Протосинђел Максим: Представљање књиге Одбрана од кривоверја
Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 2014, БРОЈ 13 (79), СТРАНЕ 111-119
Представљање књиге Одбрана од кривоверја[1]
Преосвећени владико, високопреподобни и преподобни оци, преподобне матере и сестре монахиње, драга браћо и сестре, помаже Бог!
Повод због кога смо се вечерас сабрали је уједно и тужан и радостан! Тужан, због узрока настанка књиге, о којој је овде вечерас реч, а узрок су јереси, то страшно зло које потреса нашу најсветију Српску православно цркву, а радостан што је оваква књига, као симбол борбе са тим злом, угледала светлост дана и што тиме показује да у Српској православној цркви, још увек има живих православних савести и достојних пастира који ревнују за отачка предања у њиховој свеукупности, особито за најбитнији део тог предања, а то су свети догмати, основне и најдубље истине богооткривене и богопредане вере православне.
Одбрана православног исповедања вере од кривоверја проф. др Игњатија Мидића епископа браничевског, је књига епископа Артемија, настала као збирка докумената који сведоче о његовој дугогодишњој борби у оквиру Светог архијерејског сабора, Српске православне цркве за очување вере православне. Књига садржи три свеске у којима су побројена неправославна учења епископа Игњатија браничевског, професора догматике на Богословском факултету, Српске православне цркве у Београду. Неправославна учења, су јереси, оне нису само побројане и класификоване већ и адекватним светоотачки цитатом разобличене и развејане у овој књизи, као прах и пепео људског умовања, насупрот божанским и светоотачким истинама вере православне. Књига такође садржи пропратне акте у којима се види да су ове свеске након настајања у периоду 2007-2008. године слате дванаесторици српских владика као и Светом архијерејском синоду, како је то предвиђено Уставом Српске православне цркве, за стављање на дневни ред заседања Светог архијерејског сабора. На Сабору су захваљујући махинацијама и свесном опструкцијом председавајућег митрополита Амфилохија ове свеске и ова тема гурнуте у запећак, стављене ван дневног реда. Књига, дакле, сведочи далекосежну и свеобухватну акцију одбране православне вере које се подухватио епископ Артемије, а како је због тога „награђен“ од стране Архијерејског сабора Српске православне цркве, свима вам је познато. Награђен је страдањем, верским и политичким прогоном, скупа са својим истомишљеницима и паством. Књига такође садржи и рекацију владике Артемија на Равенски екуменистички документ, који су срамно потписали епископи Српске православне цркве, међу њима најистакнутији заговорник екуменизма, епископ Иринеј Буловић. Овај документ у својој садржини инплицира првенство папе у Цркви, иако он као јеретик уопште није ни члан Цркве, једном речју, представља екуменистичко јеретичко бунцање, иза којег се није смео наћи потпис ни једног православног хришћанина, а камоли епископа. То показује да ни једно догматско скретање унутар епископата Српске цркве није остајало без адекватне реакције од стране епископа Артемија, због чега је постао главна препрека и сметња свим оним снагама у редовима Српске православне цркве, који под руку са глобалистима руше веру православну, Цркву православну и тиме православне нације. Ваља напоменути да је у књизи поменут епископ Игњатије као најотворенији пропагатор новотарских јереси и догматских исклузнућа, те да је потребно да иза тако озбиљног иступа неко стоји именом и презименом. Но, он свакако у томе није усамљен, што он говори то мисле и с тим се саглашавају они који су га поставили на место на коме је и који га са тог места не уклањају, већ толеришу.
Одбрана и очување православне вере увек су били најбитнији и најузвишенији, уједно и најтежи подвиг у Цркви. На овај подвиг пре свих и испред свих позвани су епископи и свештеници, али и сваки православни хришћанин. Без истинске вере нема ни могућности општења са Богом, а то значи нема ни спасења. Без вере православне нема ни Цркве православне. Све у Цркви извире из правог и православног исповедања вере. Сва православност Цркве православне, извире из православности вере коју Црква исповеда. Црква је Тело Христово, православна вера је њена душа, она је богоотркивена Истина, а пуноћа тог откривења, само отелотворење те истине је сам Христос, глава Цркве. Дакле, смисао, разум, логос, логика, ум Цркве Христове је вера православна чија есенција и онтолошки сажетак је сам Христос. Истина се поистовећује са Христом, особито истина православног исповедања вере. Зато отац Јустин благовести да је Христос оличносњена истина. Због тога бранити истину значи бранити Христа.
