Прошлост територија: Косово и Метохија (XI – XVII века)

СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1997, БРОЈ 3 (19), СТРАНЕ 103-128

Пре него што приступимо прошлости територије зване обично Косово, требало би je просторно тачно одредити. Ова област коју смо навикли да зовемо именом Косово (српско Поље Мерл) састоји ce од две простране равнице које ce налазе на југозападу Србије и које ce граниче на југу бившом југословенском републиком Македонијом, на западу са Албанијом и на северозападу са Републиком Црном Гором. Њене природне границе су: планина Шара и врхови Скопске Црне Горе на југу, масив Проклетије (са висовима преко 2.700 метара) на западу, чинећи тако природну границу између Албаније и Југославије, планина Мокра гора на југозападу и планина Копаоник на северу. На истоку ce терен постепено уздиже са таласастим брежуљцима према пределу Горње Мораве и истоку Јужне Србије. Пространством од око 100 пута 100 километара са површином од 10877 квадратних километара, Косово je подељено на два подједнака дела једним венцем висова и брда који пресецају територију од севера према југу обухватајући две равнице: Косово (тачно говорећи) на истоку и Метохију на западу. Изукрштане многим токовима река, од којих су најзначајније Ибар, Ситница и Биначка Морава (на Косову) као и Бели Дрим (у Метохији), ове две равнице (чије су висине између 300 и 500 метара)[1] обилују природним богатствима; Метохија[2] ce посебно истиче својом богатом пољопривредом, док je Косово нарочито познато по рудном богатству: угаљ, олово, цинк, сребро итд. Клима je континентална са извесним средоземним утицајем на југу, услед топлог ваздуха који продире кланцем Белог Дрима.

После успостављања комунистичког режима y Југославији на крају Другог светског рата, покрајина je најпре носила традиционално име Косово и Метохија, затим од 1968. године и после Устава од 1974. године добија име Косово и на крају после уставне реформе 1990. године враћа ce старом званичном називу.

СРЕДЊОВЕКОВНА ПРОШЛОСТ

Рани средњи век Косова и Метохије као и већи део континенталног дела Балкана био je утонуо y сумаглицу y раздобљу од првих великих надирања варвара (крајем IV века) па до граничних борби између Срба и Византинаца како нам казују византијски извори из XI века. Присуство Словена на овом делу Балкана y Раном средњем веку потврђују археолошке ископине[3] као и словенски топоними који су често присутни нарочито после XI века. Инвазија словенских племена, која je започела y VI веку, завршава ce доласком Срба (и Хрвата) почетком VII века и они ce насељавају на западу Балкана y споразуму са царем Хераклијусом (Heraclius 610-641) под називом „федерати“ добивши обавезу да бране царске територије од инвазија осталих варвара, заправо од турско-татарских племена, од Авара. Пошто су затекли опустошену и ненасељену земљу услед претходних инвазија, Словени ce населише y великом броју y већем делу Балкана и настанише ce све до Пелопонеза[4]. Оно што je остало од аутохтоног становништва на Балкану, које je после више од пола миленијума римске управе било романизовано (Македонија и Илирикум били су покорени 168 година пре Христа, Дарданија више од једног века касније) било je понекад прихваћено y великим градовима на Јадрану (као Солин) или y градовима на Јегејском мору (Солун) и тако бежећи пред великим инвазијама Словена који, будући да су били земљорадници, населише на првом месту обрадиву земљу[5]. Тако наилазимо на трагове Дардана (са Аутаријатима, аутохтоно становништво покрајине Косова и Метохија пре римског освајања), која су ce били склонили y Солун (за време аваро-словенских опсада тог града године 617).

Аутохтоно становништво чије трагове налазимо y земљама јужних Словена Средњег века су сточари (бачијаши) који бораве на планинама и који ce обично зову Власи, али и Куцо Власи, Армени, Цинцари, ређе и на југоистоку српских крајева Албанци (Арбанаси, Арнаути „Арванитаи“). Ово становништво имало je посебан друштвени статут: били су ослобођени обавезе да раде као земљорадници, и пошто су увек били y покрету, y потрази за испашом, били су обавезни да дају прилоге y натури и да врше услуге путних превоза и каравана. У правним изворима српског Средњег века, ова два главна облика земљишне зависности назначени су као „Закон за Србе“ (као кметовска обавеза земљорадничког становништва)[6] и „Закон за Влахе“ (као за становништво необрадивог земљишта). Ова друштвено-етничка подела остала je све до средине XIV века јер y то време започиње седантеризација (насељавање за стално) Влаха са њиховим спорим преласком y земљораднике укључујући и кметовске обавезе[7]. Као што су Словени који су ce били настанили y старим грчким крајевима били хеленизовани током векова, тако исто су остаци тог аутохтоног становништва били постепено словенизовани, што потврђује ретка појава несловенских топонима y унутрашњости балканског подконтинента. Реткост аутохтоне топонимије на Косову[8] и Метохији о чему ћемо касније опет говорити, јесте врло значајан пример.

Граница првих српских кнежевина, које су признавале врховну власт византијског цара, била je неутврђена и нестална, нарочито од IX до XI века[9]. У то доба био je прикључен Србији барем један део Косова и Метохије. Пошто je Србију потчинио цар Симеон, она je била неколико година (924-927/8) y саставу Бугарске царевине која ce простирала до Јонског мора са територијом која нас интересује. У X веку кнез Часлав Клонимировић (927-950) уједињује српске земље y чији састав улазе Рашка, Дукља, Травунија, Хум (Херцеговина), као и средња Босна, и пре него што je подлегао после првих борби са Мађарима који су ce били устоличили y Панонији. Година 1018. када je Самуило разрушио Бугарско царство означава важан заокрет, будући да je тада успостављена византијска власт на целом средишњем и источном делу Балкана за више од 150 година. Током XI века створена je прва српска краљевина око кнежевине Дукље која ce састојала од данашње Северне Албаније и Црне Горе. Већи део континенталне Србије (Рашка) био je поверен од стране краља Дукље великим жупанима Рашке. Главни град ових великих жупана, који су имали обичај да стално ратују са намесницима суседних византијских области, беше Рас (у граничном пределу Косова и Метохије). Овај стари византијски утврђени град беше y близини Рашке епископије, дијецезе Охридске архиепископије коју je основао цар Василије II 1018. На Косову и Метохији, као и на другим местима на Балкану, Византинци обновише Призрен и Липљан (прави антички градови), урбане и административне центре и дијецезијска седишта Охридске аутокефалне архиепископије. Призренска епископија обухватала je агломерацију Хвосно, Лескова и Врет, топониме који су имали словенска имена још од тог византијског времена. За све време тог раздобља византијске власти, територија Косова и Метохије има граничарско обележје са свим нестабилностима које ce подразумевају. Главни саобраћајни путеви који воде према западном делу Балкана и који прелазе преко покрајине били су стално изложени чаркама између Византије и српских вазалних кнежева који су гајили амбиције према територијама које су освојили Византијци. Прва велика побуна (1040-1042) против византијске управе, коју je предводио један Словен, Петар Одељан, и која je кренула од Ниша па све до Скопља и Драча (где je вођа побуне био неки Тихомир) није могла да мимоиђе подручје Косова. Године 1072, Ђорђе Војтех, исто тако Словен Византински поданик, организовао je устанак y Призрену који je подржао краљ Михаило из Дукље (1052/4 – 1081) који je послао свога сина Константина Бодина (1081 – 1101) да управља територијама које су узете од Византинаца. На крају покрет je био угушен снажним византијским против-ударом y току одлучне битке близу Паунија (Таонион) на Косову, где ће касније бити двор краљева Србије. Византија je успела да одржи своју власт y покрајини са неким ипак мањим територијалним уступцима.

У другој половини XI века граница између Византије и Србије прелази преко покрајине Косова и Метохије. Пошто je упао на територију Византије године 1093/4, велики жупан Рашке, Вукан, узима и руши град Липљан пре него што je кренуо даље прелазећи преко планине Шаре и упадајући y Македонију. Помињући често пограничне сукобе са великим жупанима из Рашке, ћерка цара Алексија I, Ана Комнин, говори о тој граници која ce налазила тада између Липљана, са византијске стране, и Звечана, утврђеног града са српске стране, који су ce налазили y равници Косово. Византијска принцеза локализује ову границу са доста тачности са висовима (брдима) по имену Зигос, имену којег данас нема y називу брда која деле Косово и Метохију[10]. Мада та граница није била довољно учвршћена, она ce морала одржати све до XII века пошто су освајања великог жупана Стефана Немање обухватила, између осталог, крајеве Хвосно, Подримље, Патково, Лаб, Липљан, Ситницу, Кострц, Драшковину (на Косову и Метохији)[11].

