Мр Данијел Игрец: „Велика Албанија“ – стварност која се дешава

Приштина, 17. фебруар 2008. године:

Улицама древног српског града, некадашње престонице краља Милутина, вијоре се албанске и америчке заставе. На трговима маса косметских Албанаца уз слике Била Клинтона и оснивача ОВК, Адема Јашарија, прославља одлуку тзв. „косовске Скупштине“ о једностраном отцепљењу од Србије. У срцу Србије, на изворишту српске државотворности, културе и духовности рођена је друга албанска „држава“ на Балкану- „независна Република Косово“.

Тирана, 28. новембар 2038. године:

„Велика скупштина албанског народа“ свечано је усвојила „Декларацију о уједињењу историјских албанских територија“ у једну државу. „Косово“, Прешевска долина, јужни делови Црне Горе, „Илирида“ (западни, већински албански део Македоније) и „Чамерија“ (северозападни део Грчке) „коначно се ослободивши јарма суседних народа“ спојени су у једну целину. Остварен је вишевековни сан албанског народа, створена је „Природна Албанија“.

Ово није исечак из неког научно-фантастичног часописа нити још једна у низу „теорија завере„, како би помислили многи. Ово су два догађаја од којих се један већ десио и као такав остао забележен у прошлости, а други крупним корацима корача ка томе да буде остварен у будућности. Оба (додуше без прецизних временских одредница) јасно наговештава и „Платформа за решавање албанског националног питања“ коју је сада већ далеког 20. октобра 1998. године усвојила Албанска академија наука и уметности у Тирани.

Ово су две кључне прекретнице у процесу реализације великоалбанског пројекта; пројекта чије темеље је још давне 1878. године поставила Прва Призренска лига, идејно утаначила и дорадила Друга и Трећа Призренска лига, а са његовим убрзаним остваривањем већ крајем 70-их година 20. века кренула албанска „иредента“ (шиптарски сепаратисти) на Косову и Метохији.

Где се „великоалбански пројекат“ налази данас и какве су реалне перcпeктиве његовог остварења у годинама које су пред нама? Могу ли „потомци Илира“ (како Албанце данас лажно представља њихова политичка и (квази) интелектуална елита) у наредних деценију или две заиста постићи свој „национални сан“ и у срцу Балкана створити етнички чисту и хомогену великоалбанску државу?

Погледајмо чињенице.

Чињеница је да је „независно Косово“ дефинисано као прва етапа на путу стварања „Велике Албаније„, док је проглашење „Природне Албаније“ његова завршница. То сведочи мноштво изјава, националних стратегија, резолуција и декларација усвојених у последњих 20 година од стране албанских политичких представника у Албанији, Србији, Црној Гори, Грчкој и Македонији. Све то јасно указује на чињеницу да крајни циљ Албанаца – свеалбанско уједињење – није никакав пусти санодноснонешто што „лебди у ваздуху„већ стратешки циљ албанског фактора, стварност која се дешава.

Многима је и сецесија јужне српске покрајине 60-их, 70-их и 80-их година прошлог века деловала исто као што и данашњим генерацијама делује финализација великоалбанског пројекта – нестварно, незамисливо, утопистички, као мит и пусти сан Албанаца. Живело се у (по интересе српског народа погубном) уверењу да ће „братство и јединство“ трајати вечно и бити гарант трајног мира међу „народима и народностима“ СФР Југославије. Да је оно било само једна велика заблуда првенствено Срба и њихове тадашње комунистичке врхушке које је пасивизовало српски политички фактор и народни дух и осакатило могућности српске државе да (у своју корист) реши српско национално питање на Балкану видело се и по томе да је само пар деценија касније оно што је пре деловало као неоствариво сада угледало светлост дана у виду насилног одвајања јужне српске покрајине од њене матице.

Исту функцију као некада комунистичка идеолошка мантра о „југословенству“ данас има и прича о „европским интеграцијама“ Србије. И она служи као средство пацификације српског политичког фактора на Балкану, као опијум за српски народ који треба да му скрене пажњуса важних државних и националних питања и све његове жеље и хтења усмери само у једну (политички и економски доказано пропалу) „идеју без алтернативе„, идеју европских интеграција.