Да је одбрана и очување вере православне не само најбитније дело сваког православног пастира и сваког православног хришћанина, већ и најсветије и најспасоносније дело, показује нам почетак житија светог и богоносног оца Цркве, Фотија Цариградског, громогласног изобличитеља римокатоличке јереси, још у њеном зачетку.
Тај почетак овако гласи:
Богоносни Оци наши, уредивши у Цркви Божјој све богоприлично и богоугодно, као што су и сами примили од светих Апостола, оставили су нам као свештено предање и ово богодано учење: исповедати и бранити праву веру – Православље – веће је од свих других врлина. Ниједна друга врлина, веле они, није пред Богом тако велика и за Цркву тако корисна као исповедање и брањење праве и истините вере. Јер Истина је Бог (Јн. 14, 6), и љубав према Истини Божјој и исповедање богодане Истине у Цркви, тојест истините црквене вере, ослобађа и освећује и спасава нас људе (Јн. 8, 32; 17, 19; 2 Сол. 2, 10). Овај свети наук нарочито су истицали и наглашавали они велики Оци Цркве који су читав свој живот провели у борби за очување праве и спасоносне вере Христове, којом се једино ми људи спасавамо и вечни живот задобијамо. Ова света наука и предање Отаца, потврђени и посведочени целокупним животом њиховим, најбоља је поука и пример и за наше данашње поколење, охладнело и окорело у својој равнодушности према правој вери због свога неревновања „за љубав истине“, како вели св. Апостол (2 Сол. 2, 10).
Зашто је браћо и сестре очување и исповедање вере православне насјветије и најспасоносније дело? Зато што се очувањем вере православне не спасава само њен чувар, већ и небројана поколења оних који после нас долазе у овај свет и крштавају се и спасавају у истој тој вери православној, коју смо ми дужни чувати и нашим потомцима предати неокрњену и целосну, јер је само таква вера спасоносна.
Ова књига, Одбрана православног исповедања вере од кривоверја представља сведочанство да таква једна борба и данас траје у Цркви, сведочанство да таква борба у Цркви никада практично није ни прекидана, тј. да је ђаво путем јереси и преко јеретика кроз сву историју Цркве кварио путеве Господње, путеве спасења, а то је вера православна, али и да Бог кроз сву ту историју, па и данас дарује достојне браниоце те вере православне, а то су православни пастири и православни народ. Као што је немогуће да војска војује без вође, тако је и народу православном немогуће да овај духовни рат за очување вере православне води без војсковође. Ова књига, тј. њен аутор показује да таквога имамо!
Дакле, одбрана вере је главни смисао и циљ ове књиге, а скупа са тим циљем постоји још један узвишени циљ који ова књига, као и свеукупна борба владике Артемија и његове пастве треба да постигне. То је очување јединства Српске православне цркве и Цркве у њеним васељенским размерама.
Наиме, свети Максим Исповедник у својој Мистагогији, у којој тумачи свету литургију вели да је Црква икона Бога. На који начин објашњава такву тврдњу? – Вели, да Црква попут Бога уједињује у себе све људе без обзира на сталеж, на расу, на узраст. А чиме то Црква уједињује људе у себи на тај начин? – Вером, православном богочовечанском вером, јер сви људи у Цркви исповедајући веру православну, живећи по њој, у њој бивају сједињени, а тиме се сједињују и са самим Богом. У оваквом ставу светог Максима видимо суштинску и дубоку повезаност две ствари, а то су:
Јединство вере и јединство унутар Цркве.