Српски владари су плодну земљу овог подручја доделили црквама и манастирима као и архиепископији Српске цркве. Већи део тих земљишних поседа који су припадали Цркви налазили су ce y равници Метохије, a ова je добрим делом припадала Цркви, одатле и њено име μετοχι (Метохија) = својина или црквена припадност[12]. Главне црквене институције имале су ту своја властита имања, међу којима Студеничка Лавра (основао Стефан Немања 1186), архиепископија српска (коју je основао Сава I 1219), манастир Градац (основала Јелена Анжујска), манастири Бањска и Грачаница, црква Богородица Љевишка y Призрену (задужбина краља Милутина), манастир Дечани (задужбина краља Стефана Уроша III), манастир Светих Архангела y Призрену (задужбина цара Стефана Душана), и много других. Повеље ових манастира представљају, почев од XIII века, драгоцене изворе обавештења за историју, топонимију, ономастику, правни систем, пољопривреду, демографију и друштвену структуру слојева неслободног становништва (кметови = меропси), као и друге домене истраживања који ce односе на ову област y Средњем веку[13]. Један известан број ових повеља обухвата попис свих главара породица ових великих земљишних поседа, на основу чега ce може одредити помоћу ономастичког проучавања етничка припадност тог ратарског становништва – српског y скоро свој њеној целокупности[14].

Ширење српске краљевине y XIII и XIV веку морало je ићи на уштрб Византије, према југоистоку, што значи да je гранични регион Косова и Метохије постао централни део земље. Почетком XIII века, старо седиште великих жупана, град Рас био je напуштен y корист нових седишта (српски краљеви, као и други владари тог времена, имали су више престоница), која су ce већином налазила y покрајини Косова и Метохије, међу којима су најважнији Призрен, Пауни, Неродимље, Штимља, Сврчин, Приштина (y XIV веку). Што ce тиче седишта српске архиепископије, првобитно смештеног y Жичи 1219. године, оно je полако још y време Арсенија I (1233 – 1263) пребачено y Пећ (округ Хвосно y Метохији) y подручје где je архиепископија имала простране земљишне поседе. У време подизања српске архиепископије y звање патријаршије године 1346, Пећ (Ипец) постаје патријаршијско седиште. Дакле, почев од краја XII века целокупна покрајина Косово и Метохија улази y састав српске државе све до 1455. године, до дана отоманског освајања овог дела средњовековне Србије, и то четири године пре пада Смедерева, њене престонице (1459).

Скоро три века покрајина Косово и Метохија била je неизбежно витални центар политичког, економског, верског и културног живота Србије. Ништа необично да ова покрајина обухвата историјску и културну отаџбину чија усредсређеност и богатство надмашују остале делове Србије.

Градови – Најзнаменитија два града y византијско доба, Призрен (Метохија) и Липљан (Косово) доживели су различиту судбину y доба српске средњовековне државе. Док je Призрен доживео знатан успон, Липљан je нестао као регионални центар y корист других урбаних средина које су неизбежно доживеле значајан развој почев од XIII па све до XV века. Када je епархијско седиште из Липљана пребачено y Грачаницу, затим y Ново Брдо, остали градови косовске равнице дугују свој успон највећим делом развоју трговине и копању руде. На северу je био рударски басен на падинама североисточног дела Копаоника (међу осталим, рудници Копорић, Острача и Беласица) око града Трепче, са вађењем сребра, олова и гвожђа. На истоку ce налазио рударски басен око градова Ново Брдо и Јањево (руде сребра, злата, олова и цинка), што потврђују извори почев од 1303. године. Источно од Косова рудници Брвеника појављују ce y изворима почев од 1280. године. Ново Брдо je (потврђено почев од 1326, али почетак експлоатације датира вероватно крајем XIII века), на 40 километара југоисточно од Приштине са својим рудницима и топионицама сребра, глама (мешавина сребра и злата) и злата, постао, нарочито крајем XIV века и пр- вом половином XV века најважнији рударски центар y Србији и на Балкану. Српски владари су y Новом Брду ковали новац. Производња злата и сребра y рудницима Новог Брда била je 1433. године, према Бертрану де ла Брокјеру (Bertrand de la Broquiere) y вредности 200.000 дуката y злату[15]. Приштина и Вучитрн били су најзначајнији трговачки градови y средишњем делу косовске долине[16].

У Метохији, Призрен je наследио производњу свиле и постао je најважнији центар занатства и посебно трговине за српске, грчке и латинске трговце – најглавније италијанске (са правом на четири годишња сајма). У XIV веку Призрен постаје најважнији управни и политички центар средњовековне Србије. Он je био такође (после 1332) стално седиште дубровачког конзула, званичног представника најважнијег трговачког града источног дела Јадрана, административно одговорног за многобројне дубровачке трговачке колоније раширене по Србији. Дубровчани су имали две католичке цркве y Призрену, једну Свете Марије и другу Светог Петра.

Око нових градских центара, као Пећ (на месту античког Сиперана) и Хоча (на Косову случај са Вучитрном) почеле су да ce образују мање сеоске англомерације које постадоше трговачке подружнице са комерцијалним и економским развојем покрајине. У селу Хоча (близу Призрена) одржавао ce велики сајам (трговачко право додељено манастиру Хиландару на Светој гори) од краја XII века. Манастир Грачаница стекао je право на сајам y оближњем селу и y Липљану.

Налазећи ce y средишњем делу Балкана, подручје Косова и Метохије било je y Средњем веку важна раскрсница путева који су повезивали јадранску обалу са Егејским морем, Бугарску и подручје Цариграда. Пут од Зете (via de Zenta) пролазио je поред Скадра, Дања, затим долином Белог Дрима, па поред Призрена, Липљана, Јањева, све до Новог Брда (чији су рудари уживали велики углед тако да их je тражио краљ Сицилије). Други пут водио je од Бара, Будве и Котора и завршавао ce y Пећи. Од Хрватске, пролазећи кроз Босну, све до манастира Бањска, затим пут je пролазио кроз утврђени град Звечан, градове Вучитрн и Приштина па све до Новог Брда[17]. Још један важан пут водио je од Дубровника идући кроз град Рас (близу Новог Пазара) и долазио je до Новог Брда (у којем je нашла склониште највећа дубровачка колонија y Србији, са две цркве и једном болницом, као и важна грчка колонија) и настављао ce даље према Нишу, Софији, Скопљу, Солуну и Цариграду.

Етничка структура градова није тако добро позната као што je структура сеоског становништва (позната захваљујући манастирским повељама којима можемо додати, почев од средине XV века, отоманске фискалне пописе). Успон рударске експлоатације, овде као уосталом и y средњовековној Србији, био je могућ захваљујући насељавању саксонских рудара које су довели краљеви Србије још средином XIII века. Мада су ce постепено укључили y српску средину, ови рудари сачуваше своју католичку веру и своју потпуну верску аутономију (као и донекле судску аутономију задржавајући двоструку пороту пред српским судовима). Тако исто je било и са дубровачким као и са которским трговцима. Тако су рударски градови имали католичке парохије које су биле под јурисдикцијом Которске бискупије, затим под јурисдикцијом Барске надбискупије (српски католички приморски градови). Међу католичким свештенством ових градских парохија, добар број био je албанског порекла, који су били регрутовани из малих албанских приморских места. У XV веку један мали 6poj албанских имена појављује ce y књиговодственом регистру неког дубровачког трговца (Миха Лукаревића) из Новог Брда. Сеоско становништво около градова, који су ce такође налазили y том регистру (за годину 1432 – 1438), није имало ниједно албанско име.

Становништво које je долазило са планина данашње централне Албаније, колевка и постојбина Албанаца y раном Средњем веку[18], могли су бити само повлашћени територијалним ширењем Србије y ХIII и XIV веку. Почев од централне Албаније, ширење Албанаца допире до данашње северне Албаније крајем XII века (регион два Пилота), док je подручје око Скадарског језера било y средишту Краљевине Дукље y XI веку. Тако су брђани Албанци тек крајем XII века постали блиски суседи подручја Метохије. Пре великих освајања цара Душана (1331 – 1355) укључујући, између осталих, Епир, Тесалију и данашњу централну Албанију (на страну град Драч), граница Србије била je на реци Мат. Краљ Милутин (1282 – 1321) био je господар само неколико година важног града Драча. Владарски чланови као и друга српска властела одржали су ce y многим крајевима Албаније, Епира и Тесалије све до отоманског освајања. Стално настањивање сточара, бачијаша, који су долазили са западних планина Метохије проузроковали су почетак мешања сеоског становништва са Власима y XIV веку. Фискални попис који je био примењен одмах по успостављању отоманске управе године 1455, указује на извесна албанска имена y 80 сеоских агломерација раширених на 600 села и више који су били уведени y попис.

Појава ширења ових имена казује нам, дакле, да je y том раздобљу започело прогресивно и спонтано укључивање Албанаца, тако да њихово стално настањивање пре тог раздобља y равницама Косова и Метохије не може бити посведочено[19].

Као што je било y другим државама Средњег века, краљеви Србије имали су више резиденција које су им наизменично служиле као престонице, тј. као управна и политичка седишта краљевине. Већи део ових престоних места био je на Косову и Метохији, посебно почев од XIV века. Краљеви Србије столовали су дакле y Приштини, Призрену, Рибнику (близу Призрена), Неродимљу (на југоистоку Косова, близу данашњег Урошевца), Паунију (нешто више на југу), Врхлабу, Сврчину, Петричу, Брњацима (близу Митровице, резиденцији краљице Јелене Анжујске y XIII веку). Понека престона места налазила су ce y агломерацијама које нису биле утврђене као Приштина, y старом византијском граду, као Призрен, y утврђеном граду као Сврчин или Петрич, друга (места престона) и подаље од агломерација, тако да збијеност ових резиденција – престоница на релативно скученом простору могло би навести да ce закључи да су Косово и Метохија престоно подручје Србије y Средњем веку. Што ce тиче Српске цркве, која je имало своје седиште y Пећи, она остаје главно обележје овог подручја, све бар до укидања српске патријаршије о чијој je судбини одлучила отоманска Порта године 1766.

