Има ли биткоин будућност – осим као још један рецепт за превару?

Да ли је помама за биткоинима још један у серији историјски озлоглашених тржишних мехура, или је истински весник нове глобалне финансијске архитектуре? Упркос скоријем комешању на тржишту, њихови браниоци виде биткоин (и њему сродне криптовалуте) као идеално тржишно решење за питања која искрсавају о будућој одрживости папирних валута у глобалној економији коју одликују презадуженост-кроз-плафон и надувани билансни извештаји држава/централних банака. Ентузијасти који подржавају криптовалуте постављају дужничке сатове који неумољиво откуцавају до тренутка када ће започети – како они хоће да нас убеде – неизбежна хиперинфлација вајмарског типа. Стварајући алтернативно спремиште вредности изван контроле централних банака лаких на штампању новца, и њихових корумпираних служавки са Волстрита, они настоје да наметну биткоин као спас од овог претећег уништења наше штедње.

Ако биткоин и његови еквиваленти могу да обезбеде оно што његови браниоци обећавају, шта ту има да се некоме не допада? Чак и ако се узму у обзир најновији пад вредности, да сте купили биткоине у вредности од 100 долара 2011. године, ваша инвестиција би данас вредела милионе. Али чисто интуитивно, делује невероватно да инструмент који у себи носи толико одлика класичног спекулативног мехура реално може да представља лек за тегобе које описује Хајек. Након што се до средине децембра уздигла до 20 хиљада долара за један биткоин, цена се недавно скоро преполовила. Право питање је, стога, да ли ће овај пад имати шире импликације по економију као целину.

Хајде прво да бацимо поглед на основе ових помодних „криптовалута“. Узећемо биткоин као најпознатији пример: у питању је дигитална валута која је упарена са онлајн рачуноводственом књигом (ledger), која се зове block chain (дословно „ланац блокова“, „блок-верига“, у српском се за сада није усталио превод, па се углавном користи позајмљеница „блокчејн“, прим. прев.). Овај „ланац блокова“ снима све трансакције које су се догодиле од почетка функционисања система биткоина. Систем је постављен тако да се отприлике сваких десет минута нова страница – која се зове „блок трансакције“, или просто „блок“ – додаје у ову рачуноводствену књигу. Ова нова страница реферира на све претходне захтеве за трансакцијама (реферирајући на блок који јој непосредно претходи) и бележи све нове захтеве за трансакцијама.

Узмимо једноставан пример који наводи Ерик Тимојн (Eric Tymoigne), монтарни економиста:

„Господин Икс користи платни систем биткоина да пошаље захтев да купи пицу из „Џоове пицерије“. „Џоова пицерија“ хоће да буде сигурна да је у питању валидна трансакција. То подразумева проверу да ли г. Икс има довољно биткоина да плати за пицу (рачуноводствена књига ће показати из којих прошлих трансакција је он добио своје биткоине), и да случајне не покушава да своје биткоине истовремено потроши на другом месту. Овај процес верификације обављају рачуновође система, које се називају „рударима“ (miners). Уобичајено је да „Џоова пицерија“ сачека потврду више рудара (незванична конвенција је да се сачека седам потврда) пре него што пристане да прода пицу („потврда“ овде значи да ће трансакција бити снимљена на наредне блокове). Било ко може да буде рудар, само вам је потребан рачунар.“

Звучи супер, зар не? Отарасите се банкара, компанија које издају кредитне картице и свих оних насртљивих финансијских посредника, који стално отимају своје парче финансијског колача од свакога. Још једном, шта ту има да се некоме не допада?

Па, за почетак, како је употреба биткоина расла, математички проблеми које су рачунари морали да реше да би произвели још биткоина (што је такође део „рударења“) постали су све сложенији и сложенији – што је компликација која је предвиђена као облик контроле понуде валуте. То је добро, утолико што ограничење понуде помаже да се очува темељна вредност валуте. Лоша вест је да „рударење“ којим се ова валута производи скоро једнако еколошки штетно као и традиционално рударство, будући да изискује огромне рачунарске капацитете, који гутају енергију. Штавише, већ постоји нешто што се зове „енергетски индекс биткоина“, који показује да је количина енергије потребна за емисију једног биткоина једнака енергији потребној да се напаја струјом девет домаћинстава. Гувернерима централних банака могу се приписати многи пежоративни изрази, али „еколошки вандал“ обично није један од њих.

