Представио се Господу Старац Нектарије Виталис

Јутрос око 6 часова упокојио се у Господу старац Нектарије Виталис, нека му је вечна слава и Царство небеско!

У наставку је текст подсећања о племенитом старцу из Камаризе, Грчка, коме су одлазили и бројни верници из Србије које је са пуно љубави примао, сваком пружио речи утехе и читао молитве, посебно молитве за здравље св. Нектарију Егинском, чак и у болесничкој постељи.

Смрт је устукнула

Манолис Мелинос: Већи део територије у близини града Лаврио све више личи на пејзаж са месеца. До тога је дошло после страшног пожара, а и због природе крајолика – одавде се вади руда. По страни од свега тога, у живописном месташцету Камариза уздиже се предиван храм светог Нектарија. Као служба хитне помоћи за све паћенике, храм ради без слободних дана, непрестано. Покретач изградње и покровитељ овог благословног места је свети Нектарије. Отац архимандрит Нектарије Виталис није живео у првој половини 20. века, у време о којем се говори у овој књизи, он није лично разговарао са светим Нектаријем. Али живо искуство општења свештеника са његовим небеским покровитељем је достојно пажње.

Архимандрит Нектарије Виталис: Од детињства сам маштао о томе да постанем свештеник. Одрастао сам у Калипољу у Пиреји. Моја парохијска црква је био храм Свете Параскеве где је служио и истовремено студирао на богословском факултету будући архиепископ Кипра, незаборавни Макарије. Он је био мој духовник и веома ме је волео. Једног лета 1944. године рекао сам му да имам жељу да останем свештеник, као што је и он био. А затим сам додао: „Свиђа ми се што вас људи воле и поштују.“ И он ми је тада одговорио: „Моли се и учи како би се твоја жеља једном остварила. Цени љубав према себи, али немој да се превариш, они који те данас воле сутра могу да ти нанесу зло.“

У то време, док сам ја маштао о томе да постанем свештеник моји родитељи су се томе противили. По завршетку школе послали су ме да изучим фризерски занат. Мој отац је наредио газди фризерског салона да пази на то да не идем у цркву, јер је мислио да ћу потпасти под утицај верника. А ја бих стрмоглавце трчао кад бих видео човека у мантији. Дању сам на тавану фризерског салона читао и „служио литургију“ у свој простоти свог дечјег срца.

На Чисти Понедељак у априлу 1948. године мој газда и његова жена ме поведоше са собом на Егину у манастир светог Нектарија. Са нама је путовала још једна породица која је по молитвама свеца добила велику помоћ. Игуманија је тада била Касијана Пападаки са Крита. Поред гроба светог Нектарија још није било капеле коју данас видимо, била је једна ониска неугледна капела у којој је била обешена мала икона, лежали су неки дарови. Целивали смо мошти и одведоше нас у собу у којој је некада живео светац. Сви су остали тамо, а ја изађох на степениште. Росила је кишица и гроб свеца ме је привлачио као магнет. Упитах монахињу Нектарију, бившу Агапију: „А шта је тамо унутра?“ „Тамо је свети Нектарије, дете.“ „Да ли се он и сада тамо налази?“ „Да, дете, тамо је!“ Мени се учинило потпуно невероватним да се светац налази овде, на неколико метара од мене. Монахиња оде. У два скока обрео сам се поред гроба и клекао на колена поред свечевих ногу. Гробница је тада била ниска. Са свом ватреношћу и чистотом четрнаестогодишњег дечака загрлио сам мермерну плочу и обраћајући се свецу рекао: „Свети Нектарије! Да бих ти поверовао мораш да ми кажеш хоћу ли постати свештеник?“ Чекао сам прислонивши ухо уз мермерну плочу. Зачула се бука као да је голуб махао крилима. Затим зачух старчев глас: „Бићеш свештеник и имаћеш моје име!“ Тада никоме ништа нисам рекао, али сам осетио тајну унутрашњу радост. Затим, сам се обилазећи манастир, обрео на манастирском гробљу. У том тренутку је ту дошао и мој газда који је желео да изгради тамо капелу у име Архангела Гаврила и Михајла. Одједном угледах свештеника са фењером у рукама како корача зидинама гробља. „Видите, чика-Јанисе, неки свештеник иде баш по зиду…“ „Ко, где? Шта ти је, јеси ли скренуо?“ „Ма ено, чико, зар не видиш? Ено га!“ „Не, шта ти је…“ затим свештеник скочи на земљу. Зачуо се звук као да је нешто пало. Мој газда је то ипак чуо, али ништа није видео. Када сам схватио да сам видео нешто што други нису видели толико сам се потресао да сам пао у несвест. Ставили су ме на отоман у кухињи у конаку. Полако сам дошао к себи. Високо испод прозора налазио се мали прозор. И ја сам видео како се у зрацима светлости тамо-овамо кретао свештеник веома ниског раста. „Погледај кроз прозор. Тамо је неки свештеник“, рекох. Мој газда опет ништа није видео…

