Чекање на правду – шта се крије иза Суда за злочине “ОВК“

категорија Косово и Метохија / дана 25/01/2018 у 10:22 часова /

Има већ неколико година како се српска јавност бави обмањујућом идејом о оснивању Суда за злочине терориста „ОВК“ над српским цивилима и припадницима снага безбедности.

 

  • У последње време све су чешћи ставови који подупиру намеру да до тога дође. Једина препрека оснивању тог Суда јесу управо они који би требало да се нађу на његовим оптуженичким клупама. Како то уопште схватити и у чему је онда моћ Суда чији рад успешно спречавају они којима он треба да суди? У обмани и једино у обмани јер, у ствари, ако неко треба да буде против његовог оснивања онда су то искључиво Срби.
Пише: Иван Максимовић, Магазин Таблои
Експерт за догађаје на тлу бивше Југославије, правник, историчар али и оснивач и уредник угледног британског интернет магазина „Политицс фирст“, др Маркус Пападопулос из Лондона, за Магазин Таблоид каже да су одлуке некадашњих српских власти о несарадњи са Хашким трибуналом биле сасвим исправне јер трибунал ни на који начин није био легитимни суд и био је, уместо тога, амерички и НАТО-а пипак, чија је сврха постојања била да казни оне који се нису приклонили диктату Запада а друго, да ојача западни лажни наратив о ономе што се десило током грађанских ратова у Југославији. МСП је у својим пресудама представио терористе ОВК борцима за слободу а Србе као угњетаче. Случај Рамуша Харадинаја, бруталног бандита и дилера дроге, сажима на крају бедну и пристрасну природе Хашког трибунала.

Чак и ако би се успоставио нови Суд, да би се саслушали предмети против припадника „ОВК“, то не би био непристрасан суд зато што би Американци и Европљани, уз прећутну сагласност политичког естаблишмента про-западне Србије, осигурали да то буде Хашки трибунал.

Али, упркос свему, једина судница која треба да процесуира случајеве против терориста „ОВК“ је београдска, али тада, чак и ако се то деси, Александар Вучић и Ана Брнабић би предузели потребне мере како би опструирали такве случајеве.

„…Никада и ни у ком случају не смемо изгубити из вида чињеницу да су Вучић и Брнабић издајници које плаћају Американци и Европљани. За Србију се ни мало не занимају…“ каже др Пападопулос.

У том контексту занимљиво је поменути и разлику у односима према српским генералима које је Хашки суд ловио и злочинцима из редова терориста „ОВК“. Док смо супротно свим светским законима пре доношења правоснажне пресуде и без икаквих доказа српске генерале јавно називали „ратним злочинцима“ дотле су они прави, вишеструко доказани па и према сопственом признању потврђени, у потпуности лишени тог епитета који им с правом припада. За српске медије и политичаре они су „министар“, „председник“, или „премијер у влади Косова“. Рамуш Харадинај је од прозиваног кољача српске деце у рекордном року добио неопходну подршку Вучићевих послушника из Српске листе како би се домогао власти. За сада Рамуш то не заборавља и редовно истиче добру сарадњу са њима као са врло поузданим коалиционим партнерима чији му је лидер омогућио „само замагљивање“ Интерпол потернице како би се кретао као слободан човек.

То није једини случај. Септембра 2016. године, по оптужници суда из Приштине сада измештеног у Нишу, српске власти ухапсиле су Нехата Тачија оптуженог за тероризам и злочине почињене на КиМ 1999. У притвору је провео готово месец дана а ослобођен је свега 4 дана након што му је притвор продужен и из затвора одвезен аутомобилом са дипломатским таблицама ЕУ. Нехат Тачи је сада директор „полиције“ за регион Косовске Митровице.

