Епископ Артемије о Косову и Метохији

… Говорено, нећемо ми да наша деца гину. А чија су деца гинула пет стотина година? Да ли треба да питамо ту децу која су гинула, и те родитеље чија су деца гинула шта они кажу о Косову? Да л’ да га дамо ил да га не дамо? Без њиховог гласа ниједан референдум не вреди! А они су свој глас дали. Има их много више него сада што Срба живи. У овој садашњој Србији немају право да даду оно што су од предака примили, не за себе, него за своје потомке. Каже, није важно ко, нећемо да оставимо нерешен проблем будућим генерацијама наше деце. А то већ онако говори шта су спремни да ураде. Али хоће да оставе будуће генерације без Косова! На чему ће та генерација даље одрастати? Шта ће бити њен идентитет? На шта ће се позивати, где је њена историја? Али знамо да ратовати са Косовом значи ратовати са Америком и са НАТО-ом. Нико не позива у рат, позива само на мудрост. Врло је просто и једноставно требало поступити, ако не пре оног 2008. године кад су прогласили самосталност. Само је тада требала Влада и Скупштина да донесе одлуку и да прогласе Косово окупираном територијом Србије, на делу територије Србије. Ништа даље.

Ми смо научили под окупацијом да живимо. Не једну годину, него пет стотина година. Под окупацијом се може живети и чувати свој идентитет! И наравно не само живети и постојати, него и радити на ослобађању своје територије. Појавио се један Карађорђе, један Милош, тако ће се и касније, ко зна када појавити, али Косово је наше макар и окупирано!

Оно је било окупирано и под турцима заједно са Србијом, оно ни тада није било одвојено од Србије, али ће данас да буде одвојено. Ту је проблем. Али имају неке циљеве, своје личне или партијске, народни сигурно нису, а то је Европа нема алтернативу. Све ћемо дати да уђемо у Европску унију. И они нам све и траже. Тобоже одредили су рок кад би могла Србија да буде примљена 2025. године, а није гаранција, него само могућност. А шта треба Србија да уради, да испуни све њихове захтеве, па и тада је питање да ли ће се зауставити на томе, јер су у стању стално да нуде нове, и нове захтеве постављају.

До сада је било свака нова власт је гора од претходне, она која би дошла после избора била би гора од прве, не зато што то народ хоће, него што те нове власти поставља и подржава Запад да би извршили њихове захтеве. Сваки је по мало допринео губљењу Косова.  Овај је сада, дао је реч да стави тачку . Он је негде чини ми се и рекао: „и тачка!“ Ако не стави он, ставиће онај кога доведу после њега.

Шта треба да радимо? Па, имамо пример наше браће Грка. Не због територије, то није њихова територија. Због имена! Они су у стању да сви изгину. Не дамо име Македонија другоме, то је део државе Грчке и они не могу да то име даду. И зато је могуће у Атини да се скупи преко милион људи на протест. А у Београду, кол’ко може да се скупи Срба? Две три хиљаде. То не мења ствар, то није решење.

Где су Срби, умртвљени су као народ. Свако гледа да некако преживи, као да је то једини циљ. И просто, народ је наш остао без идеје, звезде водиље , као она Витлејемска звезда која је водила Мудраце, немамо то, немамо човека који би могао да стане на чело тога народа. Остаје да се трудимо сваки за себе да донесе одлуку и да учини шта може.