Од три династије које су владале Србијом од XII до XV века, две су пореклом са Косова што je још једна важна потврда о превасходности својства тог подручја за Српску средњовековну државу. Кнез Лазар, који je погинуо y чувеном Косовском боју (1389) исто као и султан Мурат I, био je рођен y граду Прилепцу, близу Новог Брда. Дреница, на северу Косова je прадедовски посед севастократора Бранка, високог службеника на двору цара Душана, од кога je потекла династија Бранковића (1427 – 1459), затим почасни деспоти јужне Мађарске, крајем XV и почетком XVI века, y време кад je Србија потпала под отоманску власт.

БЛАГОЧЕСТИВЕ ЗАДУЖБИНЕ – ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ

Згуснутост наследних српских добара који су припадали црквеној архитектури била je много већа y покрајини Косова и Метохије него игде y Србији[20]. Тако y једном селу y Метохији, Великој Кочи (старом краљевском виноградарском поседу), недалеко од Призрена, још увек бројимо 13 цркава које све датирају између XII и XV века. Територија Косова и Метохије je сва прошарана споменицима који припадају најсавременијим остварењима српске средњовековне уметности. На 1100 испитаних агломерација могло ce пописати 1300 цркава и манастира од којих je већи део y рушевинама или су остаци задужбина. Краљеви, великодостојници краљевине и Српске цркве саградише задивљујући број цркава и манастира. Остали историјски споменици, утврђени градови, дворци, мостови и друге средњовековне грађевине су углавном y рушевном стању. Међу благочестивим задужбинама српских владара, најзначајније су по општем правилу цркве – маузолеји које су служиле као гробнице за владаре и чланове њихових породица. У ствари сви српски владари основали су важне манастирске установе, опремљене великим материјалним могућностима, са монументалном црквом, врло богато украшеном која je била намењена да служи као краљевски маузолеј. Међутим, три међу највеличанственијим династичким црквама – маузолејима, затим остале краљевске благочестиве задужбине, као и седиште Српске архиепископије и патријаршије, биле су подигнуте на Косову и Метохији.

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА (ПОЧЕТАК XIII – XIV ВЕКА)

Градитељску целину Пећке патријаршије сачињавају три цркве, једна уз другу, и заједнички нартекс (предворје цркве),све посвећено великим саборима цркве и државе Србије. Црква Светих Апостола je најстарија, и њу je саградио архиепископ Арсеније I (1233 – 1263), по угледу на прву архиепископију српске аутокефалне цркве y Жичи (месту где су ce крунисали српски краљеви), коју je подигао 1220. године Стефан Првовенчани. Као и y Жичи, прочеље цркве Светих Апостола било je прекривено црвенкастим гипсом (малтером), према узору на византијске католиконе као што још увек срећемо на Светој гори. Зидно сликарство je y величанственом стилу према узору на аскетску иконографију. У XIV веку биле су саграђене две побочне цркве: на северу главне цркве била je црква Св. Димитрија, благочестива задужбина архиепископа Никодима (1317 -1324) и на југу црква Пресвете Богородице, задужбина архиепископа Данила II (1324 -1337). Зидно сликарство (живопис) ових двеју цркава припада приповедачком стилу „Ренесансе Палеолога“. Пластична декорација (главних врата цркве Св. Димитрија) je y византијском стилу док je пластика прозора y романичко – готском стилу. У ризници ce налазе црквени уметнички предмети и рукописи који потичу из средине XII века. Пошто je y прекидима служила као седиште Српске патријаршије све до данашњих дана, целина je y доста добром стању очувана[21].

Бањска – Године 1315, краљ Урош II Милутин оснива манастир Бањску чије ce рушевине налазе y близини Митровице, на северу Косова. Бањска je била епархијско седиште пре изградње великог манастира који je окруживао величанствену цркву – маузолеј y полихроном мермеру (црвеном, плаво-зеленом и сивом), са кубетом y средини и са две куле – звоника богато украшене вајарском обрадом споља са траговима живописа, и са унутрашњом богатом обрадом зидног живописа на златној подлози и са подом поплочаним полихроним мермером. Протомајстор ове грађевине беше Ђорђе са своја два брата Доброславом и Николом познатим по многим грађевинским радовима црквене архитектуре. To je био један од највећих и најбогатијих манастира Србије, познат једнако по својој ризници златарских предмета и по другом богатству сакралне средњовековне уметности. Утврђени бедем око манастира служио je истовремено као краљевска ризница самом задужбинару кога je Српска црква канонизовала нешто мало пре три године после његове смрти (1321). Црква манастира Бањске, која je била посвећена Св. Стефану Првомученику, осим што je била гробница свог светог задужбинара, била je и гробница краљице Теодоре, мајке цара Душана. Земљишна својина манастира обухватала je 83 села са пољопривредним газдинством. Манастир je први пут био опљачкан и опустошен 1419. године и претворен y џамију, пре 1530. године. Бањска 1689, постаје агломерација под отоманском управом, a 1706. године она je турска погранична тврђава. Делимична обнова направљена je под руководством М. Бошковића. Сада ce припрема студија о потпунијем пројекту обнове.

Дечани[22] – Налазећи ce 17 км на југоистоку од Пећи, на ивици метохијске равнице, недалеко од данашње границе са Албанијом, та богоугодна задужбина краља Стефана Уроша III (1322 – 1331), манастир Дечани са својом величанственом црквом јесте ремек дело средњовековне српске уметности. Саграђена између 1327-1335, избегавши чудом рушењима отоманског времена, ова петобродна базилика са кубетом високим 28 метара, јесте једна од најбоље очуваних споменика y Србији. Ca фасадом од црвенкастог и беличастог мермера, богатом пластичном декорацијом y мермеру, црква y Дечанима сачувала je зидни живопис са 10000 ликова, 20 библијских кругова, 365 дана православног календара, родословно стабло лозе Немањића живописано по узору на Јесејеву лозу како би ce дала донекле општа слика те праве галерије српско – византијског живописа y приповедачком стилу y време раздобља званог „Ренесанса Палеолога“. Спољна пластична декорација обухвата, између осталог, четири портала, 10 обичних прозора, две трифоре и 21 бифору све богато извајано y мермеру y еклектичко – романичко – готском и византијском стилу. Протомајстор манастира Дечани беше неки фрањевац из Котора, фра Вито, за кога ce претпоставља да би могао бити исти обдарени градитељ који je саградио Раваницу. У богатој ризници налази ce чувена колекција икона, рукописа и средњовековних златарских радова. Земљишни манастирски посед простирао ce на 1800 квадратних километара. Мошти светог мученика краља Стефана Уроша III Дечанског које ce налазе y саркофагу од црвеног мермера, једнодушно прихваћене од све три вероисповести тог подручја, биле су y Средњем веку поштоване од православних, католичких и муслиманских верника, и то вероватно објашњава што ce очувала та његова надгробна црква.

Свети Архангели – Богоугодна задужбина српско-грчког цара Стефана Душана (краља Србије 1331 -1345, цара 1346 – 1355) посвећена Св. Архангелима Михаилу и Гаврилу, саграђена између 1348-1352, близу Призрена на северним падинама планине Шаре, беше свакако алем – камен српске средњовековне уметности. По богатству и изванредном својству израђених декорација y плавом и ружичастом мермеру споља, тле прекривено мозаиком и живописом на унутрашњим зидовима, као и својим величанственим димензијама велика тробродна црква са три апсиде, два велика портала y полихроном мермеру и пет кубета манастирског комплекса Светих Архангела (у чијем je саставу утврђени град Вишеград) надмашивала je остала грађевинарска остварења црквене уметности y Србији. Маузолеј цара Стефана Душана представља синтезу изванредног споја (синкретизма) српске верске уметности са елементима прероманичког стила (Рашка) и српсковизантијског (моравски стил). Земљишни поседи манастира бројали су 77 себарских села као и необрадиву земљу на планини са засеоцима (катунима) на којима су боравили сточари бачијари међу којима je било и неколико албанских катуна[23]. Црква Светих Архангела била je опљачкана и опустошена године 1455, затим потпуно срушена од стране Турака и тако добијен материјал, посебно мермерни блокови, био je употребљен за зидање велике џамије y Призрену коју je подигао отомански велики везир албанског порекла, Синан-паша године 1615. Очуваност неких зидних остатака и остали трагови пластичне декорације, као и археолошке ископине омогућили су да ce утврди план обнове (рестаурације) која би требало ускоро да ce изведе.

Осим цркава – маузолеја, српски краљеви беху задужбинари (ктитори) многих других цркава и манастира на Косову и Метохији. Дворски достојанственици, службеници краљевске управе и остала властела трудили су ce да следе њихов пример. Међу ремек делима сакралне уметности тог времена о чему говори Wil Durrant као о „веку хришћанске вере“, ми ћемо напоменути само најзначајније за средњовековну српску цивилизацију на Косову и Метохији[24]. Највећи задужбинар богоугодних и милосрдних дела тог времена y Србији, краљ Милутин y току своје дуге владавине, саградио je неких 40 цркава и манастира y Србији и y иностранству. Најрепрезентативнији налазе ce на Косову и Метохији: манастир Бањска, пре свега Грачаница, недалеко од Приштине, y долини Косова, црква Богородице Љевишке y Призрену. За време владавине цара Стефана Душана y Призрену су подигнуте цркве Св. Николе (задужбина Драгослава и Беле Тутић), Св. Ђорђа, Св. Николе – Ранкова, Св. Спаса (задужбина Младена Владивојевића).