Аутора ове књиге, владику Артемија и нас његову паству оптужују за раскол, називају нас секташима, а сваком здравомислећем човеку јасно је да овом ставу недостаје истина и да представља медијску манипулацију најниже врсте. Ова књига као делић свеукупне борбе на пољу очувања православне вере, коју Владика са својом паством води, сведочи да је управо Владика борац за суштинско јединство Цркве, и чувар суштинског једиства Цркве, будући да очувава и брани саме њене темеље, а то је непромењена богооткривена и богоустановљена вера православна. Једини истински непријатељ јединства у Цркви и саме Цркве је јерес и они који јерес проповедају, подржавају и шире. Тај непријатељ, тј. јерес, је овом књигом јасно обележен, јасно је указано на њега. После ове књиге нити један православни Србин не може рећи: не знам, нисам упућен, не разумем. Светоотачка јасноћа, лакоћа којом се објашњавају најдубље тајне вере православне у овој књизи омогућују свакоме ко је приљежно чита да разуме и схвати поруку ове књиге. Порука књиге је надвосмислена: православна вера је она коју су апостоли проповедали, мученици потврдили, а свети оци утврдили, а све ван ње, све против ње и без ње је јерес, заблуда и лаж, духовни отров и духовна погибао. Ова књига је залог оздрављења свих и свега оног што је у Српској цркви и шире затровано савременом евхаристијском и екуменистичком јереси проповеданом на богословским факултетима Српске православне цркве и шире. Ко има уши да чује чуће, ко има очи да види видеће и препознаће ову истину, поручену у овој књизи, и та истина ће нас ослободити да не робујемо савременим теолошким обманама, новотарским причама и баснама, исфабрикованим само са једним циљем – да униште веру православну, а да Српску православну цркву претворе у нову жртву уније са Ватиканом.
Да је унија са Ватиканом по кључу евхаристијског и екуменистичког јеретичког богословља главни циљ и домет новотарија и јереси проповеданих од стране владике Игњатија, а пасивно или активно подржаваних од стране српских архијереја, јасно говори један детаљ у овој књизи који ћемо навести.
На 110. и 111. страници епископ Игњатије говорећи о Цркви и јединству у њој каже да за јединство у Цркви није битно исповедање вере, већ: мора да постоји један епископ…он је гарант јединства. Овај сегмент богословског новачења које проповеда епископ Игњатије најјасније показује смисао и суштину свеукупних новотарија и у вери и у богослужењу, која се на један непримерен начин спроводе у Српској православној цркви. А смисао је унија са Ватиканом. Знамо за концепт на коме римокатолицизам почива као једна јеретичка верска организација, основа тог концепта је папа и догмат о његовој непогрешивости, из кога извире његова апсолтуна власт. Без папизма, нема римокатолицизма. Како би православне уз помоћ екуменизма увукао у унију, Ватикан је потпуно спустио своје критеријуме, наизглед не захтева од православних да мењају своје догмате, већ само да њега прихвате као првог. Упрво је то смисао неправославне тврдње епископа Игњатија да је за Цркву потребан један епископ као гарант њеног јединства, ко је за новотарце и екуменисте тај један – управо папа римски.
Овим постаје јасно колико је важна садржина ове књиге и колико је битно њено излажење у јавност. Она опомиње православне вернике да су у великој опасности, и јасно указује на ту опасност, а опасност долази од епископа и пастира, који се само називају православнима, а који заправо проповедају неправославно учење, домогавши се могућности и власти у Цркви да шире ту неправославну проповед, а као крајњи циљ и домет тог њиховог неправославног учења видимо припрему православних на новоосмишљену унију са Ватиканом, путем екуменистичког дијалога и екуменистичких заједничких молитава, које ће бити крунисане међусобним саслуживањем у светој литругији и међусобним признавањем православних поглавара и папе римског. То је главна порука новотарске јереси која се зове евхаристијско богословље. То јеретичко богословље служи као подупирач екуменистичким настојањима и представља приправљање пута за унију православних са римским папом.
Такође треба истаћи чињеницу да су захваљујући труду и благовременој реакцији владике Артемија, у виду ових свесака датих у овој књизи, о неправославном учењу које се шири на Богословском факултету, Српске православне цркве, сви архијереји били упознати са овим озбиљним проблемом и имали прилику да га реше, ту прилику су намерно пропустили и избегли. Дописе и анализе тог нездравог учења дате у овој књизи, које су послате на увид Архијерејском сабору, не само да нису стављени на дневни ред, већ када је владика Артемије мимо дневног реда самоиницијативно покренуо то питање наишао је на негодовање, на одлагање, на отворено дезавуисање његовог покушаја да се најважније питање, питање очувања чистоте вере православне, разматра на Архијерејском сабору, Српске православне цркве. Због оваквог приступа овом важном и најважнијем питању за нашу Цркву и нас као православни народ, архијереји Српске православне цркве носе директу одговорност за ширење јеретичког учења на Богословском факултету у Београду и шире.
