Слике из српске прапостојбине: Срба скоро да нема, али има “Српске листе“

Село Старо Грацко на Косову и Метохији, познато је по томе што су терористи „ОВК“ у једном дану, 23. јула 1999., убили 14 српских жетеоца на повратку са својих њива. Масакр неко још и помене с времена на време али само село и његове житеље тек о парастосу.

Главна улица у Старом Грацку / фото Иван Максимовић

• Како заправо живе наши људи из села које представља одраз судбине српског народа на КиМ, истраживао је Иван Максимовић, дописник Магазина Таблоид из Косовске Митровице

Магистралним путем Приштина – Скопље, на два километра испред Липљана, скреће се ка овом селу које данас има има око 200 становника. Просечан број младих је виши него што је то уобичајено у српским срединама. Село је квадратне основе у чијој се средини налази стадион на коме тренира овдашњи фудбалски клуб „Браћа Аксић“ а осим њега функционише још и истоимена школа, на ободу стадиона, коју похађа седамнаесторо ученика од укупно 33 овдашње српске деце. Не постоји ни једна друга могућност организовања друштвеног живота због чега је село додатно умотано у чамотињу а млади неизбежно одлазе у потрази за послом пре свега.

„Смета нам овакво стање, како не смета? Али немамо коме то да појаснимо и да добијемо адекватан одговор. У народ се увукао страх, освета, мржња, плашљивост…“ каже један од овдашњих Срба. Због чега је тако потврдиће сви остали али – мање или више кришом.

До рата овде је живело око 500 Срба али их се већ око 200 одселило након почињеног злочина и још око двадесетак после погрома 17. и 18 . марта 2004. године. Након тога Срби су престали да одлазе да би последњих година тај тренд поново постао актуелан иако спор јер живот овде више него у другим местима зависи од воље и зловоље политичара и оних који мисле да то јесу. Препуштени времену да њихове проблеме решава или их примора да сами налазе драстичнија решења, неминовно су се нашли на полигону интереса локалних „представника“ и чиновника од којих их нико не штеди.

Будући да су преко главе претурили оно што је ретко који њихов вршњак у Србији, млади ипак верују да ће и ово време проћи и кажу да су заинтересовани да опстану и остану на својим огњиштима.

„Само посао да имам, ништа ми друго не треба, не бих ишао одавде“ каже младић очигледно са капацитетима којима може себи да обезбеди нормалне услове за живот у малтене, било којој другој средини. Али још увек чека, нада се…

Старији су већ гледали више пропалих генерације које су чекајући у Старом Грацку своју младост и оставиле у овом селу и после више од 15 година ипак били принуђени да се отисну у бели свет. Нико се од њих више није вратио. Кажу да је „хитно потребна реакција државе а не само да дођу на парастос, обећају и оду, и тако сваке године“.

Меморијална плоча жртвама НАТО бомбардовања и шиптарског терора у Старом Грацку / фото Иван Максимовић

Генерално, представници државе Србије су их у потпуности заборавили осим, наравно, на дан парастоса.

„…Кад је долазио Вулин обећао је куле и градове. Можда сте читали у новинама, ја сам то изјавила, да ћу их на следећем парастосу дочекати ‘усраном мотком’…“. Тог дана ми се усијао телефон, звао ме неко и представио се као Вулинов заменик и питао ме да ли бих ја ишла да разговарам са господином Вулином? Кажем, што бих ја ишла да разговарам са њим, што он не дође овде да види где живим, што би ја трчала за њим? Без обзира што је он неки министар. Кад је већ био на парастосу, што није остао да обиђе породице? И ја могу да станем за микрофон и да обећам да ћу да урадим „то, то и то“ и да одем из села, баш ме брига. Нека стане иза својих речи. Каже он мени па нисте требали да кажете да ћете да га дочекате усраном мотком, а ја њему: слушај ти и тебе ћу само ако се представиш и кажеш ко си прича Соња Живић, чији је покојни супруг један од убијених жетелаца, обећавајући и нашем новинару да ће после свих ових година лажних обећања и самопромоције политичара ове године направити дар – мар за парастос ако опет дођу.