Богородица Љевишка je епископска црква Призренске епархије. Први пут ce ова византијска црква помиње још y XI веку. Њу je обновио од врха до темеља краљ Милутин године 1306/1307. To je петобродна базилика са две припрате (нартекса), две капеле на првом спрату, једним звоником и пет кубета. Од зидног живописа који припада најбољем остварењу за време краља Милутина, после обнове остало je 650 m² фресака које представљају ликове немањићке династије. Ова црква која je била посвећена успењу Богородице, претворена je 1756. y џамију, a 1912. враћена y православну цркву и затим обновљена.

Испосница Св. Петра Коришког, српски пустињак XIII века, са рушевинама манастира подигнутом на том месту, налази ce 10 км источно од Призрена. Један од његових ученика написао je ту Живот Св. Петра Коришког, најзначајније дело српске хагиографске књижевности.

Последња богоугодна задужбина краља Милутина, црква манастира Грачаница (1313), јесте драгуљ грађевинарства и зидног живописа (1312/22). Добра очуваност ове цркве са пет кубета омогућава да ce дивимо ремек делу средњовековне уметности, која je хармонијом своје архитектуре морала изазивати дивљење енглеског византолога Steven Runciman-a[25]. У Грачаници je митрополит Никанор из Новог Брда основао једну од првих штампарија Српске цркве.

* * *

Када je крајем XIV века отоманско надирање почело да прети средњој Србији па и Босни, кнез Лазар Хребељановић ce томе одупрео започевши одлучну битку 28. јуна 1389. године на пољу Косову y близини Приштине. Српска војска je груписала војну снагу кнеза Лазара према центру, војводе Вука Бранковића (господара Косова и северне Македоније) према десном крилу, a према левом крилу, део војске коју je послао краљ Твртко I, „краљ Срба из Босне“, и како изгледа требало je да нанесе удар јакој отоманској војсци коју je предводио Мурат I са два сина Јакупом и Бајазитом. У овом сукобу ове две цивилизације на бојном пољу Косову, борба прса y прса била je врло смртоносна, два противничка владара, Лазар и Мурат, погибоше оба y тој борби као и принц Јакуп и многи други великаши из оба табора. Ако je војнички исход борбе контраверзан по ондашњим изворима, политичке последице биле су тешке на историјском нивоу. Једина држава која je још била способна да ce снажно одупре отоманском освајању Балкана, јесте Србија која je потпала под власт султана све до 1402. године и Турци су ce озбиљно устоличили y стратешки утврђеном граду Звечану на северу Косова[26].

Пред надирањем отоманског освајања на југоистоку Балкана (Бугарска je подлегла 1393, a Византија je била сведена на Цариград и Пелопонез), Србија je успела првом половином XV века да сачува битан део своје територије (што би ce односило, углавном, на данашњу Србију и Црну Гору нешто мање Војводину), издвајајући српску Македонију коју je заузела Турска већ крајем XIV века.

Косово и Метохија постадоше врло виталан регион захваљујући наглом порасту експлоатације рудника y XV веку, али од тада ce граниче са Турцима који ce настанише за пола миленијума y Македонији и Скопљу. Благостање Србије, развој њених градова и нагли полет уметности и књижевности y том времену сутона њене независности убудуће ћe ce одвијати под претњом отоманске силе. Моравска Србија, јужно од Београда, постаје мало по мало централни регион земље, док ce народ пресељава са југа према северним крајевима све до јужне Мађарске где су српски деспоти поседовали огромне земљишне поседе као великодостојници мађарске краљевине. Када средином XV века, ни Србија, ни Мађарска, чак ни хришћанска Европа y свој својој целини нису били y могућности да пруже трајно један јачи отпор ратном походу Мехмеда Освајача, тада су најпре регион Косова са својим „престоним градом“ Ново Брдо, и Метохија били освојени 1455, затим то je био крај деспотовине Србије после пада њеног главног града Смедерева на Дунаву 1459, четири године после пада Цариграда. Ови догађаји запечатили су судбину Балкана све до 1912. године.

ПРВИ ВЕКОВИ ОТОМАНСКЕ УПРАВЕ

Одмах после освајања Косова и Метохије као и суседних земаља 1455. године, успостављена je отоманска управа. Заузете земље биле су раздељене отоманским спахијама и фискални попис je извршен исте године. У исто време учињена je територијална подела према отоманском обичају који je представљао територијално комадање на управне и војне јединице: пашалуке, санџаке и вилајете (подподела пашалука) и још једна паралелна подела са судским подручјима, кадилуцима.

Стара територија великодостојника и касније српских деспота Бранковића, која je донекле одговарала подручју Косова и Метохије, била je образована као „Вилајет Вуков (Бранковића)“. Окрузи, Трговиште (област Рожаја) и Клопотник (у горњим токовима Ибра) били су y саставу тог вилајета и нису припадали територији данашњег Косова и Метохије, док су вилајетиПриштина и Звечан били одвојени од територије о којој je реч. Још пре 1455. године Турци су држали кланац Качаник (који je постао главни град истоименог округа) и врло важно средњовековно утврђење Звечан, кључне стратешке тачке за касније освајачко надирање према Србији и Босни. Ове две стратешке тачке биле су y саставу војних граница Скопља. Иако je отоманско управно раздвајање било видно умереније y току првих деценија турске моћи, Косово и Метохија су били y саставу три санџака: Вучитрна (или Приштине) са површином од 5.670 km², Призрена (основаног 1459) и Дукађина установљеног 1462. (или Скадар, основан 1479. са припајањем Пећког округа који je пре 1582. повратио санџак Дукађин), док ће северни део Косова са Митровицом и вилајетом Звечан (признат 1455) били прикључени Босанском санџаку. Према фискалном попису из 1530/31, судски окрузи, кадилуци били су Ново Брдо, Приштина, Беласица и Вучитрн.[27]

Санџак Дукађин припадао je пашалуку (ајалету) Румелији као и Вучитрн, који je свакако припојен Будиму, па Темишвару после 1541, и поново прикључен пашалуку Румелији све до краја XVII века. Санџак Призрен припадао je такође пашалуку Румелији, затим Босни пре поновног припајања 1602. године пашалуку Румелији. Упркос овим релативно честим подешавањима регионалних подела и потподела, отоманска управна организација на Косову и Метохији, чији je већи део био y саставу Вучитрнског и Призренског санџака, биће да je остала без неких већих промена све до XVII века.

Турска управа била je очигледно војно настројена, што je свакако одговарало освајачкој природи отоманске империје. Земљишни поседи, тимари, додељивани су на плодоуживање спахијама који су за узврат морали основати коњицу, главну снагу отоманске војске. Високи достојници били су корисници великих поседа, хаса, док су високи службеници располагали зеаметима (тимар са једногодишњим дохотком од 20000 аспри), једна врста институције која ce касније изметнула y примитивну организацију. Вучитрнски санџак имао je, око 1530, пет уживалаца зеамета и 293 власника тимара, док je 1607. године њихов број био 10 и 317. У санџаку Призрен њихов број тих година беше три, затим 17 зеамета, као и 215, затим 225 тимара. Један известан број хришћанских спахија, наследници бивших локалних феудалаца, били су корисници ових повластица y току отоманских освајања, али ускоро њихов број брзо опада, највише због исламизације што je био једини поуздан начин да ce сачува привилегован положај y муслиманској Држави. У балканским земљама где су муслимани представљали мањински народ, Турци (Отомани) су били принуђени да увелико позивају хришћански народ y своје војне јединице, осим аскинџија (asquindji = војници борбених чета или лаке коњице, власници малих тимара) тамо где су хришћани били пропорцијално бројнији него ли спахизи (spakis), отоманска управа морала je прихватити извесне војне институције наслеђене из српског и византијског Средњег века. Тако су војнуци (војник на српском) и мартолоси морали попуњавати недостатак јединица y Европи образујући неку врсту народне војске, састављене углавном од хришћана, која je била задужена за војне и паравојне задатке што им je омогућило да користе неке пореске олакшице.

Отоманска управа je морала исто тако да рачуна и на номадско становништво или полуномадско (сточари бачијаши). Власи су били укључени y њихов управни систем са својом својственом друштвеном организацијом, са својим домаћим главарима и традиционалном дружином. Пре свега као чувари рудника, њихови главари били су власници тимара, њихови помоћници мањих земљишних поседа, док су остали уживали пореске олакшице. Фискални попис из 1488/89. набраја 481 влашку породицу y Призренском округу, 870 y Приштини, 1008 y Пећи и 196 y Проиловцима. Ca њиховим сталним настањивањем (седантеризацијом) и њиховим преласком на ратарство они губе привилеговани пропис што je условило наглу исламизацију тог становништва.

