родбина на старовлашком ). Ради на јачању државе ослањајући се на обичан народ и укидајући феудалне обавезе, од Трговишта прави престоницу влашког војводства и оснива на реци Д(у)мбовици насеље Букурешт те подиже чувени замак Бран (који брани,одбрана).
Након опоравка земље, Влад Басараб је спреман да са 35.000 разбојнићи (војника, ратника) народне војске крене на добро утврђени тевтонски град Сибиње (данашњи Сибиу), где слама отпор папских витезова тевтонаца, Саса и германских лихвара-трговаца, набијајући на коље (цепу) пар хиљада људи због зеленашења и непоштеног искоришћавања рудног богатства Влашке. Преостале швабе прогони из земље, а Турцима не дозвољава више да продиру у Влашкуи чак иде у противнапад, заузимајући тврђаву Ђурђу и оставивши иза себе 20.000 турских лешева те заробљавајући преко 5.000 османлија. Када побеснели султан Мехмед Други Освајач 1461. године креће са огромном војском директно на Трговиште, генијални Владислав (који има турски резон и турску нарав у малом прсту) оних неколико хиљада турских талаца набија на коље (цепу) дуж џаде којом је турска хорда (башибозук) морала да продре према престоном граду Влашке. Овај потез је описан у турским ћитабама као „шума набијених на колац“ , и толико је утерала страх у кости Турцима да је силни Мехмед одлучио да се повуче натраг у Турску и одустане од пљачке и похаре. Ипак, већ 1462. године султан га напада са свих страна и Влад Басараб је принуђен да тражи уточиште код угарског краља Матије Корвина, који ће га држати у заточеништву скоро до 1476. године, највероватније по налогу озлојеђених Немаца и папе.
Несаломива србенда и горштак влашки, Влад исте године поново окупља 10.000 верних Карабогданаца и покушава да оствари обилићевски подвиг: у „Ноћи Страве“ (како је овековечена у турским аналима), влашка коњица удара на сам султанов шатор и штаб, у намери да директно погуби Мехмеда Другог! На челу влашке војске, војвода Влад успева да посече неколико десетина хиљада Турака, али му султан измиче из шатора а Владислава бесни јаничари секу јатаганима надомак победе.Одрубљену главу Турци стављају у мед и шаљу за Стамбол, где ју је султан редовно показивао како би одагнао страх јаничарима и пашама.
Влашком нороду (народу) Владислав Басараб је даровао одавно потребни мир путем кнута (бича) и цепе (коца), али само за убице (чија се казна звала душегубина), крадљивце (лотру) или варалице (коцкари). Што се благостања тиче, у време његове владавине бир (порез на старовлашком) није ни постојао, поделио је свима земљу и права, примио је у Влашку много сербских избеглица од турског и маџарског зулума,а влашки и банатски народ и сада са уздахом помиње епоху Дракуља, када се вода са јавних чесми испијала из златног лончића(пахар, стакан), привезаног златним ланцем (ланц)…
Из сасвим разумљивих разлога, била је права реткост тада срести човека у Влашкој који се бавио пљачком или крађом! Влад Басараб је био и један од највећих ктитора манастира Хиландара и уопште Свете Горе, заједно са царем Душаном Силним и царем Иваном Васиљевићем „Грозним“ (гроаза на старовлашком значи – страх, ужаснутост). Сама султанија Мара Бранковић (жена Мурата Другог, коју је Мехмед Освајач сматрао мајком, отпустио је из харема и богато даривао поседима) успела је да обезбеди ктиторство Владислава Трећег за Хиландари, нешто касније, заузела се за ослобађање манастирских метоха од турског харача.По њеном имену се област у околини Солуна и данас зове Каламарија (добра Марија).
Влад се највероватније надахнуо чувеним закоником цара Стефана Душана Немањића (такође неправедно оклеветаног ), јер су на влашком и молдавском двору писари (дјак) користили ћирилицу, саветник се звао сфетник, војска (строи, чета) је вршила шмотру (муштрање, обуку) новака (војника), владар (краи, кнеаз, војевода) је редовно ишао у славјанску православну „церков“ на „службу“ (где је био и „помазуит“ за владара), а дворјани су имали титуле: клучер (кључар), слугер (снабдевач двора, економ), слуга и послушник. Наравно, Дракуљеа је свуда ишао у пратњи верних Карабогданаца, гардиста који су се тада звали пазник де труп (они који пазе на труп-тело, телохранитељи), који су га пратили у разбоју или у воини (боју или рату), носивши сабие (мач) и буздуган (топуз). А радила је и маћука (мочуга) по туру (задњици)! Уколико би одсуствовао са двора, војвода Влад би остављао своју влашку шубару са црвеним смарагдом на врху високог столпа (стуба) на главном тргу Трговишта, како би у случају његове погибије сам народ изабрао наследника и предао му овај симбол влашке власти. Такође, Влад је можда био и први изумитељ неке врсте народне војске, слободних војника (новака) који су се окупљали у чете по потреби и по позиву, стратегија коју ће можда касније имати у виду приликом стварања царске опричнине још један славни и оклеветани цар сербске крви – Иван Васиљевић Страшни, изданак најблагороднијих сербских племићких лоза Дејановића и Јакшића (његова бака по мајци Ана Јакшић Глинска је пореклом из Надлака, близу родног Арада грофа Саве Текелије, доживотног председника и добротвора Матице Сербске) . И његова круна је била у облику крзнене шубаре са драгуљима и крстом на врху. Величина и слава Владислава Басараба је упоредива са жртвом једног Милоша Обилића и надахњиваће кроз векове будуће змајеве Стевана Синђелића и Црног Ђорђа.