Следећег дана, када је требало да кренемо, он све то исприча игуманији Касијани. А она одговори: „Нема ту ништа чудно. Свети Нектарије је чудотворац и он је увек присутан овде у манастиру. Овај дечак искрено жели да постане свештеник и моли се свецу. Па му се он зато и јавио.“

Пре одласка из манастира поново сам целивао гроб са речима: „Свети Нектарије учини тако да кад поново дођем овде већ будем у мантији, или ме иначе узми код себе!“ И ми одосмо. То је било у уторак, 6. априла, а два дана касније, у четвртак 8. априла заспао сам и сањао да сам се обрео у манастиру светог Нектарија, као да идем према његовом гробу. Тамо је било много народа. Свети Нектарије се подиже из гроба, видео се од појаса на горе. Био је обучен у архијерејске одоре, али без митре. Ја, покушавајући да стигнем док он не оде, упитах: „Свети Нектарије, хоћу ли постати свештеник?“ Он потврдно климну главом. Хтео сам да добијем благослов, али он нестаде у гробници и плоча се затвори, али је напољу остало парченце епитрахиља. Ја приђох и целивах га. Пробудио сам се у страху, а затим сам поново заспао. Видим себе у келији у којој је живео светац. Он лежи на кревету испод два покривача. А потом устаје и леже у ковчег који стоји на поду. Управо на том месту су његове личне ствари испод стакла. На зиду, одозго је икона-фреска „Свети Константин и Јелена“. И што је чудно – десна рука светог Константина је била као у живог човека! Он је изговарао надгробни говор о светом Нектарију. Приближио сам се да боље чујем. У том тренутку рука светог Константина, она жива, показује на мене, а затим се зачуше речи: „Ти треба да ископаш јаму код храма Свете Варваре у атинском кварту Егалео, да ме нађеш и понесеш својој кући!“ Пробудио сам се. Почео сам да разрађујем план како да копам. Уз Божију помоћ, после многих тешкоћа (проблеми су настали и због људи и из разних објективних разлога) ипак сам успео да ископам икону ових светаца из земље. То је било у недељу 11. априла 1948. године. После тога је служен молебан и остало. Касније сам отпутовао у манастир светог Мелетија у Киферону и замонашио се. Служио сам војску. После демобилизације поново сам дошао на Егину у манастир светог Нектарија да се помолим.

Оче Нектарије, молим вас испричајте нешто о храму у којем данас служите и о историји његовог стварања.

Почећу издалека. Када је свети Нектарије био директор Богословске школе браће Ризари, једном је био у Лалвриону и рукоположио у презвитера свог ученика оца Нектарија Капатанакоса. У хиротонији је учествовао ондашњи старешина храма Камаризе отац Георгеос Николинакос. Када се све завршило они замолише светог Нектарија да оде у Камаризу и да благослови село. Све се тако и одиграло. Свети Нектарије се заустави ево на овом месту, тада је то било брдо, а сад је олтар, погледа унаоколо и рече: „Предивно место! Ех, кад бих имао овде собу за становање…“ Тако да се свечева жеља остварила после његове смрти.