Турци су ce трудили да фискалним олакшицама подстакну експлоатацију рудника. У 238 села Вучитрнског санџака, попис из 1530. набраја, осим 65 надзорника, 5.417 рудара хришћана и 306 муслиманских рудара[28]. Важност рудника Србије и Босне за привреду и посебно за отоманску експлоатацију рудника потврђује ce чињеницом да четири законодавна зборника о рудницима проглашена за време Сулејмана II 1536. године, као и други отомански списи који ce односе на руднике, да сви они имају неких 50 израза о рудницима који су српског порекла[29]. Одржавање огромне турске војске захтевало je велику производњу драгоцених метала, гвожђа, бакра и олова, док je шалитра служила за прављење барута. Рудници су били власништво султана (хас) и извоз метала био je строго забрањен. Аспре (отомански новац) су ковали y Новом Брду почев од 1480. године. Овај новац доноси Порти године 1525/26. 3454875 аспри, док je 262889 аспри y сребрним полугама било упућено y Цариград. Године 1530, доходак je 3983785 аспри.[30] Међутим, рударска индустрија била je y опадању, a власници рудника за време ратова y XV и XVI веку показивали су жељу за исељавањем као и за променом занимања. Крајем XVI и почетком XVII века рудници доживљавају свој пад и крајем XVII века рудници затварају окна једно за другим све до коначног гашења рударске производње.[31]

Отоманска окупација била je такође виновник знатних измена y пољопривредној производњи. Док су y Средњем веку и почетком отоманске управе Косово и Метохија били право виноградарско подручје,[32] обрађивање земље становника несточара, војни и економски императиви Отоманске царевине диктирали су преустројство на обрађивање жита. У време отоманских освајачких похода на Косово и Метохију нису представљали само важне стратешке тачке, већ и житница за снабдевање војске. Када je започела криза y Отоманској империји (друга половина XVI века) несигурност и војне и економске потребе ишле су на руку гајењу оваца, те су старе житнице претворене y простране пашњаке[33]. Једино када je Отоманска империја прешла y дефанзиву (XVII век) онда je исламизација, праћена колонизацијом албанских сточара који су прешли на ислам, почела да буде подстицајна од стране отоманске управе[34].

Међутим, промене y структури становништва догодиле су ce најпре y градским агломерацијама и то полако али (стално) напредујући. У прво време, успостављање отоманске управе није изгледало да je уведен неки велики поремећај међу слојевима урбаног становништва. Већина занатлија по градовима имају српска народна имена, што наговештава њихово сеоско порекло, називи занимања су такође српски (појасар, штитар, лукар, кожулар, златар, ковач итд.) док ce y XVI веку појављују занимања источњачког порекла (касап, налбант, сапунџија, телал итд.). Међу занатима тог времена не бележимо албанска имена[35]. Први познати попис y Пећи из године 1485. даје готово исти број занатлија и једне и друге вероисповести док je број хришћана био четири пута већи од броја муслимана y градовима[36]. Међутим, муслимани образују већину становништва тог града крајем XVI века са знатним саставом занатлија муслимана. Стање ce одвија на сличан начин и y осталим градским срединама те области. У другој половини XVI века трговци y овим градовима били су искључиво муслимани, али не y тако великом броју[37]. Пошто нису подлегали опорезивању, дубровачких трговаца нема y овим пописима.

Фискални попис „области Бранковића“ (подразумевајући Косово и један део Метохије) који je био 1455, односи ce једино на сеоско становништво. Ономастичка студија коју je на основу овог пописа направио лингвиста Митар Пешикан, не пружа могућност да je забележено и једно име албанског села[38]. Албанска властита имена појављују ce ипак y 80 на 500 села укупно. Попис y санџаку Вучитрна, године 1487, чија територија није тако блиска „области Бранковића“, јесте (углавном) сажети попис без имена личности али са напоменом на број домаћинстава и на вероисповест њихових поседника. На 858 села и 50 засеока, хришћанских домаћинстава има 16.729 (412 y Приштини и Вучитрну), док je број муслиманских 177 (94 y Приштини a y Вучитрну 83 y сеоским агломерацијама). Укупно 16.905 хришћанских домаћинстава представљају 99% становништва. Први попис y Метохији и Алтину (nâhiye d’Altunili)[39] из године 1485, указује на слично стање: од укупно 6.269 сеоских домаћинстава, 6.214 су хришћанска a 55 муслиманска. Властита словенска имена представљају 58,5% главара породице. Албанска села су скупљена y брдским пределима Алтина (у данашњој североисточној Албанији), као и на југу Метохије, нарочито западно од Ђаковице (данашња граница према Албанији). Број домаћинстава између 1520. и 1535. године y Вучитрнском вилајету 19.614 (700 муслимана или 3,5%), y Призренском 18.741 (са 359 муслиманских домаћинстава, или 2%). Антропонимска истраживања указују на врло моћну већину словенског и православног становништва y XVI веку, чији ce састав морао изменити поступно y XVII веку y корист муслиманске вероисповести (делом превером-преласком y туђу веру) и албанске (нарочито имиграцијом), процес потпомогнут бржом исламизацијом тог суседног становништва.[40]

Пописи са краја XVI века односе ce y ствари на градско становништво. Структура становништва узимајући y обзир вероисповест омогућава нам да пратимо продирање исламизације. У највећем граду Косова и Метохије, y Призрену, са осам муслиманских четврти[41] (са 320 домаћинстава рачунају 21 ново исламизовано) и десет хришћанских четврти (254 домаћинства), што je равно 56% муслимана према 44% хришћана. Приштина са 11 муслиманских четврти (308 домаћинстава = 54%, са 18% исламизованих) и 9 хришћанских четврти (266 домаћинстава и 46%), представља слично стање. У Трепчи: 9 хришћанских четврти (310 домаћинстава = 77%, 23%, преверених) и 3 муслиманске (44 домаћинства = 23%, од којих je 23% преверених); Доња Трепча има само 65 хришћанских домаћинстава[42]; Ново Брдо: 20 хришћанских четврти (237 домаћинстава = 62%), 5 муслиманских четврти (138 домаћинстава = 36%, 26% преверених) и шест јеврејских домаћинстава; Вучитрн: шест муслиманских четврти (228 домаћинстава = 72%, 24% преверених) и 4 хришћанске четврти (87 домаћинстава = 28%); Јањево: шест хришћанских четврти (254 домаћинстава=86%), једна муслиманска четврт (41 домаћинство=14%), једна група номада (haymane) je y том попису; Пећ: 13 муслиманских четврти (141 домаћинство=90%, 14 исламизовано), 3 хришћанске четврти напуштене и 2 још настањене (16 домаћинстава=10%)[43]; итд.

Већи део становништва овог региона имао je статут раје (раја=стадо) што би одговарало неповлашћеном слоју султанових поданика. To je углавном било сеоско становништво, већином хришћанско, са слабом муслиманском мањином y то доба. Наследни статут „раје“ морао je бити задржан искључиво за хришћане y позније време. Раја која je обављала неке јавне службе (чувари путева, народна војска, соколари) уживали су неке фискалне олакшице. Према својим господарима раја je била обавезна да плаћа порез (ispendje) y висини од 25 аспри по глави хришћана који je био способан за рад, као и десетак од пољопривредних производа, и још неке друге обавезе y натури и y раду. Држава je убирала порез (харач) по глави зрелог човека, порез који je такође могао бити убиран и по домаћинству (домаћинства удовица имала су права на фискалну олакшицу)[44] Градска раја имала je донекле пореске олакшице. Овај фискални данак почео je временом да ce повећава (почев од 1582. главарина je повећана пет пута a посебни порези осам пута), нарочито поводом опадања вредности отоманског новца y сребру – аспри. Најтежа обавеза и посебно најболнија за хришћане био je данак y крви, који ce састојао y одузимању мушке деце (исламизоване и одвојене за увек од њихове породице) која су била одређена за регрутацију y отоманској пешадији, да буду јаничари.

XVII ВЕК (АНАРХИЈА, ИСЛАМИЗАЦИЈА, ЕГЗОДУС)

Крајем XVI века и нарочито почетком XVII века све већа несигурност била je узрок почецима велике кризе која ће пољуљати Отоманско царство. Важност саобраћајних путева и богатство покрајине као и близина албанских и црногорских планина условљавали су појаву посебно очајног стања на Косову и Метохији, које ће и даље бити све теже и теже, нарочито за најнезаштићеније слојеве друштва, y овом случају хришћане[45]. Стање које ће, са аустро-турским ратовима, утицати на велики егзодус хришћана крајем XVII века и првом половином XVIII века и на велику исламизацију свих слојева домородачког или усељеног становништва.

Када су ce почетком „дугог рата“ (1593-1606) Срби подунавског краја дигли масовно против отоманске власти, турски велики везир Синан-паша спалио je мошти њиховог заштитника светог Саве на бојном пољу y Београду. Исти велики везир саградио je (1615) велику џамију y Призрену од мрамора који je добио рушењем цркве Светих Архангела, где je била гробница српско-грчког цара Стефана Душана (1331-1355). Црква где je био гроб цара Уроша (1355-1371) била je такође оскрнављена и опустошена око 1584. као и многе друге хришћанске цркве.