Али вратимо се у ближу прошлост, Владисављевом епигону, “злом тиранину“ Николи Чаушеском ( увек са влашком шубаром на глави!) који је своју опустошену земљу уздигао на ниво самодовољне и моћне државе, са високом стопом научног и културног развоја, јаком пољопривредом и огромним сточним фондом, нафтном и гасном индустријом (колос Петромар са чак седам платформи у Црном мору), државе која је производила 120.000 економичних аутомобила годишње (Даћа, Олцит, Аро), извозила савремено наоружање, склапала 17.400 камиона годишње, штанцовала тенкове и борна возила, имала дивовска бродоградилишта Галати и Костанца (трећа по обиму лука у Европи!), фабрике трактора, авионе, имала снажну армију и морнарицу са 288 пловила (сада-ниједно!), бесплатно и квалитетно школовање и здравство, јевтиноћу услуга и пуну запосленост, опасну тајну службу Секуритате…
Овај скромни обућарски шегрт из сиромашног влашког села, поставши самодржац, је већ 1966. године забранио контрацептивна средства и чедоморство у Румунији, установио посебни порез од 10 до 20 процената за особе од 25 година без деце, давао је мајкама се петоро деце огромне погодности, а мајке са десеторо деце су проглашаване „мајкама-херојима“ и добијале су златни орден, нови аутомобил Даћа 1300 на поклон, као и бесплатан превоз железницом.Могућност развода брака је толико закомпиковао да га је учинио скоро нераскидивим, осим у изузетним случајевима.
Истополни блуд је кажњаван са једном до пет (ћинћ-одатле Цинцари, петкани) година робије (пушкарие), блуд над малолетнима и инвалидима са две до седам година строге тамнице, а уколико би наступила повреда или смрт – десет до петнаест година. За пуку пропаганду оваквих односа претила би казна од једне до пет година казамата. Такође, понајвише захваљујући Чаушеском, и Влад Басараб Трећи у званичној „Историји румунског народа“ задобија статус „истакнутог државника и оданог руководиоца у одбрани независности своје земље“. Никола је замало раскинуо везе са СССР-ом, одбивши да се одрекне Стаљина и стаљинизма и осудивши упад у Чехословачку 1968. године. Овај „заостали тиранин“ је далековидо 1971. године посетио НР Кину и Северну Кореју и одушевио се кинеском културном револуцијом и програмом Јуче Ким Ил Сунга који је предвиђао самодовољност и независност нација а са ослонцем на војну моћ, толико да је сва његова дела дао да се преведу на румунски језик. Колико је овај Влах био у праву поводом метеорског успона Кине и Кореје, показаће нам , након скоро педесет лета, неумољива учитељица живота – историја (која се на модерном румунском језику зове по старовлашки – повестире)… Овај влашки „антинародни режим“ осведоченог пријатеља Срба биће уздрман каматарском узицом ММФ (кредит од 13 милијарди долара), подривачким акцијама страних НВО за „одрживи развој села“, као и познатим пребегом 1978. године врбованог генерала тајне службе Јона Пацепе у САД.
Скромни влашки „црвени“ краи (краљ) Никола , који је отплатио све државне дугове Западу марта месеца 1989. године и референдумом забранио даље задуживање земље, одлучно одбацио Горбачова и његове „реформе“, те се , заједно са Моамером Гадафијем и Бетином Краксијем, залагао за стварање моћне развојне банке која би повољно финансирала сиромашне државе, стрељан је на папски Божић 1989. године у некадашњој престоници средњевековне Влашке Владислава Басараба Трећег – Трговишту.
Баш на дан пред саму егзекуцију, „енглеска“ краљица Елизабета Друга Саксен Кобург Гота Хановер (удата Батенберг) је демонстративно вратила најзначајније румунско одличје, које јој је лично Николае Чаушеску уручио приликом државне посете.После његовог убиства, спољни дуг земље је узлетео до садашњих фантастичних 90 (и кусур) милијарди евра, а свако носталгично подсећање на период „страховладе“ Шубаре из Скорничештија бива законски санкционисано. Тако јеДинел Стаику, власник локалног канала 3ТВ Олтениа морао да плати глобу од 250.000.000 леја ( скоро 10.000 долара) јер се током једне емисије похвално изразио о Чаушеском и чак показао његове фотографије. Према једној анкети из 2015. године, 66 % испитаника из Румуније има изразито позитивно мишљење о влашкој Шубари и његовој „диктатури“.
После скоро тридесет година од Николине смрти, разорена и поробљена земља поноситих Влаха, Срба и Карабогдана, земља култа Свете Петке Сербске и Баба Новака (Старине Новака), земља тропара и духовника где реч сарбатоаре (србовање) означава празник или славље , земља даћа и колива (кољива), сармале, пита, земља банатског фолклора и влашких гајди и фруле, земља у којој је основни поздрав (с)варог и у којој се живи на дајбож и на богдапросте, вољена земља у којој је најчешће име Драган а љубав се каже драгосте и јубире (љубити), земља у којој се чуло мириса каже мирос а чуло додира је пипајит, земља којом протичу реке Бистрица и Прут, земља у којој жене ословљавају са дада, најка или ујна, земља Црњанског и Саве Текелије, у којој се време зове времеа а дише се ваздух…све ме више подсећа на Србију, та „латинска“ земља!
Али, биће још Дракуља и Обилића!
ПИШЕ: Срђан Новаковић