Упутили су ме овде да будем старешина 1965. године. Већ тада сам био озбиљно болестан и због климе ми је одговарало ово место. Прошло је годину дана служења. Једном видим у сну старца – ама баш као да је свети Нектарије, онакав какав се може видети на фотографијама. Он ми каже: „Дете моје, хоћу да ми направиш кућу!“ „Старче, немам пара за то!“ „Није тачно, имаш пара!“ „А где су, покажи ми!“ „Продај свој напрсни крст, почни од тога, а онда ћу ти ја помоћи…“

Следећег дана сам продао крст за две хиљаде драхми. Почео сам од гробља, решио сам да саградим капелицу да тамо сместим икону свеца. О храму тада нисам ни сањао: овде у Камаризу је већ постојао храм Светог Константина. Исте вечери ми се опет јави неки старац који је по изгледу личио на оца Евангела, настојатеља Благовешченског храма у граду Лаврио. Повукао ме је за рукав мантије: „Дођи овамо да ти нешто кажем!“ И повео ме је на место где је сада олтар храма. „Оче Евангеле, где ме вучеш?“ „Ја нисам отац Евангел него отац Нектарије и желим да мој дом буде овде, а не на гробљу као што ти хоћеш!“

Тада цело село поче да гради. Прво смо направили нешто као бараку, а затим су се појавили храм и друге зграде које сада видите.

Испричајте како вас је свети Нектарије исцелио.

Имао сам тежак облик рака. Груди су ми се потпуно биле претвориле у рану, из ње су стално текли гној и крв. Од боли сам цепао кошуље на себи. Мој пут је водио директно на самртнички одар. Ујутру 26. марта 1980. године отварају се врата у доњој подрумској цркви (био сам са нашим црквеним стражарем Софијом Бурду и иконописцем Еленом Китраки) и улази свештеник ниског раста, ћелав, имао је само мало косе позади, са белом брадом. Веома је личио на светог Нектарија онаквог каквог га видимо на фотографијама. Узео је три свеће, а није оставио новац за њих. Упалио је само две, а затим је целивао све иконе на иконостасу. Икону светог Нектарија није целивао, већ прође поред ње. Ја се нисам видео: осећао сам страшан бол и стајао поред прозора иза завеса, али сам све видео иза завесе. Он се заустави на солеји испред Царских двери, прекрсти дланове и не гледајући ни у кога упита: „Је ли свештеник овде?“

Стражарка се трудила да ме сачува од посетилаца, и зато рече: „Не болестан је, има грип.“ „Ништа страшно. Молите се! Свима вам желим срећан Васкрс“, и оде. А тетка Софија ми приђе и рече: „Свештеник који је малопре долазио веома личи на светог Нектарија. Из његових очију као да су муње севале. Можда је то био сам Владика који је дошао да вам помогне!“ Помислио сам да ми то говори како би ме охрабрила. Захвалио сам јој се. И самом ми се учинило да је то заиста тако. Замолио сам је да оде да потражи свештеника, а ја сам полагано отишао у олтар, пао на колена пред распећем, приљубио се уз дрво својом отвореном крвоточивом раном и почео ватрено да се молим. У том тренутку чујем да су се жене вратиле. „Оче Нектарије, старац се вратио“, зачух Софијин глас. Изашао сам из олтара, пришао им. Хтео сам да га пољубим у руку, а он ми није дао и пољуби мене у руку. Упитах га: „Како се зовете?“ „Анастасије.“ Предложио сам му да целива мошти. Он стави танке металне наочари, рам је био у облику дуге. Кад то видесмо диже нам се коса на глави. То су биле наочари светог Нектарија, које су се налазиле код нас у витрини, поклонила ми их је игуманија Нектарија. Дакле, он их стави и проговори: „Вера је, дете моје – главна ствар!“ Старац је са страхопоштовањем целивао све мошти. Он прође поред места где су биле честице моштију светог Нектарија не обративши пажњу на њих. То ми се није свидело. И ја рекох: „Оче, опростите! Али свети Нектарије је чудотворац. Зашто нисте целивали његове мошти?“ Он ме погледа и само се осмехну. Приђосмо месту на којем се налазила икона светог Нектарија коју је насликао његов рођак Анастасије Кефалас. То сам му рекао, и он одмах упита: „А како је Анастасије? Да ли је с њим све уреду? Да ли се вратио из Париза?“ Одговорих му потврдно, само да га не узнемирујем. То му је било веома драго. А затим ја упитах: „А где ви живите, оче?“ Он ми показа на плафон (тамо, горе градила се нова црква) и рече: „Моја кућа још увек није готова, баш ми је жао! А мој положај ми не дозвољава да живим било где.“ И ту му ја признадох: „Оче, стражарка вам је рекла да имам грип, то није истина. Имам рак, али желим да оздравим, да наставим и завршим своје дело: да направим олтар, одслужим литургију, а онда могу и да умрем. Не бојим се смрти!“ „Немој да се бринеш – све је то искушење.“ „Оче, да ли сте можда за кафу?“ „Не, журим. Треба да идем на острво Парос да се поклоним светом Арсенију и да видим своје духовно чедо – оца Филотеја.“ Он крену ка излазу поред своје велике иконе, чак је ни не погледавши: „Оче мој, оче, твоје лице тако личи на светог Нектарија!“ Навреше му сузе на очи, и он ме благослови, а затим ме загрли и пољуби. Ту се и ја осмелих и раширих руке. Чим сам се приближио раширених руку и скупио их осетио сам да сам загрлио празнину! Диже ми се коса на глави. Прекрстих се и поново замолих: „Оче, желео бих да преживим, да служим Литургију у новом храму. Помози ми…“ Онда се он мало одмакну стаде испред своје иконе и рече: „Чедо моје, Нектарије, не тугуј. То је искушење. Оздравићеш! Десиће се чудо и сви ће сазнати за то.“ И одмах нестаде. Врата су све време била затворена нико их није отварао. Жене потрчаше за њим, стигоше га на аутобуској станици. Он уђе у аутобус, крену у Лаврио, а тамо сиђе и нестаде.