Пошто су ce брђанска племена одметнула одбијајући повећање пореских обавеза, почели су са пљачкашким упадима y долине Косова и Метохије. Ове отимачине су изазивале мере одмазде y виду правих ратних похода против брђана Црне Горе и Брда као и наглу исламизацију албанског племена Малисори. Турци саградише утврђења, Гусиње (пре 1611), Плав (пре 1619), Бањску (1619) чија je црква морала служити као складиште оружја, Рожај (1639) да би све то зауставило пљачку страшних брђана. Године 1630. Порта je била преплављена жалбама трговаца и других путника међу којима je сваке године било педесетак убијених од стране ових одметника који би односили 20 до 30 хиљада оваца сваке године као плен. У подручју Рожаја, y суседству Метохије, било je неизбежно опустошено једно педесетак села због пљачке и других истребљења. Подручје Лаба као и Топлице (у близини Косова) били су тако опустошени да су дубровачки трговци били приморани да најме оружану пратњу од најмање сто војника како би прешли ово подручје, тако да je становништво морало 1586. године да бежи.

Крајем XVI века и све током XVII века процес исламизације стално ce повећава. Ови постепени налети исламизације који су ce највише односили на католички живаљ били су последица врло високих пореских принуда y погледу католика Северне Албаније која je била блиска отоманској власти. Други велики фактор била je декаденција организације католичке бискупије, низак ниво образовања свештеника, и нарочито непромишљено повећање црквеног десетка. Обнављање Пећке патријаршије године 1557. учврстило je напротив Српску православну цркву што je условило успоравање исламизације међу православним живљем. Далеко од тога да je Православна црква била привилегована и њен положај постајао je све више и више несигурнији y време када je криза централне отоманске моћи (са великим устанцима y Анадолији) погодовала стању сталне анархије y провинцијама Империје. Фискална насилна отимачина[46], конфискација земље, разне злоупотребе, пљачке, рушења и изнуђивања y погледу онога што je остало од богатих манастирских имања патријаршије, натерали су црквену јерархију да подржи отворено све више и више устаничке покрете (крајем XVI века, почетком XVII века) подјармљеног народа и да тражи подршку хришћанских снага. Ови устанички покрети достигли су свој врхунац y току три рата између Аустрије и Турске (1683-1691, 1716-1718 и 1737) са великим последицама y мењању верске структуре трујући неповратно односе међу заједницама[47].

После последње турске опсаде Беча, 1683, турска војска je бежећи систематски пљачкала по путевима пред очима моћника Свете лиге (Аустрије, Венеције, Пољске). Нарочито су била велика уништавања на Косову и Метохији, посебно y седишту Пећке патријаршије и y великом манастиру Дечани. Офанзива Хришћанске лиге продрла je све до Скопља кога je уништио пожар изазван од стране аустријског генерала Пиколоминија, 26. октобра, како би зауставио епидемију куге. Аустријске снаге су y пролазу помагали устаници[48], a и аустријска војска je много побила и опљачкала муслиманског живља. Петар Богдани кога je пратио скопски надбискуп био je дочекан y Призрену од стране српског патријарха Арсенија Ш Чарнојевића са шест хиљада наоружаних Срба и Арбанаса (према француским изворима 10000, који су положили заклетву аустријском генералу). Пошто ce разболео од куге, Пиколомини умире y Призрену[49], 9. новембра, a Богдани мало касније. Због претеране пљачке аустријске војске један део албанске народне војске прелази y турски табор. Потучена y Качаничком кланцу, аустријска офанзива завршава ce мучним повлачењем све до Београда. Турска освета била je немилосрдна. Репресалије су трајале више месеци, све док царска Порта није расписала општу амнестију. Цела Србија и Македонија су биле спаљене и поклане. Целе покрајине су биле опустошене зверствима муслимана међу којима су ce нарочито истицали Татари са Крима. Ca својим богатствима и са својим стратешким значајем, Косово и Метохија били су међу крајевима највише погођеним насиљем према свом грађанском хришћанском живљу. Неповратни процес исламизације, затим убрзане албанизације заједно су ce укључили[50]. Бежећи испред турске одмазде, десетине хиљада српских породица на челу са својим патријархом напустише Косово и Метохију и суседне покрајине и кренуше ce исељавати стопама хришћанске војске. У овом првом великом повлачењу које je било слично библијском, они су носили ковчеге са моштима својих светаца, као што су некада деца Израиљева ишла за ковчегом завета прелазећи пустињу. Њих je пратило мноштво католичких Албанаца (који су углавном били из северне Албаније, из санџака Нови Пазар и Косова и Метохије), и овај егзодус их je морао повести y равнице Јужне Мађарске, y Славонију и још даље све до Будимпеште.

* * *

Док су Косово и Метохија били централни део Србије, то je била колевка српске цивилизације y Средњем веку. Геостратешки значај ове удолине, која ce налазила на раскршћу саобраћајних путева y средишњем делу Балкана, објашњава геополитички улог ове територије. Многе су одлучне битке y историји Србије и Балкана овде биле вођене. Године 1072/3, српски краљ Константин Бодин био je потучен y Таониону (Pauni) од Византинаца. У XII веку Стефан Немања je поред своје браће који су били савезници Византинаца задобио престо Србије y Пантину 1170 (Pantin). Осим славне битке године 1389, која се са „Косовским заветом“ дубоко урезала y српској колективној свести све до данашњих дана, једна друга важна битка одиграла се године 1448. између хришћанске војске под вођством Мађара и Турака. Ако je битка из 1389. отворила пут централног дела полуострва према азијатској плими, битка из 1448. била je један од хришћанских пораза која je запечатила судбину југоисточне и средишње Европе за векове, пет година пре пада Цариграда. У време рата Свете алијансе који je означио крај отоманског надирања према Западу, Косово je поново постало стратешки улог где се одиграла војна прекретница тога рата. Поново оживљавање заузимања Балкана од стране Аустријанаца које je помогла српска народна војска, десило ce y зиму 1689/90. y Качанику, y кланцу који je стратешка тачка y пролазу равнице Косова и Скопске долине на југу. Главни војсковођа Аустријанаца, генерал Пиконимини, умро je убрзо после тога од куге y Приштини, и био je сахрањен y Богородици Љевишкој y Призрену. Аустријски пораз омогућио je Отоман- ској империји да успостави своју границу на међама Балкана (рекама Сави и Дунаву) за више од једног века, али Мађарска je била ослобођена a Турци за увек истерани из средње Европе. Када je 1912, y току Првог балканског рата, српска војска ослободила Косово, Балкански савез, Србија, Грчка, Бугарска, Црна Гора окончаше вековну хегемонију турску y овом делу Европе.

Превела: Олга Мршић Кошутић

———————————————————————————————-

[1] У средњем веку покрајина Косово и Метохија није никада образовала управну, културну или политичку основу. У то доба равница Косово звала ce само мали део покрајине данашњег Косова и Метохије, обухватала je средишњи део, благо таласасту долину Косова. Према географском попису Мартина Сегона, католичког бискупа из Улциња (+1485) пореклом из Новог Брда (на Косову) реч je о тој равници „познатој по борбама између разног становништва“ уп. Martinо Segono di Novo Brdo Vescovo di Dulcigno, Un umanista serbo-croato dеl tardо quatrocentо. Vita ed opere, издање A. Pertusi, Рим 1981; цитирано y Le Kosovo – Metohija dans l’histoire serbe, sous la direction de R. Samardžić (чланак C. Ћирковића), Lausanne 1990, стр. 21.

[2] Равница Метохија, слободно говорећи, пространија него равница Косово, простире ce на 65 km дужине и 30 до 35 km ширине. Упореди М. Лутовац, La Metohija. Etude de géographie humaine. Радови објављени од стране Института за словенске студије XIV, Париз 1935. (avec 5pl. ct. 5cartes), p. 9 sqq: G. Gravier „La Vieille – Serbie et les Albanais“, Revue de Paris, 1 er novembre 1911, p. 1-4.

[3] Међу локалитетима археолошких налазишта можемо навести: Коретину, са старим словенским златарским занатским радовима (IX и XI век), као и велику некрополу (X и XI век) y Матичанима, са 112 гробова и старих словенских златарских радова.

[4] Р. Lemerle, „Invasions et migrations dans les Balkans depuis la fin de l’epoque romaine jusqu’ au VIIIe siecle“, Revue historique 211 (1954), p.256 sqq; Б. Храбак, „Ширење арбанашких сточара no равницама и словенски ратари средњовековне Албаније“, y Становништво словенског поријекла y Албанији, под руководством Ј. Бојовића, Титоград 1991, стр. 89 sqq.

[5] К. I. Amantos, Ιστορια του Βυζαντιου Κρατους II, Athènes 1947, p. 437-438 и Kosovo – Past and Present (C. Ћирковић) Београд 1989, стр. 22 sqq.

[6] Десанка Ковачевић – Којић, „Косово од средине XII до средине XV века“, in Kosovo nekad i sad, Приштина 1973, стр. 113.

[7] O производњи земљорадње y друштвеним условима на Косову и y суседним крајевима средином XV века (са 590 села и заселака y том крају y којем je највећа густина становништва на Балкану, 503 породице на квадратном километру, 15.186 породица и око 75.000 становника према прорачуну), видети подробно документовану студију Б. Храбака, „Пољопривредна производња Косова и суседних крајева средином XV века“. Glas SANU CCLXL (1974) стр. 33-70 нарочито о преласку државних поседа између средине XIV и средине XV века стр. 56-58 (резиме на француском стр. 70-73), ID., „Ширење арбанашких сточара ….“, стр. 111.