Због покрића тако безобзирног понашања званичника овдашњи Срби су кивни на новинаре и не желе да разговарају, чак ни да буду фотографисани. Не беже од необавезног разговора али инсистирају на анонимности.

На питање да нешто каже један од мештана одговара контрапитањем: „…Себе да нападам? Шта год да кажем окренуће се против мене. О Албанцима, видиш и сам колико их има, ако поменем српску или њихову власт опет сам себе напао. Како се живи? Ево, погледај!“ показује полукружним покретом руке пратећи панораму села. Пусто и магловито зимско преподне. Изузев кад прође неки аутомобил, без трагова живота.

Старо Грацко, фото Иван Максимовић

Саговорници углавном износе опречне тврдње. Очигледан је раздор међу мештанима. Једни ће рећи да тзв. „министар“ при влади косовских сепаратиста, Далибор Јевтић, прилично помаже:

„…Исељевање је стало од када се у Старо Грацко појавио министар за заједнице и повратак Далибор Јевтић који много помаже унзад 3-четири године. Он је са својим сарадницима зауставио продају и одлазак, јер помаже свима у селу и деци и младима и старима и породицама жртава масакра. Реновирао је око 25 кућа у селу, саградио две нове и обећао да ће са пролећа да сагради још 4 куће за младе људе са породицом. Инфраструктуру је средио, реновиран је спортски терени и полигони у школи, урадио је нове тоалете и увео централно грејање и видео надзор на целом објекту. Направио дечји парк и још много тога, помаже школској деци, доноси ранчеве, пакетиће и остало…“ каже један од саговорника Магазина Таблоид.

Други, ипак, имају сасвим супротно мишљење. Тврде да Јевтић има неколико својих људи који лобирају за њега у овом селу и то су они који добијају помоћ у материјалу, столарији, разним мањим пројектима. За гласове на квази-изборима сепаратиста буде им одобрен неки пројекат од 1.000 до 1.500 евра и тако сваки пут. Игралиште и школа јесу обновљени „али за кога?“ пита један од успутних саговорника након што се „рендгенским погледом“ уверио да га нико не снима.

„…Дођи овде после два, видећеш да је игралиште пуно деце. И слушај шта причају… Нећеш моћи да чујеш српски глас. По цео дан само албанска деца вичу, дозивају се…не провоцирају нас, не могу да кажем, али српске деце више нема. Све што је обновљено сада они користе…“. Нешто касније, уверио сам се и у то.

Питање је и шта је од инфраструктуре у селу обновљено јер су улице распукле, путеви лоши, нигде се не назиру радови скоријег датума.

Такође тврде да исељавање није престало већ да се нарочито од 2013. почело све чешће говорити о томе док данас више нема српске породице која се не би одселила. То је, како кажу, управо последица селективне доделе помоћи која увек заврши у рукама истих људи а који су пристали на политичку трговину односно да свој глас дају ономе ко доноси „помоћ“, било да се ради о шиптарским или српским представницима власти свеједно је, сви су они чланови Српске листе и СНС-а.

„Ја нисам гласао, уопште не желим да излазим на те изборе. За мене постоји само држава Србија и ништа друго не признајем“ каже за Магазин Таблоид Мишко Радусин из овог села.

„…Али због тога се и моја кућа руши. Прошле године је избио пожар и пола куће је изгорело. Кров сам обновио сам, да не пропада али више од тога не могу. И баш кад је Јевтић са осталима из Српске листе пролазио улицом пред те њихове изборе, ја сам стајао овде, поред ограде. Ма, није их занимало да ли сам међу живима или мртвима. Они су са својим људима ишли у обилазак сигурних гласача и тако је све подељено. Ја чекам да се мом оцу наврши година од смрти па и ја продадох ово и идем одавде, породица ми се већ иселила, сам живим овде“ каже Мишко.

Кућа Мишка Радусина / фото Иван Максимовић

Огорченост се осећа на сваком кораку. Наде је све мање. Упркос хвалисавим Вучићевим изјавама да се последњих пет година са Косова и Метохије ни један Србин није одселио, Соња Живић за Магазин Таблоид каже да она осим у одласку више и не види излаз из ове ситуације.