Па чак ни он није једини припадник те службе против којих је српско тужилаштво подигло оптужнице. У дугогодишњем процесу против групе терориста који су 30. септембра 1998. године из заседе убили шесторицу војника Војске Србије у реону карауле Кошаре, веће петорице Вишег суда у Нишу, осудило је осам лица на укупно 15 година затвора. Мајка једног од убијених војника, 19-тнаестогодишег Владимира, Лозанка Радоичић која је и била најистрајнија да се процес приведе крају, већ је тада изразила сумњу да ће било ко од злочинаца одслужити казну. Да је била у праву показаће се одмах јер је за правоснажност пресуде било потребно још више од пола године након чега је Виши суд расписао потернице за шесторицом осуђених терориста и достави их МУП-у.

Према међународним споразумима, МУП Србије није у стању да хапси на територији КиМ, мада је то правило прекршено када је Жандармерија ухапсила Србина из Косовске Митровице Славољуба Јовића Пагија из страха да може да организује отпор издаји а што је опет било по налогу са Запада, али су представници српске власти свакако у позицији да код УН-а инсистирају на изручењу осуђених злочинаца. Ипак се завршило само на расписаним потерницама.

Неки од убица тих српских граничара, данас се налазе на високим положајима у власти шиптарских сепаратиста. Џафер Гаши је градоначелник Обилића а Антон Ћуни је у сепаратистичкој „влади“ Рамуша Харадинаја са надлежностима над такозваним „безбедносним снагама Косова“ док се двојица злочинаца од осуђених терориста не налазе на списку којим располаже МУП Србије. У разговору за Магазин Таблоид Лозанка такође изражава пуну сумњу у намеру да се оснује овакав Суд: „Жао ми је што морам да кажем, али мислим да је то чиста фарса. То доказује и став осам посланика (у скупштини сепаратиста) који су повукли захтев за укидање тог Суда. Он ће бити основан и радиће тако што ће само оптужити неке из трећег или четвртог круга злочина док ће они најодговорнији проћи као и много пута до сада. Без одговорности…“

За разлику од ње представници Удружења породица жртава са Косова и Метохије, пружили су пуну подршку Влади Александра Вучића у напорима да тај Суд буде основан. Ово чуди пре свега јер, из укупног односа српских власти не можемо да дођемо ни до каквог другог закључка осим да се сложимо са озанком која је принуђена да се поред борбе са мајчинским болом свих ових година, носи и са понижавајућим односом према самим жртвама и њиховим породицама. Објашњење лежи у челним људима тих Удружења. Једно од два најутицајнија Удружења води Сима Спасић, познат по изузетно лаком начину успостављања „сарадње“ са актуелним режимима и допуштању да рад Удружења буде искоришћен у политичке сврхе. На челу дугог налази се шеф владине комисије за нестала лица Вељко Одаловић о чијем је, најблаже речено, несавесном раду Магазин Таблоид писао у више наврата.

Можемо само да констатујемо да је време када је Србија умела да одбрани своје достојанство и да буде истрајна и задржи контролу над правосуђем, одавно иза нас.

„…Од свргавања Слободана Милошевића у октобру 2000. године, у оркестрираној кампањи САД-а и ЕУ, уз помоћ наивних Срба и Срба издајника, Србија је постала вазална држава Запада. Председници и премијери Србије, од тог судбоносног догађаја 2000. године, били су само инструментализоване лутке Американаца и Европљана и они су ти који су укинули српску економију, војску и друштво, поробљавајући Србију интересима Запада. Од Бориса Тадића до службеника Александра Вучића, и од Зорана Ђинђића до актуелне Ане Брнабић, ови индивидуе су једноставно имплементирале наређења из Вашингтона и Брисела – за шта су награђени богатством – и израсл су у издајнике највишег ранга. Тако, на пример, Вучић је тај који је допустио НАТО-у да надгледа рад запослених Министарству одбране Србије…Оној истој згради коју је НАТО бомбардовао 1999. године…“ оцењује др Пападопулос.