Док Запад и њему потчињене власти Србијесве од 2000. године,користећи сва могућа пропагандна средства, позивајусрпски народ да се одрекне „историјских митова“ и збаци терет прошлости са својих плећа како би себи обезбедио“просперитет и бољи живот“ у „напредној ЕУ“ Албанци уз војну (НАТО агресија), дипломатску, логистичку и економску помоћ кључних земаља те исте ЕУ и HATO-а увелико раде на убрзавању процеса свог територијалног обједињавања.

Док су сви досадашњи режими у Србији у протеклих 20 година све наде полагали у ЕУ, спремни да се зарад ње одрекну државне територије и највиталнијих стратешких интереса Албанци никада нису били (нити су) спремни да зарад европског пута праве уступке на штету својих интереса. Док су елите у Београду  европски пут Србије перципирале на макијавелистички начин да „циљ (ЕУ) оправдава средства (жртвовање националних интереса)“ албански лидери на европске интеграције гледали су увек као на средство за постизање својих циљева (уједињење под капом ЕУ). То потврђује и мало море изјава албанских политичара и интелектуалаца у којима се јасно каже да уколико Брисел не буде способан да обезбеди интеграцију „албанских земаља“ то морају да учине Албанци сами, а први корак ка томе требало би да буде уклањање границе између Албаније и тзв. Косова.

Док је Београд губио драгоцено време покушавајући да се додвори Бриселу албански политичари имали су јасан циљ пред очима; они cy марљиво спроводили задатке које им је у аманет оставила Призренска лига, политику територијалног укрупњивања подручја насељених Албанцима.Они су помоћу своје бројне дијаспоре у кључним државама западне хемисфере и захваљујући чињеници да се великоалбански пројекат показао као згодно оруђе у рукама атлантиста за остварење њихових геополитичких циљева задобили наклоност великих сила на Западу за остварење својих националних интереса, док Србија ни сада, у тренуцима када су геополитичке прилике за њу повољније, не користи довољно свој дипломатски потенцијал и ветрове промена који дувају у међународној заједници за афирмацију својих националних интереса. Наша пасивност у том погледу управо омогућава албанској страни проактивно међународно деловање и олакшава јој пут ка реализацији свог великодржавног пројекта.

Конкретних примера који указују на то да план остварења великоалбанских претензија последњих неколико година иде убрзаном путањом је неколико. Након једностране сецесије КиМ Приштина је уз снажну подршку Тиране кренула у учвршћивање међународног статуса „независне косовске државе“ на шта указује и њено скоро па свакодневно лобирање да Запад путем својих глобалних полуга моћи ојача притиске на оне државе које још нису признале Приштину да то учине што пре, укључујући ту и Србију. Тзв. косовско министарство дипломатије упутило је крајем прошле године писмо владама најважнијих западних земаља тражећи да се временски ограничи бриселски „дијалог“ као и да он поприми другачији формат, чији једини циљ би требао да буде писмено признање тзв. Косова од стране Београда. Рамуш Харадинај боравио је пре неки дан у званичној посети шефу америчке ЦИА-е који му је потврдио да ће Вашингтон ојачати своје напоре на пољу међународне афирмације „Републике Косово„.

У виду треба имати чињеницу да се независно Косово у очима великоалбанских стратега перципира као „Пијемонт свеалбанског уједињења„. Оно данас заправо игра улогу предводника читаве агенде Велике Албаније и зато је неопходно да оно као такво што више ојача своје „државне“ (пре свега војне и безбедносно-логистичке) капацитете. Због тога сепаратистичке структуре убрзано раде на формирању тзв. војске Косова која би била успособљена за вођење „асиметричног“ рата (за вршење субверзија, саботажа, специјалних операција и оружаних побуна албанског становништва) на територији околних земаља, пре свега Србије, Грчкe иМакедоније. Значајну подршку у оснаживању безбедносних потенцијала Приштини пружају Турска и Албанија. Приштина тако већ пар година шаље своје војно особље на обуку у Турску и то у највећој тајности, док је на подручје КиМ са територије Албаније у протеклих пар година пребачено педесетак старих тенкова типа Т-55.