„…Можда се то тако приказује у свету али нас је сваким даном све мање у Старом Грацку. Срби су без посла, дође Албанац са парама, понуди високу цену од 70 до 100 хиљада евра за плац, а са тим парама можете да купите два стана у било ком граду у Србији. Зашто би седео овде без посла, да се већ у четири, пет поподне закључа у кући кад може да оде и да живи слободно…“ каже Соња Живић.

Чињеница је и то да је од 1999. године, када је почињен масакр над српским жетеоцима па до данас, од две албанске куће које су се пре рата налазиле у селу, сада однос 50% – 50% са јасном тенденцијом све бржег пораста албанских породица. Једна Соња каже да је однос плацева 50% наспрам 50%, али у броју кућа однос је много већи у корист Албанаца. Највећи број српских плацева заузима површину од 25 ари и на њима Срби изграде по једну кућу а Албанци изграде по три, четири.

Старо Грацко – четири шиптарске куће у једном дворишту, фото Иван Максимовић

Улица којом сам пре десетак година са колегом, као једина новинарска екипа, ишао да забележим хапшење једног од убица српских жетелаца, и данас је већином насељена Србима. Мислили смо тада да ћемо донети радосну вест, да ће правда бити задовољена иако смо знали да је хапшење политичко јер се десило непосредно пред најаву самопроглашења независности. Први Србин кога смо питали за реакцију одмахнуо је руком у пролазу и без узбуђења прокоментарисао „…ех, једног ухапсили. Није то био један него група…“

И тог једног, Маљзума Битићија из суседног села Алаш, ослободили су након два месеца услед „недостатка доказа“.

„Шта ћеш тамо“ пита ме један од мојих саговорника гледајући уз улицу. „Да разговарам и са њима“, кажем. „Немаш тамо више са ким да разговараш“ – „Како нема, па зар нисте рекли да живе Срби“. „Живе, али не разговарају један са другим“. Помало шокантна опаска, питам зашто. „Па, све због Српске листе, једни су чланови други нису, од кад је то почело више нико ни с’ким не разговара“.

Ето, још један податак о Вучићевим људима и слози коју су унели у српски народ, чак и овде у селу од 200 Срба препуштених себи. А нема разлике ни у осталим српским срединама…

О својим проблемима немају с ким да разговарају нити да потраже решење.

„Никада нас нису обишли, ни заменик тзв „премијера Косова“ Бранимир Стојановић, ни ондашњи „градоначелник“ Владета Костић, па ни представници српских институција Срђан Петковић као начелник косовског управног округа, ни председник привременог органа општине Липљан Златко Лазић, нико. Слободно напишите, па нарочито наглашавају, заборавио нас је и владика Теодосије“. Соња Живић је прилично детаљно описала какав је однос узурпатора трона Епархије рашко – призренске Теодосија а какав је био пре њега.

„Прошле године је био трећи парастос како Теодосије није долазио нити се заинтересовао за породице убијених. Локални свештеници су ти који дођу и то је то. Док је био владика Артемије на Косову, обилазио нас је пред сваки празник, Божић, Васкрс, пред велике православне празнике… Долазио лично, био је у мојој кући неколико пута, обилазио је породице, доносио деци поклоне. Није доносио пакетиће него је давао новац да деци купимо патике или шта им је већ потребно. Како је дошао владика Теодосије на чело епархије, ни једном није обишао породице.

Мени је 2012. била потребна новчана помоћ, ишла сам на операцију бубрега у Београд, владика Теодосије је одобрио 20 хиљада динара. Била сам принуђена да им се обратим јер нисам могла сама да покријем трошкове. За ту помоћ су проверавали од нашег председника села, локалног свештеника, ишли су чак и у болницу да се увере да ли је истина да ја морам да идем на операцију или можда баш и не морам. Кад се уверио да ми је операција неопходна, одобрио је помоћ.