Др Маркус Пападопулос

Оно што можемо у Србији јасно да видимо, није загонетније ни за посматраче са Запада који се интересују за овдашња дешавања. Пападопулос истиче и личне интересе Александра Вучића који би могли да буду угрожени праведним суђењима.

„…Вучић, по наређењу са Запада, тренутно планира да Србија званично призна тзв. независност српске покрајине Косово и Метохија. Да би олакшао опсежну акцију на Балкану, Запад мора да осигура хармонију између својих марионетских влада у Београду и Приштини, због чега издаје инструкције Вучићу. Стога следи да Србија неће покренути предмете против припадника терористичке групе и организованог криминала ОВК, јер би то могло довести до јаке и нежељене реакције против Вучића од Срба који су слушали стравичне наводе о убијању српских цивила од стране теориста ОВК …“, наводи наш саговорник.

У међувремену не посустају једино Америка и ЕУ који се управо највише залажу за оснивање тог Суда. Оно што упорно пренебрегавамо јесте изјава Тери Џејкобсон, бивше америчке тзв „амбасадорке на Косову“ која је прецизно рекла да тај Суд има улогу да скине љагу са славне борбе „ОВК“.

„Мислим да их неће оправдати али ни осудити. Једноставно прећи ће преко њих као да се нису ни десили што је јако тешко“ каже Лозанка Радоичић.

По свему судећи овај Суд је још један инструмент Запада у заокруживању деценијског процеса отимања Косова и Метохије. Судом који у потпуности финансира америчка администрација Косово и Метохију треба већ једном правно искључити из система Србије, а затим и из органа Уједињених нација и од покрајине начинити правни субјект који би се на тај начин третирао као засебна држава.

Испирање биографија терориста „ОВК“, на начин како се то дешава са Рамушем Харадинајем чија су злочини најпознатији и истовремено најсуровији а ко је баш уз подршку коалиционих партнера са Вучићеве Српске листе доведен на власт, указује на намеру да се јасно одржи свест о њиховим злочинима а да их такве представници Срба, прихвате и са њима успоставе сарадњу на највишем могућем нивоу. На тај начин неће Запад, па ни Шиптари, већ сами Срби показати међународној јавности да они нису у сукобу са њима, да злочине сматрају изнуђеним па чак и оправданим и да су спремни да започну активну сарадњу на „помирењу и обостраном унапређивању“ међусобних односа заборављајући „заједничку ружну прошлост“. Нема јачег аргумента од тог који би могао да правно зацементира злочиначку отимачину српске територије избијајући будућим српским генерацијама сваки контрааргумент из руку у случају да пожеле да ослободе и врате Косово и Метохију у састав своје државе.

„…Неизмерно ме боли када видим шта је постало од Србије од свргавања председника Милошевића. Србија се систематски распада, док се српски народ претвара у робове и даље осиромашује. Само се надам да ће велики српски народ једног дана наћи снагу да устане против издајника и окупатора у Србији и ослободити се ове ужасне ситуације у којој се налази…“ каже др Пападопулос у разговору за Магазин Таблоид.

Свакако да постоје ствари на које српски народ не може да утиче али видели смо да се током 90-тих Србија, у много незавиднијем положају него што је то данас, одлучно супротставила криминалним захтевима бахатог Запада. Дакле није истина да не постоји баш ништа што не можемо да учинимо зато ћемо дефинитивно носити жиг срама уколико допустимо да и ова намера прође глатко. А шта је то што можемо? Неопходно је што пре свргнути са власти оне који раде против народа, државе и закона већ деценијама борећи се искључиво за лични интерес. Толико је диктатора свргнуто кроз историју овога света, зашто би наш био другачији? Не морамо да се пењемо на дрво по јабуку, можемо под њом и да сачекамо да сазри па да је уберемо са тла али она често уме да добрано иструли пре него што сама отпадне.