Наравно, велики број либертаријанских заступника биткоина и њихова фела истовремено припадају екипи скептика према климатским променама, тако да није јасно да ли је ова чињеница нешто што би их забринуло. Мало је вероватно да би поздравили неку „зелену иницијативу“ која би запретила да оконча са њиховим драгим биковским тржиштем (bull market – термин за тржиште у сталном успону, прим. прев.) криптовалута. Али без обзира на то стоји да агрегат рачунарских капацитета потребних да се одржава систем биткоина чини тај систем неодрживим у земљама у развоју, где су несташице струје свакодневна појава. Истовремено, каква је корист од валуте, ако она производи ресурсно ограничење које онемогућава глобални раст и просперитет? Привлачност већине монетарних инструмената лежи у томе што су они избегли нефлексибилност која се везивала за стари златни стандард, или за системе фиксног курса размене. Ова нефлексибилност је спречавала владе да уводе мере који би генерисале најбоље могуће исходе за њихове домаће економије.

Присталице би можда изнеле аргумент да, ако се еколошки проблеми оставе по страни, текући тренд раста цене валидира све шире прихватање биткоина као алтернативног носиоца вредности. Контрааргумент би био да би се исто могло рећи за, рецимо, холандске лале средином XVII века. Лале (или друго цвеће) бар имају естетску вредност. Можете их наћи на свакој пијаци, купити их, ставити у вазу, где ће вам потрајати неколико дана. И представљају леп поклон за вољену особу.

Али шта у ствари добијате када замените доларе (или јене, фунте, евре) за неку криптовалуту? Ако се пробијемо до основе, видећемо да оне, у ствари, нису ништа друго него дигиталне, децентрализоване, делимично анонимне валуте, вез подршке било које владе или правног тела, које се не могу заменити за злато или неку другу робу.

Али добро, рећи ће браниоци, свака папирна или „октроисана“ валута, био то долар, јен, фунта стерлинга или евро, такође је створена дигитално и кроз куцање по тастатури, и такође нема никакву интринсичну вредност откако смо напустили златни стандард. На папирним монетама које се издају у САД – доларима – пише: „Ова монета је законско средство плаћања за све дугове, јавне и приватне.“ И то је све што пише. Нигде не пише „покривена златом које је ускладиштено у Форт Ноксу“.

Постоји, међутим, једна кључна разлика између, рецимо, биткоина и долара: једна од најзначајнијих функција власти под контролом државе (а можда и најважнија) јесте ауторитет да се одређује и прикупља порез (и друге уплате у државни буџет, укључујући таксе и казне). Пореске обавезе се обрачунавају у националним валутама сваке земље – у доларима у САД, Канади и Аустралији, јенима у Јапану, јуанима у Кини, пезосима у Мексику. Штавише, суверена власт такође одређује на који се све начин може намирити пореска обавеза. У свим модерним државама, државна валута се прихвата као основно средство плаћања пореза.

Како је то рекао амерички економиста Аба Лернер (Abba Lerner) у свом есеју у „Америчкој економској ревији“ из 1947. год.:

„Модерна држава може да учини шта год хоће општеприхваћеним новцем… Чињеница је да прост проглас да је то-и-то новац није довољан, чак и ако иза тог прогласа стоји најубедљивије уставно образложење апсолутне суверености државе. Али ако је држава вољна да предложени новац прихвати као облик плаћања пореза и других обавеза према њој, трик је завршен.“

Модерна држава, дакле, намеће својим грађанима пореску обавезу и бира начин којим је тај порез неопходно намиривати. Јединица обрачуна нема никакву реалну вредност, ако је у крајњој инстанци држава није одобрила као средство плаћања. Самим тим, приходи државе никада нису ограничени, јер само она одређује шта је то што представља „новац“. Порез (и одговарајући ауторитет да се прикупља порез) је оно што иначе безвредном парчету хартије са сликама мртвих председника даје њену вредност. Иако ову хартију не „покрива“ ништа, улога пореза је да на националном нивоу створи потражњу за тим папирним доларима. Вредност се придаје на основу захтева да се нешто користи као средство намиривања пореске обавезе. Гледано из овог контекста, идеја о „денационализацији“ новца, за коју се залагао Хајек, има отприлике онолико смисла колико раздвајање рађање деце од размножавања.