Породична кућа Соње Живић / фото Иван Максимовић

Кад би смо се раније обратили владики Артемију никада није проверавао нити смо морали да се најавимо пет дана унапред да би смо причали са њим. Не, само одемо и он нас одмах прими. Никада није изостао за парастос, увек је он вршио опело и тада је доносио помоћ за децу. А ово сада… као да је све пало у заборав“ каже Соња.

Управо то и јесте намера. Да се умањи значај страдања, да се масакр заборави, сведе на немили догађај, пуки инцидент. На снази је политика „помирења“ и нормализација односа са џелатима, нико то не сме да поремети.

„Веруј са локалним представницима сам много незадовољан. Направили су од странке СНС праву секту. Народ никако то не схвата поводи се ситним и тренутним интересима, па после четири године гладују. Јер ови локални политичари прво гледају своју ближу родбину, па своје рођаке, пријатеље и симпатизере странке. И то је то. Овом народу је доста само што живи на овим просторима а не још неко да га шиканира“ констатује један од саговорника.

Но, овдашњи Срби трпе много више од шиканирања. Владета Костић, бивши „градоначелник“ села Грачанице и истоимене општине по систему тзв „републике Косово“, више пута је вршио притисак на овдашње Србе претећи им уколико „Браца из Штрпца победи у Старо Грцко“. Иначе су обојица чланови „Српске листе“ и СНС-а. Али – већа надлежност, већи и буџет.

Браца, односно Братислав Николић, је ипак победио а неки од саговорника додају да није победио он него Далибор Јевтић својом „подршком“. И поред тога што та подршка конкретно уноси раздор међу овдашње Србе, осећате да немате права да било кога због тога осудите јер у селу једва да функционише и продавница, посла нема, уместо зарада велики број њих је на минималцу за који је најављено да ће бити смањен. Шта они сами ту могу са избором који имају између глади и голог опстанка?

„Нама је јако тешко да живимо овде али опет, и лепо. Ово је наше село, наша кућа, земља… Колико ја знам ми смо једина породица која ништа није продала. Али не знам докле ћемо моћи тако. Живимо од мамине пензије од 9.000 динара и социјале коју примамо са три месеца паузе, значи сваки четврти месец по 10.000 динара. А ми овде плаћамо све комуналије и то у еврима, ко може тако да преживи?“ каже Соња из четворочлане породице Недељковић и додаје да раде још и земљу како би могли да преживе али не могу да продају ништа од својих производа јер се не усуђују да оду на пијацу у Липљан.

Четворочлана породица Недељковић (Соња стоји) / фото: Иван Максимовић

Каже да су више пута одлазили у општинске управе да траже посао или се макар пријаве за неку помоћ иако би радије да буду запослени. Никада нису добили ни позитиван ни негативан одговор шта год да су предали.

Једино што Срби од било кога добију јесу обећања. Схвативши да гласове не доноси страх, Бранимир Стојановић, Владета Костић и Срђан Петковић су пред сепаратистичке изборе дошли са обећањима, и то повећим. Помињали су чак отварање фабрика али најупечатљивије су ипак биле претње и оном малом броју запослених да ће бити избачени са посла, кажу саговорници Магазина Таблоид.

„Треба да им се стане на крај, јер искрено, народ се пита шта бре ради СНС, јел то партија, секта или казнена експидиција? Ко покуша да им стане на пут хватају одмах за врат и настаје тортура. Испољавају неку мржњу према Старом Грацку и према нашим мештанима. Гаје наду да њих не може нико да руши док год је Вучић на власти. А народ се осипа не само у Грацку већ и шире, посебно у косовском округу и то баш због такве политике. Претворили су политику СНС у секту која убија сваки морал код човека!“ тврди нам добро упућени мештанин који ни сам није сигуран колико ће још моћи да издржи терор бахатих службеника државног апарата чији је и он порески обвезник и грађанин.