[8] О словенској и албанској топономастици y Албанији до XII века, видети А. Лома, „Словени и Албанци до XII века y светлу топономастике“, y Становншитво словенског поријекла y Албанији, стр. 279-323 (библиографија 323-327). О топонимији и микро-топонимији покрајине Косово y новије доба, видети А. Урошевић, Топоними Косова, Београд 1972.

[9] Ана Комнин локализује ту границу на југозападу на реци Дрим (у данашњој северној Албанији), уп. Б. Ферјанчић, „Албанци y византијским изворима“, y Iliri i Albanci стр. 288 и Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije III, Београд 1966, стр. 394. Више него пола миленијума касније, 1610. године, y једном свом путопису из Албаније и Србије, Марин Бизи католички надбискуп Бара, локализује границу између две земље на истој реци и бележи велику насељеност православног живља y Метохији, уп. F. Rački, „Izvještaj barskog nadbiskupa Marina Bizzia o svojem putovanju god. 1610 po Arbanaškoj i Staroj Srbiji“, Starine Jugoslovenske Akademije Znanosti i Umjetnosti XXI, Zagreb 1888, str. 117.

[10] Љ. Максимовић, „Зигос на српско-византијској граници“, Зборник философског факултета XV – Споменица Ивана Божића (1985), стр. 73-89.

[11] Године 1180. велики жупан Стефан Немања одбија Византинце према југу подижући границу на планини Шари (данашња граница између Србије и некадашње југословенске републике Македоније). Међу трајним територијама које je Немања освојио (очуване и после пораза против Алексија III Анђела), град Призрен je вероватно поново припао Византинцима, али за време владавине Немањиног наследника Стефана Првовенчаног (1196-1227), он коначно улази y састав Србије. Исти истодобни извори наводе „Два албанска Пилота“ (оот Рабна Пилота ооба), што значи да je земља која ce налазила са друге стране Проклетија и која ce протеже све до Скадарског језера сматрана да припада албанском народу. Тако манастирске повеље помињу неколико пута, осим Влаха, албанске сточаре; нарочито повеља манастира Светих Архангела код Призрена (XIV в.) који je добио земљишну својину на планинама (Проклетије) надносећи ce над равницом Метохије према тадашњој Албанији, говори о албанским сточарима који ту живе, уп. С. Ћирковић, „Средњовековна прошлост данашњег Косова“, Зборник философског факултета XV (1985), стр. 157, 159 н. 20, 25; Г. Шкриванић, „Област средњовековног Пилота y XIV веку“ Историјски часопис 7 (1957), стр. 323-331. За утврђивање тачности ових крајева видети С. Ћирковић, „Le Kosovo – Metohija an Moyen Age“ in Le Kosovo – Metohija dans l’histoire serbe, Lausanne 1990, p. 23.

[12] M. Lutovac, La Metohija. Elude de géographie huimaine, Paris 1935, p. 31-32.

[13] Десанка Ковачевић – Којић, „Kosovo od sredine XII veka do sredine XV veka – Kosova nga gjusma e shekullit XII gjer ne gjusmën e shekullit XV“, in Kosovo nekad i danas – Kosovo dikur e sot, Priština 1973 (двојезично издање), стр. 112-113.

[14] Што ce тиче ономастике y дечанским хрисовуљама, видети Милица Грковић, Имена y дечанским хрисовуљама, Нови Сад 1983. Тек y првој половини XV века Албанци почињу да бивају сеоско становништво y покрајини Косово и Метохија и то y доста слабом броју (између 5 и 10%), што није могло осетно изменити етничку структуру y том крају, M. Lutovac, La Metohija. Etude de géographie humaine, Paris 1935, p. 65-66; уп. B. Hrabak, „Širenje arbanaških stočara“, стр. 118 sqq. 127.

[15] Отомански хроничар, Дурсун – бег, описује Србију око средине XIV века овим речима: „Та земља je y центру свих земаља и она je цела један рудник злата и сребра“, уп. G. Elezović, „Turski izvori za istoriju Jugoslovena. Dva turska hroničara iz 15. veka“, Bratstvo 26 (1932), стр. 96, O рударској производњи видети нарочито S. Ćirković. „The Production of Gold, Silver and Copper in the Central Parts of the Balkan from the 13 th to the 16 ih Century“ in Precious Metals in the Age of Expansion, Stuttgart 1981, p. 41-69.

[16] Десанка Ковачевић, „Приштина y средњем веку“. Istorijski časopis 22 ( 1975). стр. 45-74.

[17] Од осамдесет и више места (убрајајући манастире и утврђене дворце) ми можемо овде да паведемо само неке утврђене градове међу којима најзначајније: Звечан, близу Митровице, византијско утврђење (VI в.), затим српско (XI-XIV в.); Ћутет, близу Трепче (ХШ в.); Петрич (мала и велика тврђава), близу Горњег Неродимља; y Биначи, утврђени град (прво помињање 1019: Биницес); y Подграђу близу Гњилана (тврђава најбоље сачувана на Косову); утврђења горњег града Призрена (XI в.) била су обновљена и појачана y време цара Стефана Душана (1331-1355); Вишеград, 3 km југоисточно од Призрена (XIV в.). Вучитрн, утврђења и мост дужине 135 m основали властела Војновићи (XIV в.); Ново Брдо (XIV-XV в.), највећи утврђени град чије ce величанствене рушевине тврђаве налазе на тридесетак километара на југоистоку Приштине.

[18] A. Ducellier, ,,L’ Arbanon, et les Albanais au XI e siècle“, Travaux et Mémoires 3 (1968) p. 353-368 avec une carte.

[19] A. Handžić, „Nekoliko vijesti o Arbanasima na Kosovu i Metohiji sredinom XV vijeka“, in Simpozijum o Skenderbegu, 9-12 maj, 1968, Priština 1969, етр. 208; M. Pesikan, „Svjedočanstva starih popisa o stanovništvu sjeveroalbanskog i susjednog jugoslovenskog područja krajem srednjeg vijeka“, y Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji, Titograd 1991, стр. 190 -191.

[20] Док ce „у средњовековној Србији, помиње y XIV веку један поп на двадесет кућа, наглашавајући y исто време да толико свештеника нема y брдима“: Histoire du Christianisme VI, un temps d’épreuves (1274 – 1449), под одговорношћу M. Mollat du Jourdin et A. Vauchez, (cf. 1 article de J. Kloczowski), p. 264; према првом турском попису године 1455, y 270 села покрајине Косово верску службу вршио је један парохијски свештеник, 28 села имало je 2 свештеника, две агломерације имале су 3 и y једном граду 4 православна свештеника, док 322 засеока није имало сталног свештеника. О свештенству на Косову и суседним крајевима, видети Б. Храбак, „Свештена лица на Косову и суседним крајевима 1455. године“, Zbornik Filosofskog fakulteta и Prištini IX (1972), стр. 67-80 (резиме на француском. стр. 80-82).

[21] Ђурић (В.Ј.), Ћирковић (С.), Кораћ (В.), Пећка Патријаршија, Београд – Приштина 1989, 359 пп.

[22] Петковић, (В.), Манастир Дечани I и II, Београд 1941; Дечани и византијска уметност средином XIV века, поводом прославе 650 година манастира Дечана, септембра 1985, објављено под руковођењем В. Ј. Ђурића, Београд 1989.

[23] Desanka Kovačević – Kojić, „Kosovo od sredine XII do sredine XV veka“ in Kosovo – Kosova, Priština 1973, str. 112-113.

[24] Међу стотинама цркава и манастира које су саградили или обновили српски краљеви и властела навешћемо још неке. Манастири: Хвостанска Студеница (манастир Св. Богородице), 10 km источно од Истока (први помен, почетак XIII в.), y рушевинама крајем XVII века; Света Богородица, село Мочар, крајем XIII почетак XIV века (у рушевинама); y Божовцу (XIV век), близу Косовске Каменице; Св. Варвара (Кметовац, близу Гњилана) y рушевинама; Војсиловица (XIV в.) близу Јањева: Св. Марко и испосница Св. Николе, близу Призрена (XIV в.); Успење Мајке Божије y Неродимљу, где je био сахрањен цар Урош (1355-1371); Девич, потпуно разрушен y току Другог светског рата a касније обновљен. Цркве: y Ваганешу (близу Косовске Каменице) задужбина властелина Дабежива, XIV век, са зидним живописом из 1335. године и XVI века; y селу Ајновацу (XIV век), y рушевинама; y Горњој Неродимљи: црква Св. Архангела Михаила (XIV в.), Св. Николе и Св. Уроша, рушевине немањићких дворова, црква y Липљану (XIV в.), зидни живопис из XIV, XVI и XVII века; Св. Недеља (1371), близу Призрена; Св. Никола (11 икона XVI – XVIII века), близу Истока. први помен 1656. (у рушевинама); y селу Црколежу, Св. Јован Крститељ (XIV в.). зидни живопис из 1673. године (мајстора Радула) од изузетне вредности, колекција икона (XVII в.) и рукописа; Ваведење Богородице y Пећанима (1451/52), y рушевинама (М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994, стр. 389 бр. 8); Св. Ђорђе на Руднику, зидни живопис (XVI в.); Св. Никола y Ђурековцу (1592), колекција икона.