Међу челницима сецесионистичких власти постоји и тајни план офанзивног деловања против преосталог српског становништва на КиМ са циљем његовог потпуног протеривања из јужне покрајине што се уклапа у идеју етнички чисте „Велике Албаније“. Да тај план није само „плод српске маште“ већ да он заиста и постоји сведоче изјаве бившег члана ОВК, а сада косовског посланика Даута Харадинаја, који је у више наврата српском народу на КиМ запретио новим насиљем и погромима. О томе такође сведоћи и податак да је Приштина контактирала ратног злочинца Анте Готовину како би њеним структурама помогао да по угледу на хрватску „Олују“ спроведу муњевиту акцију и освоје већински српски север КиМ. Да Албанци према Србима „морају“ да примене исти принцип као Хрвати 1995. године рекао је и сам Рамуш Харадинај (одмах) након изласка из француског притвора.

За разлику од Срба Албанци су упркос својим клановским и племенским поделама ипак у довољној мери јединствени по питању свог (великоалбанског)националног програмазбог чега су и мотивисанији за рат као средство реализације својих циљева. За јачање борбеног духа код Албанаца побринула се Команда за доктрину и обуку при Безбедносним снагама „Косова“ која два пута годишње одржава курсеве паравојне обуке за средњошколце широм КиМ.

Поред заокруживања питања „Косова“ Албанци не губе време ни у другим деловима Балкана који су таргетирани као „саставни део Природне Албаније„. Доласком на власт проалбански оријентисаног Зорана Заева Македонија је убрзаним кораком кренула у имплементацију антидржавне „Тиранске платформе“ која пpедвиђа тиху албанизацију и федерализацију ове државе са коначним циљем утапања њеног западног дела у границе великоалбанске монструм творевине.

После учвршћивања „међудржавних односа“ Скопља и Приштине отварањем нових граничних прелаза према КиМ и званичном посетом Заева самопроглашеном Косову уследило је усвајање тзв. Закона о језицимакоји је отворио врата уставној декомпозицији македонске државе у корист албанских сепаратистичких захтева. Циљ Тиране је да инфилтрира Албанце у све поре македонске државе и тако изнутра албанизује Македонију јер жели релативно стабилну Македонију ради стратешког повезивања са Бугарском у циљу изолације Србије од Грчке и стварања услова за лакшу дестабилизацију југа наше државе.

У Црној Гори такође јача (велико)албански фактор. Као и у Македонији и овде је на делу процес унутрашње инфилтрације Албанаца у најважније локалне и републичке структуре и државне институције. Тако су крајем 2016. године Албанциуспели у својој вишегодишњој намери да подгоричка општина Тути добије потпуну самосталност што подразумева и право Албанаца да одређују и контролишу износ локалног буџета. У актуелној црногорској Влади Албанци контролишу неколико министарских ресора и имају велики утицај на вођење спољне политике ове државице коју покушавају да усмере у развијање што ближих односа са тзв. Косовом.

Када је у питању ситуација у Грчкој треба истаћи да Албанци област око острва Крф сматрају кључном за Велику Албанију. Циљ је да са Крфом и Игуменицом, на континенталном делу Грчке, уз своје луке Драч и Валону, као и црногорску луку Бар, на коју такође имају пик, могу да контролишу област Отрантских врата. Али чињеница је да активности Албанаца по питању интернационализације статуса северозапада државе до сада нису биле толико изражене што треба приписати како чињеници да Грчка има поприлично озбиљну војну силу тако и одлучној неспремности Атине да допусти било какве покушаје задирања у свој територијални интегритет. Међутим, како у последње време извештавају европски медији поједине западне силе због сопствених геостратешких интереса покушавају да сломе овај грчки отпор. Грчка се тако нашла под притиском Вашингтона да што пре промени свој став и призна независност тзв. Косова. У замену за ту „услугу“ Америка би код ЕУ интервенисала да Атина добије одређене економске повластице, нарочито у погледу враћања грчког дуга. Са друге стране као додатан бенефит оваквог потеза Атине наводи се и стварање (наводно) повољније безбедносне ситуације у смислу смиривања албанског фактора на Балкану. Оно што се овде међутим намерно превиђа је чињеница да свако даље подилажење албанским интересима на Балкану не доприноси неутрализацији њихових (великоалбанских) тежњи. Напротив, оно их само додатно стимулише по већ добро познатом методу који води од веће аутономијe преко федерализације па сведо коначног циља – независности и уједињена у великоалбанску државу.