„Храброст је велика врлина, али много људи се плаши СНС секте па ћуте. И ја сам један од њих, али никоме није горело до зоре. Верујте никада гора власт није била, права секта са пуно мржње. Па, да ли сте гледали и слушали говор Владете Костића на промоцији у Грацаници? То је говор једног мрзитеља, он је Србе називао гњидама, хоштаплерима, паразитима, пацовима… не знам која још погрдна имена није употребио. Мени је то било страшно, такав говор нисам чуо до сада толико мржње нисам никада видео а народ му аплаудира… Рекао сам у себи „о, Боже обуздај овог човека јер се много насисао мржње ради власти и превилегија“, каже још један саговорник Магазина Таблоид наводећи конкретне примере агресивне бахатости.

Занимање за овдашње Срби локални властодршци показују само онда када треба да присуствују промотивним скуповима Српске листе. Одлазе уговореним превозом како би камере могле да забележе пуне сале и представе их као подршку. Никоме „не упада у очи“ чињеница да су људи доведени док још увек траје радно време, обично између 12 и 13часова, и то без могућности да бирају да ли желе или не да тамо оду. Избор готово да немају, знају да је један одлазак довољан да изгубе посао за који већ неколико рођака, пријатеља или страначких „симпатизера“ стоји спремно у реду. Осим тада, и ако им још буде речено да оду на парастос, не постоји друга прилика да се народ види оне који га, противно његовој вољи, представљају.

У Липљану је Српска листа одржала предизборни скуп где је било више њих него народа и нису ни добили њихову подршку. Мештани тврде да су из СЛ на том скупу претили да ће затворити школу и преселити је у оближњи Суви До, ако народ не гласа за њих.

Предизборни скуп Српске листе у Липљану / фото: архива

Иначе, школа „Браћа Аксић“ у Липљану недавно је обележила 153 године рада и најстарија је школа на Косову и Метохији која је одолела чак и бројним нападима екстремиста на ученике и особље, као и погром 17. марта 2004. године. Сада се поставља питање хоће ли преживети Вучићеву владавину, и то не теретско већ сасвим реално:

„Кажу добили смо одрешене руке од Вучића да радимо шта хоћемо, да претимо, да истерујемо људе са посла, шта год да треба“ каже још један мештанин који инсистира на анонимности али и сам у шоку и благом надом да ће писање у новинама о томе да нешто промени.

Слушајући свакодневне Вучићеве изјаве на телевизији, где он једини хвали све оно што је „урадио“ и износи своје често лажиране „резултате“, овдашњи Срби заточени у свом селу готово две деценије, не могу да верују да је неко у стању да их подвргне терору само да би добио неколико њихових гласова.

„Питам се само да ли барем нешто о овоме зна Александар Вучић? Он је срушио све, и Косовску Митровицу и пуно тога сматрајући да ће добро да учини за Косово и Метохију, верујући међународној зајеници. А због тога ми овде страдамо. Издајом Косовске Митровице, уз распуштање свих српских институција, ми смо тотално урнисани. То је највеће зло за косовске Србе“ наводи један од опрезнијих саговорника Магазина Таблоид.

Подлим убиством Оливера Ивановића и овим људима ће наде бити додатно угашене. Соња Живић истиче да је њој и њеној јетрви, чији је муж такође убијен, управо Оливер Ивановић помогао да Координациони центар на чијем је челу тада био Небојша Човић, изгради куће у којима сада живе са породицама. Иако политичких уверења и корацима супротним државним интересима који у народу нису имала подршку, Ивановић је према обичним грађанима показивао разумевање и практичним потезима добијао њихову наклоност јер им је давао оно што им је заиста требало. Вучић ће политичким непочинствима, симболично, управо на његовој несрећи сатрти и последње могућности за достојанственим опоравком Срба са КиМ.

Александар Вучић као председник државе који у истрази убиства позива у помоћ сепаратистичке органе, на њихове претње држави на чијем је челу одговара позивом у пријатељску посету и од косовских сепаратиста тражи званичну дозволу да посети део своје државе, једино што за српски народ може да учини јесте да ископа што дубљу гробницу. Дубљу неко што је ико пре њега ископао. То ће и бити најупечатљивији резултат његове владавине. Додуше, треба се надати да ће се макар на томе зауставити.

Извор: КМ Новине