[25] S. Runciman, La civilisation byzantine, Paris 1934, p. 304.

[26] Пошто je библиографија о Косовском боју 1389. врло обимна, видети збирку радова са старом и новијом библиографијом и неке главније радове на ту тему, Бој на Косову, Старија и новија сазнања. под руководством Р. Михаљчића, Београд 1992.

[27] H. Kaleshi „ Kosovo pod turskom vlašću – Kosovo nën pushetin turk“, in Kosovo-Koso­va, Priština 1973, str. 129 sgg; Olga Zirojević. „Prvi vekovi tuđinske vlasti“, y Kosovo i Metohi­ja u srpskoj istoriji Beograd, 1989, str.

[28] На основу веродостојног сведочења Ђеновљанина, Јасоро de Promontorio de Campis, рудници региона Новог Брда и Приштине били су, поред рудника Сребрница (Босна), Кратово, Сереса (Македонија), Солун и Софија, међу најзначајнијим на Балкану. Приход од трогодишњег уговора о закупу за годину 1475/76. одговарао je суми од 360000 венецијанских дуката y злату, уп. F. Babinger, „Die Aufzeichnungen des Genusen Jacopo de Promontorio de Campis über den Osmanenstaat um 1475″, Bayerische Akademie der Wissenschaften, München 1957, стр. 64 H. Kaleši, „Kosovo pod turskom vlašću. Kosova nën pushtetin turk“, in Kosovo – Kosova, Priština 1973, стр. 137.

[29] F. SPAHO, „Turski rudarski zakon“, Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu XXV (1913), стр. 133-149, 151-194. V. Skarić „Stari turski rukopis o rudarskim poslovima i terminologiji“, Споменик Српске краљевске академије LXXIX (1935). Утврђено je да je турски рударски закон веран превод „Закона о рудницима“ деспота Србије Стефана Лазаревића (1402-1427), уп. Olga Zirojević, „Prvi vekovi tuđinske vlasti“ in Kosovo i Meto­hija u srpskoj istortji, Beograd 1989, стр. 68-69 бр. 107.

[30] Путујући тих година покрајином Косово, Бартоломео Купрешић извештава да „се из земље ваде велике количине сребра, тако да турски цар кује сав свој новац y сребру, које добија из српске земље“, уп. Benedikt Kupresić, Putopis kroz Srbiju, Bosnu, Bugarsku i Rumeliju 1530, Sarajevo 1950, стр. 37.

[31] Б. Храбак. „Дубровчани y рударству и увозно-извозној трговини Косова 1455-1700″. Врањски Гласник XVII (1984), стр. 10-73: H. Kaleši, „Kosovo pod turskom vlašću – Kosova nën pushtetin turk“, in Kosovo-Kosova, Pristina 1973, crp. 135-137; Radmila Tričković. „An devant de plus dures épreuves. Le XVII siècle“, in Le Kosovo – Metohija dans I’ histoire serbe, Lausanne 1990, p. 94.

[32] M. Lutovac, La Metohija, Etude de géographie humaine. Paris 1935. p. 25-26.

[33] Уп. Олга Зиројевић, „Први векови туђинске власти“ y Косово и Метохија y српској историји, Београд 1989, стр. 80-81.

[34] Уп. M. Lutovac. La Metohija, стр. 67-68, В. Hrabak, „Širenje arbanaških stočara“, стр. 120.

[35] Олга Зиројевић. н.д., стр. 82 Б. Храбак, „Сеоске занатлије на Косову и суседним областима средином XV столећа“, Гласник Музеја Косова XI, Приштина 1972, стр. 135-146.

[36] Изгледа да ce y Округу Пећи, који ce додирују данас са границом Албаније, број Албанаца повећао y то време толико да ce може образовати јeдна знатна мањина, S. Pulaha, Defteri i regjistrimitte sanxhakut te Shkodres i vittit 1485, Тirаnа 1974, стр. 33-34.

[37] H. Kaleši „Kosovo pod turskom vlašću-Kosova nën pushtetin turk“, y Kosovo-Kosova, Priština 1973. стр. 132-133, 137-138; Olga Zirojević, н.д., стр. 83-87.

[38] M. Пешикан, Област Бранковића (општи подаци), Ономатолошки прилози V (1984). стр. 257-285.

[39] Нахија je најмања територијална подела y Турској.

[40] Н. Kaleši, „Kosovo pod turskom vlašću-Kosova nën pushtetin turk“ y Kosovo-Kosova, Priština 1973, стр. 132-133, 138.

[41] Имена ових четврти: Стара Џамија, Љевиша, Ајазбег, Хаџи Касем, Јазици Синан, Чаршија, Курила, Табаци (муслиманске) и Стари Пазар, Махрић, Кока (Курила), Чаршија (Петар Никола), Богој рибар, Радомир, Јазиџи Синан, Панделија, Придворица, Ајас (хришћанске), као и други градови било турски или муслимански или пак српски и хришћански.

[42] Према сведочанству Комуловића које je утврђено 1584, 400 католика и један убоги свештеник живели су y Трепчи, a y Јањеву било их je више од 1.000, и 600 y Новом Брду (године 1578), уп. Б. Храбак, „Дубровчани y рударству и увозно-извозној трговини Косова 1455-1700″, Врањски Гласник XVII (1984), стр, 126-130; Олга Зиројевић, н.д., стр. 106.

[43] Олга Зиројевић. н.д., стр. 106-107.

[44] Н. Kaleši, „Kosovo pod turskom vlašću-Kosova nen pushtetin turk“ y Kosovo-Kosova, Priština 1973, стp. 133-135.

[45] „Само због овога стања историја Албанаца захтева истраживање. Осетљивн када je y питању страст према „сабљи, везовима y злату, почастима“, једино као војници напуштају њихове планине. У XV веку, они ce налазе на Кипру, y Венецији, y Мантови, y Риму, y Напуљу, на Сицилији, па све до Мадрида где ће изложити своје намере и своје јадиковке, тражити тоне барута или годинама издржавање, арогантни, бахати, увек спремни да ce потуку. Стога, Италија ce полако затвара пред њима. Они стижу до Холандије, Енглеске, Француске за време наших Верских ратова, војници пустолови за којима иду и њихове жене, и њихова деца и њихови попови. Регенство Алжира и Туниса их je одбијало, после земље молдавских бојара и влаха … Онда су ce ставили y службу Порте, што су они радили од самог почетка, што ће још више радити почев од XIX века. „Тамо где je сабља, тамо je и вера“. Они су за оне који им обезбеђују живљење. У случају неуспеха „узимајући као y песми њихову пушку за пашу и њихову сабљу за везира“. они би ce учвршћивали за свој рачун и постајали би хајдуци. Почетком XVII века, један велики број Албанаца, углавном православних пошли cу према грчкој земљи где су ce улогорили као y освојеној земљи“, уп. F Braudel, La Méditerranée et le monde méditer­ranéen à l’époque de Philippe II, t. I Paris 1982 (прво издање. Paris 1949) p. 43 (bibliographie u. 3-14). За раздобље које je претходило овом o којем говори Бродел (Braudel) немирна и пустоловна природа Албанаца поткрепљена je документима Венецијанског архива, уп. A. Ducellier, „Les Albanais à Venise aux XIV et XV siècles, Travaux et Mémoires 2 (1967), стр. 405-420, видети нарочито, стр. 408-412. као и Id. „Албанци y венецијанским колонијама y XV веку“, Studi Veneziani X (1968) стр. 47-64.

[46] Године 1662, католички надбискуп, Петар Богдани извештава да je народ Србије морао да даје два пута већи порез него ли остале провинције Царевине док су 1683. године, католици Јањева морали додатно исплатити 2.500 дуката y злату што их je навело да масовно напусте њихов мали град, уп. Н. Kaleši, „Kosovo pod turskom vlašću – Kosova nën pushtetin turk“ y Kosovo-Kosova, Priština 1973, стр. 142.

[47] Kaleši. Ibid, стр. 139-142.

[48] Већ y септембру 1688. године, француски дипломатски извештаји из Беча подвлаче да „су цела Србија и Бугарска узеле учешћа y борби против Турака […] како би ce ослободиле ропства […] и да ове провинције траже помоћ Цареву како би ce ослободиле јарма“; y октобру „14.000 Рашана (Срба)“ односе победу над Турцима „на двадесет миља од Београда“ уп. Дипломатски архив Министарства Спољних послова француске Републике, (Archives Diplomatiques du Ministère des Affaires Etrangères de la République Française) Correspondance politique, tome 65 Vienne (1688) Supplément, f. 247v- 248 ; Vienne (1688) tome 63, f. 319.

[49] Пошто je примио последњу причест из руку српског патријарха, према француским изворима, Archives Diplomatiques du Ministère des Affaires Etrangères de k République Française, Correspondance politique, tome 65 Vienne (1689-1691) f. 122-123, 118.

[50] „R. Busch-Zanter, Albanien, Neus Land im Imperum, Leipzig 1939. p. 86. скреће пажњу на албанску пресију која je проузроковала српску миграцију према северу“, уп. F. Braudel, La Méditerranée et le monde méditerranéen à l’époque de PhilippeII, t. 1 Paris 1982. p. 51 n. 1.

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