У контексту робовања јерархије Српске цркве и осталих помесних цркава јересима наведеним и побројаним у књизи, треба са дубоком резервисаношћу, тачније са стрепњом прихватити и скорашњу вест да је заказан свеправославни сабор за 2016. годину. Са разлогом сматрамо, а на то смо пре више деценија упозорени од многих светих отаца, међу њима и од оца Јустина Ћелијског, да ће тај сабор у сваком свом детаљу и сегменту бити неправославан, јер ће на њему заседати архијереји који немају свест о угрожености вере православне, који екуменизам не сматрају јересју и неправославним учењем, већ га пропагирају и шире. Са забринутошћу очекујемо тај сабор који ће, судећи по онима који га припремају и како га припремају, бити, заправо, само озваничење свег неправославног учења које је у овој књизи побројано и више од тога.
Са радошћу вас, пак, обавештавамо да је ових дана отштампана и књига под називом Историсјко писмо патријарху Вартоломеју, аутор је митрополит Серафим пирејски из Грчке православне цркве, тј. Атинске архиепископије. То писмо је попут ове књиге епископа Артемија духовни лек који ублажава и лечи све ране настале на телу Цркве и на душе свих савремених православних хришћана, који са болом и стрепњом посматрају како црквени великодостојници грубо крше свете каноне и свете догмате, како без страха и зазора прекорачују међе које су свети оци поставили, иако нас премудри Соломон упозорава: Не помичи старе међе, коју су поставили оци твоји (Прич.Сол. 22, 28). Писмо митрополита Серафима је заиста историјско, јер после оца Јустина Ћелијског не постоји богословско дело које на тако дубок, апостолски и светоотачки начин разобличава екуменизам као јерес и екуменистичка недела стамболског патријарха Вартоломеја. Ово писмо нас радује, јер показује да нисмо усамљени у овој борби за очување вере православне и да се тај фронт шири и утврђује диљем православне васељене, чему се радују анђели на Небесима и православни хришћани на земљи.
Да резимирамо: књига епископа Артемија представља изобличење савременог неправославног учења, упозорење да је циљ тог учења злославна екуменистичка унија са Ватиканом и да је ова књига прилог борби за очување вере православне, а тиме и за очување суштинског јединства Цркве, јер како смо показали, јединство Цркве је могуће само у јединству у вери.
Част ми је, велико је задовољство и велика одговорност, браћо и сестре, што је и моју недостојност Бог поставио у редове овог духовног војводе, епископа Артемија, који у овој борби показује спремност да поднесе сваку жртву, да положи и сопствени живот, ако то буде било потребно, у циљу доследног и истрајног исповедања вере православне и остајања на путу светих апостола, светих отаца, светога Саве, на путу Христовоме.
У сред велике невоље која је на целокупни наш народ наишла и наилази, у временима свеопште духовне и моралне отпадије, као једину светлу тачку видимо веру православну као душу нашег народа. Ако ту душу сачувамо, свемоћни Бог ће нас препознати као своје и васкрснути нас и као народ и као православну државу из свих наших смрти. Зато, нека сваког дана свима нама то буде превасходни циљ, очување вере православне и живљење у вери и по вери православној, то је последња одступница православних Срба са које намамо право и не смему устукнути назад.
Користим прилику да се у своје име и у име свих оних који схватају значај очувања вере православне и боре се на том пољу, аутору ове књиге, епископу Артемију од срца захвалим на њој као непроцењивом духовном дару, на њој као бедему духовном, на њој као тврђи вере православне, на њој као залогу очувања те вере и нас који ту веру држимо. Хвала Вам преосвећени владико и хвала Богу који Вас крепи и руководи, а скупа са Вама и све нас православне Србе.
——————————————-
[1] Говор одржан 3. априла 2014. године у Културном центру Чукарица у Београду, на представљању књиге епископа Артемија: Одбрана од кривоверја епископа браничевског Игњатија др. Мидића.
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