Србија мора судити албанским злочинима на КиМ, не само због крајње увредљиве чињенице да ће он процесуирати само одређени број злочина и то од оних извршених у периоду између 1998. до 2000. године, а знамо да је тероростичка „ОВК“ основана почетком 90-тих и да већ од тада почиње са злочинима против цивила и полицајаца, већ из више разлога. Пре свега јер су злочини вршени на територији Републике Србије, у време док је она као држава постојала под именом Савезна Република Југославија чија је Србија данас правна наследница, а од стране њених држављана албанске националности а такође над њеним држављанима и припадницима снага безбедности. Управо одатле црпимо право да пред Интерпол-ом расписујемо потернице против албанских злочинаца, да их гонимо, судимо им, захтевамо њихово изручење.

Док су Србијом владали људи који су желели и умели да се супротставе самовољи америчких и европских изасланика са нескривеним циљем да унизе и умање независност српске државе, јесте био случај да Србија сама процесуира злочинце попут већ познатог процеса у коме је и Хашиму Тачију суђено за тероризам и убиства. Супротно томе Хашки трибунал иако надлежан за злочине на тлу бивше Југославије, у својим предметима је Србе препознавао као агресора. Од када је испред МСП 7. јуна 1998., стање на КиМ званично окарактерисано као „оружани сукоб“ (са „нејасним“ датумом почетка) па све до лета 1999., упркос отвореним намерама да на Косово и Метохију дође и започне „истраживање“ злочина, тадашњој специјалној тужитељки Хашког трибунала Луиз Арбур, улазак јој није био одобрен.

Још оштрији став заузела је америчка Влада. Задњег дана августа 1998. на конференцији за новинаре у Сарајеву, амерички специјални амбасадор за ратне злочине Дејвид Шефер, изјавио је да „нема сумње да је Хашки трибунал надлежан да истражи и процесуира ратне злочине и злочине против човечности почињене на Косову у складу с Резолуцијом 827 Савета безбедности УН која обухвата бившу Југославију.“ Шефер је револтирано додао да није био у могућности да посети Београд нити КиМ јер ни њему није била одобрена југословенска виза.

Основни разлог овоме лежао је у чињеници да су за злочине на КиМ били окривљени српска држава, режим и снаге безбедности које су се бориле против терориста и сепаратиста и у томе подносиле праведне жртве. Без обзира на чињенице америчка влада је марта 1998. објавила да ће износом од 1.075 милиона долара подржати истраге Трибунала на Косову али и предузети друге дилматске мере са циљем заустављања даље „српске агресије“.

Током бомбардовања 1999. године, на редовној конференцији за штампу коју су 17. маја одржали Џејми Шеј и Генерал Валтер Џерц у Бриселу, новинар је упитао портпарола НАТО пакта Џејми Шеја да ли НАТО признаје јуридискцију Судије Арбур, односно Хашког трибунала, над његовим активностима с обзиром да се спроводе на тлу бивше Југославије?

„…Морамо разлучити теоретско и практично. Ја верујем да ће судија Арбоур отворити своју истрагу чим јој ми то будемо омогућили. Господин Милошевић није тај који је Судији Арбоур обезбедио визу за Косово и омогућио јој да почне са истрагом. Њеном суду ће бити допуштен приступ само захваљујући НАТО-у, НАТО је пријатељ Трибунала, НАТО чине људи који су приводили оптужене за ратне злочине у Босни. Земље НАТО-а су обезбедиле буџет Трибунала, ми смо међу највећим финансијерима и обезбедили смо отварање друге суднице која ће убрзати процесе, зато будите уверени да смо Трибунал и ми на истој страни, ми желимо да ратни злочинци буду доведени пред лице правде и сигуран сам да када Судија Арбоур буде отишла на Косово у потрази за чињеницама оптужнице ће бити подигнуте против људи Југословенске националности и никога другог у овом тренутку…“ одговорио је Џејми.

 

 

 

Извор: КМ Новине