Иронично, ако би националне владе дозволиле биткоинима (и другим криптовалутама) да се користе за гашење постојећих пореских обавеза, ово би их сигурно утврдило као одржив облик алтернативне валуте, будући да би самим тим аутоматски постали легално средство плаћања. То би, међутим, била иронија историјских размера, ако би се догодило да мехур биткоина од пуцања спасу управо оне државне структуре које његове либертаријанске присталице толико презиру. Иако они верују да је криптовалута весник новог доба поузданог новца, одвојеног од дугова и корупције светске хегемоније долара, парадоксално, једино средство које истински може да очува ту валуту јесте њено инкорпорирање у онај исти систем из кога желе да побегну.

Када се тако гледа, зашто би, забога, нека влада својевољно некоме предала ову монополску привилегију? Штавише, велики број земаља – укључујући Кину, Вијетнам и Шведску – већ су забраниле криптовалуте на темељу сумње да оне омогућују криминалцима и терористичким организацијама да преносе вредност из једног дела света у други мимо контроле националних власти и органа реда.

Националну безбедност на страну, колико год примамљиво звучао монетарни систем који је одвојен од „тираније“ државе и централних банака, биткоини и његови парњаци крше сва правила финансијског пословања. Да још једном цитирамо Тимојна:

„Не постоји централизовани емитент који гарантује исплату номиналне вредности доносиоцу; штавише, не постоји чак никаква темељна номинална вредност, самим тим не постоји ни имплицирана вредност на дан доспећа, што значи да су они потпуно непрактични за употребу при сервисирању дугова. Фер цена биткоина, измерена дисконтном вредношћу будућег тока готовине, јесте нула.“

Наравно, ово није спречило наше инжењере савременог финансијског система да ускоче у добар финансијски мехур чим га угледају. Чикашка берза опција (CBOE) већ је лансирала прво трговање фјучерсима биткоина. Очекује се да конкурентске берзе, попут Чикашке меркантилне берзе (CME) и ванберзанске (over-the-counter) трговине на NASDAQ, следе њен пример, и свакако је само питање времена када ће и лондонски Сити ускочити у игру, ако само регулатори не заузму активнији став по овом питању.

Да, иновације могу бити добра ствар. Али скорашње искуство требало ги да нас учини разумљиво подозривим према последицама примене иновација у банкарству и финансијама. У оној мери у којој криптовалуте попут биткоина контаминирају систем кредитирања, оне представљају реалну и озбиљну опасност за наше економско благостање. Истина је да, као што је то образлагао спекулативни капиталиста Вилијам Џејнвеј (William Janeway, Капитализам у економији иновација: тржишта, шпекулација и држава), неки спекулативни мехури, попут железничког, или експлозије интернет компанија (dotcom boom), немају нарочито малигне последице. Када маније овог типа исцрпу саме себе, друштво на крају бар са иновацијама које су разбацане по целом крајолику, и које може да искористи. Али мехури који пуштају корење у самом систему кредитирања (попут хаоса са хипотекарним кредитима) остављају иза себе дословну пустош.

Још увек је рано да се каже, али како ствари стоје, катаклизмички пад биткоина не изгледа као да окида проблеме системског типа, што указује на то да они, срећом, још увек нису пустили корење у кредитном систему. Али опет, шта ту има да се некоме допада? Било шта што омогућава учесницима да замене долар као легално средство плаћања за криптовалуту, која нема никакву интринсичну вредност нити принос, која је еколошки токсична, којом се тргује у киберпростору, изван уређеног света банака и финансијских плаћања, јесте рецепт за превару. А зар нам тога није било доста, бар за неко време?

Маршал Ојербек (Marshall Auerback) је аналитичар тржишта и коментатор. Текст је преузет са портала Alternet.org, а такође је пренет на порталу Salon.com. Превео са енглеског Никола Танасић.