Прошла су два и по месеца. Другог јуна Његово Преосвештенство митрополит Агатоник и ја отпутовасмо у онколошку болницу светог Саве. Митрополит је веома молио за мене главног лекара болнице, господина Папаконстантинуа. Овај је погледао резултате анализе и одједном рекао: „Ваше Преосвештенство у датом случају нису биле потребне ваше молбе, а мени са моје стране неће бити потребно да молим професоре и лекаре. Овде дејствују само двојица – свети Нектарије и отац Нектарије!“ Обављен је поновни преглед, један професор је рекао нешто слично: „Немојте више да се бринете! Узмите оца Нектарија, одвезите га у парохију, нека завршава своје дело. Догодило се право чудо!“ Поред мене су стајали митрополит, градоначелник, главни лекар и др. Професор је у рукама држао коверат за лекарском дијагнозом. „Оче Нектарије“, обрати ми се, „ти си победио смрт! Узми овај коверат и иди код свог покровитеља. Он је твој лекар, он те је исцелио! Све је он учинио! Више немаш рак! Ми не знамо шта се догодило. Иди с миром.“

Узели смо закључак и допутовали у Камаризу. Звона су радосно звонила Људи су клечали на коленима и молили се. Подигох руке ка Небу и изговорих: „Боже мој, прва велика захвалност Теби, Твојим свецима и светом Нектарију. И још се захваљујем онима који су са вером узносили молитве за мене.“ Сви људи су плакали.

Следећег дана допутоваше отац Никодим Анагносту, сада је он митрополит Јерисонијски и отац Агатоник Фатурос, данашњи митрополит Китроски. Они одслужише благодарствени молебан заједно са многим другим свештеницима. Ови свештеници су се нарочито молили за мене за време моје болести заједно са нашим Владиком Агатоником и многобројном браћом-хришћанима. Свима се захваљујем од свег срца! И вама сам захвалан, господине Мелинос за доброту и интересовање за мене. Желим да ваша књига доспе у многе хришћанске породице и да „проговори“ у срцима људи који жуде да сазнају нешто о светом Нектарију, о нашем покровитељу и исцелитељу. Нека вам помогне свети Нектарије! Нека буду са нама његове молитве.

Село Лаврио, 11. октобар 1987. г.

Манолис Мелинос: „Разговарао сам са светим Нектаријем“ (интервјуи са људима који су познавали светог Нектарија)