Изнешене чињенице јасно указују на то да је реализација великоалбанског пројекта у пуном току. „Велика Албанија“ је данас ефикасно геополитичко средство у рукама многих великих држава; она је брана руском утицају у Европи.

САД које данас нису спремне на неку ширу НАТО интервенцију на Балкану попут оне из 1999. године нити на рат великих размера користе албанске територијалне претензије као инструмент хибридног рата против Србије и Русије. Подупирући албанске сецесионистичке тежње Американци желе да обнове своју потпуну доминацију на Балкану и задрже овај регион у стању сталног конфликта ниског интензитета.

Интерес Немачке је економски продор ка Југоистоку Европе и даље преко Мале Азије на Блиски исток. Она за остварење те своје геополитичке агенде „Drang nach Osten“ користи пре свега економска средства, инвестиционе пројекте и европске интеграције јер је данас ЕУ, после изласкаВелике Британије, под искључивим економским утицајем Берлина. Великоалбанске интеграције у том смислу одговарају Немачкој пре свега кроз привредно повезивање Приштине, Тиране, Подгорице, Скопља, па и Београда, преко стварања јединствене балканске царинске уније. А у оквиру те уније великоалбански фактор би се користио споља као баријера и препрека руском утицају, а изнутра као фактор обуздавања Србије.

Велика Британија у Великој Албанији види средство за потпуну елиминацију Русије са Балкана, али и уједно средство за одржавање равнотеже снага. Турској великоалбанске претензије одговарају јер својим позиционирањем у њиховом остварењу она види шансу за обнову свог посрнулог утицаја на Балкану. Нарочито после фијаска политике Бакира Изетбеговића који полако губи подршку међу Бошњацима Турска тражи свежијег, енергичнијег савезника за своје неоосманистичке циљеве, а налази га у Албанцима.

Закључак који се на крају намеће је очигледан: Тирана као матица свих Албанаца поред напора да се заокружи прича око тзв. независног Косова на све начине покушава да потенцира питање положаја албанске заједнице у Србији, Црној Гори, Грчкој и Македонији и да подстакне њено што веће укључивање  у политички живот тих државаса циљем да се то одрази у стицању веома широке територијалне и функционалне аутономије. Оно на шта Тирана рачуна је да ће тим путем утицај албанског фактора у тим државама јачати до те мере да ће на крају Владе тих земаља бити уцењене и доведене пред срвшен чин – или сукоб већих размера или прихватање мирне интеграције „албанских територија“ у једну целину. На тај начин „Природна Албанија“ представила би се као природна тежња и резултат еволутивног политичког развоја албанског народа што је пут који највише одговара и кључним западним државама са обзиром на чињеницу да он не би подразумевао насилно цепање и разарање земаља које су чланице НАТО пакта попут Грчке и Црне Горе.

Уколико Београд, Скопље, Атина и Подгорица буду све ово немо посматрали и не буду смогли снаге дазаједничким деловањем изграде својеврсан модел стратешког регионалног партнерства путем којег ће се супротставити великоалбанском сепаратизму дочекаће своју државну и националну пропаст. Биће у прилици да на сопствене очи гледају како се остварује сценарио са почетка овог текста – како Албанци на дан свог највећег националног празника, Дан заставе (28. новембар), оствареном проглашавајунајвећу ноћну мору балканских православних народа – „Велику Албанију„.