Просто: морам. Не знам како ви, али ја имам обавезу. Ћирилица је моја.
Ко ће да чува ћирилицу ако нећу ја? Чија је обавеза да чува моје ако није моја? Шта, зар требају новинари, академици, политичари да је чувају? Откад то? Шта они има да чувају моје?
И како се једино може сачувати ћирилица? Тако што ћу је ја користити. И сваки други Србин, али ја посебно, јер ја имам обавезу, а сваки други Србин нека преиспита своје обавезе.
Зашто је треба чувати? У данашњим условима боље је питање зашто је пустити да се угаси. Она се гаси, чињеница је то, нестаје из српског живота бар од комунистичког преврата, а посебно од петооктобарског преврата. Недјеловање нас одговорних тај нестанак допушта и поспјешује. Без дјеловања отпором, тај ток се наставља и ми остајемо посматрачи нестанка дијела свог насљедства.
Дакле, питање није зашто је треба чувати, него зашто је пустити да нестане. Ово питање је дио већег питања: зашто изгубити и пустити да умре ишта што је моје, а чију пропаст могу спријечити и живот продужити?
Не постоји ниједан разлог да се пусти да ћирилица нестане из српског живота, као што не постоји ниједан разлог да се било који дио српског наслијеђа препусти пропасти.
Велика се борба води око очувања многих дијелова српског сопства и неке од тих дијелова је врло тешко или немогуће сачувати. Како ја да помогнем у очувању Косова, како да се изборим против екуменизма у Српској православној цркви, како да пресудно утичем на промјену геополитике према Српству? Никако. Немам ту моћ. Криво ми је што толико тога није у мојој моћи.
Али чувати ћирилицу могу. Не може ме у том спријечити ни Америка, ни Вучић, ни папа, ни Исламска држава… То је апсолутно до мене и немам ниједан вриједан изговор који би оправдао недјеловање које јесте у мојој моћи.
Кориштење ћирилице јесте у мојој моћи. И могу вам рећи да се осјећам прилично моћно. Није мала ствар имати моћ да чуваш живу културу којом твој народ дише, којом оставља траг, којом се уграђује у човјечанство више од 1000 година. Није то мала част.
Не постоји ниједан разлог да не пишем ћирилицом и на рачунару, и руком, и на мобилном телефону, и на друштвеним мрежама… Ко не зна ћирилицу, можемо и на енглеском. Да не наглашавам колико је елегантна, префињена и егзактна ћирилица, колико равнотеже и естетике посједује, а колико је некако и мистичнија, умјетничкија и визуелно пјевљивија од латинице. Отклања и проблеме са фонетском транскрипцијом, уносом туђица итд.
А и технологија јој се прилагођава, раде млади Срби на томе да се олакша њено кориштење на интернету. Раде пресловљавање, имамо гомилу фантастичних ћириличних фонтова. Само треба да се све то користи. На рачунару или телефону у неколико потеза подесиш ћириличну тастатуру.
Ја имам задатак, обавезу, мени је то остављено у насљедство. Како да се осрамотим?
Замисли колико је српских покољења морало да гине бранећи српско наслијеђе, животе, имовину, а мени сад, као, тешко да пишем ћирилицом. Не морам ни да пуцам, ни да орем, ни да жагам кладе, само да пишем, односно, типкам. Ем није тешко, ем сам обавезан. Ем је част.
Замисли, носе тројица штафету у трци 4-пута-100 и донесу до оног посљедњег, а он је баци и каже “ма, мрзи ме“… Е, ја сам тај који неће бити тај који испусти ту штафету.
Јер имам ту моћ.
