Срби на окуп! Новосадска Рација 1942 | Срби на окуп!

Новосадска Рација 1942

„Новосадска Рација“ је назив за погром који су мађарски фашисти Миклоша Хортија извршили над Србима и Јеврејима у Новом Саду током Другог светског рата. Рација је спроведена у Новом Саду и околним местима, од 21. до 23. јануара 1942. године. Ова злочиначка акција је добро испланирана данима раније од највиших војно-полицијских фунционера тадашње фашистичке Мађарске, а са чиме је био упозната и тадашња Влада.

За три дана рације у Новом Саду у водама Дунава је нестало преко 2.000 Новосађана. Укупан број несталих током погрома је око 4.500 „неподобних“ људи. Поред Срба и Јевреја, у рацији је убијен и један број припадника других етничких група, највећим делом Руса и Рома.

Тридесет година након овог злочина на новосадском Кеју је подигнут споменик жртвама Рације. Споменик је израдио Јован Солдатовић у висини 4,0 метара, на коме је написано на четири језика: српски, мађарски, словачки и хебрејски шта се десило крајем јануара 1942. године у овом граду. Скупштина града Новог Сада је овај споменик прогласила да је од изузетног значаја.

ПРЕТХОДНИЦА

Демонстрације 27. марта 1941.

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, ЛикуКордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.

Тако је 6. априла 1941. услиједио силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је подељена.

Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској(Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу „Фолксдојчера“ који је припојен Србији али са посебним статусом.

Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: „Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца“.

Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.


Немилосрдни мађарски фашисти: Хортијеве јединице убијају невино становништво

ПОЗАДИНА

Наводни повод за погром ширих размера пронађен је у откривеном притајеном Шајкашком партизанском одреду у Жабаљском риту на Пустајићевом салашу. Код ове групе пронађено је 17 пушака. Одред је откривен 4. јануара 1942. године од стране патроле мађарских жандарма и граничних ловаца, који су их напали. У самоодбрани, шајкашки родољуби су убили два граничара ловца и два жандарма, а неколико их ранили. Дејством великих окупаторских снага овај одред је у потпуности разбијен у току истог дана, 4. јануара 1942. године. Овај догађај званична клика прогласила је за „устанак“. Мађарске окупационе власти искористиле су овај мањи инцидент како би наставиле са спровођењем своје политике у Бачкој. Прави циљ рације је била кампања етничког чишћења усмерена против српских и јеврејских цивила (укључујући жене, децу и старе), као и пљачка њихове имовине. Према историчару Звонимиру Голубовићу, рација је планирана знатно раније и напад на партизане у Шајкашкој је само искоришћен као изговор за спровођење планираног геноцида.
Рација у Шајкашкој

Мађарска влада шаље у жабаљски крај Хонведе из сегединског гарнизона. Они долазе у жабаљски крај и тителску област и почињу да харају, пале, убијају, силују и пљачкају. Отпочети 4. јануара 1942. године, ови злочини су се повећавали, све док у Новом Саду 23. јануара 1942. нису доживели свој врхунац.

ЗЛОЧИН

Вешање Срба и Жидова 1942.

Рација је почела 21. јануара 1942. око 6 часова ујутро. По целом граду излепљени су плакати који су објављивали почетак рације следећим садржајем:
– „Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да се одржи претрес свих станова као и легитимисање свих лица. Наређује се грађанима који код себе имају каквог оружја, да га одмах предају најближој команди. Наређује се да се свако задржава у стану где је пријављен. Слободно кретање дозвољава се само државним чиновницима, фабричким радницима као и сваком грађанину колико му је потребно да набави најнужније животне намирнице за одређени дан. У сваком случају свако мора располагати са потребном легитимацијом, а кретање је дозвољено само средином улице. Жалузије на прозорима морају бити спуштене и не сме се гледати на улицу. Код кога се буде нашло сакривено оружје, или ко буде код себе држао сумњива лица, тај ће бити изведен пред војни суд.“

Потписао га је хонведски командант Јожеф Граши. По тексту плаката нико није могао ни помислити да окупатор намерава под „рацијом“ да изврши масовна зверства над Србима и Јеврејима у циљу њиховог потпуног уништења. Рано ујутру 21. јануара 1942. мађарске хонведске снаге блокирале су све улице и почеле вршити „претрес“.

Руменачка улица

У Руменачкој улици резултат претреса станова и легитимисања био је тај да је већина становништва камионима одведена на „Штранд“. Неке су убијали већ на улици. Тако су, на пример, жандарми приморали Саву Фелбапова и Стевана Ракића да легну у снег са опруженим рукама, па су их из пушака убили.

Породицу Коларов затрли су готово потпуно, убивши 9 чланова, остала је само мала Александра. Један од официра узео је из недара једне жртве 250.000 динара. Тај исти официр присилио је тринаестогодишњу Александру да вуче лешеве својих убијених родитеља на улицу, како би се могли утоварити на камионе.

Дана 23. јануара 1942. упало је пет жандарма у кућу Јелене Јовандић и запитали њене синове, недораслу децу, које су вере. Кад је једно дете одговорило да су православне вере, они су све петоро деце истерали у двориште, а мајку су затворили у кућу и поставили војника да је чува. Она је чула дечје запомагање: „Мама, не дајте нас!“ Затим су одјекнули пушчани плотуни, па је наступила тишина. Мајка је истрчала у двориште и скаменила се видевши пет лешева својих синова. Војници су јој тада ставили нож под грло и затражили новац. А кад су добили сав новац, отишли су даље.

Милетића улица

На углу Милетићеве и Грчкошколске улице вршена су масовна убиства Срба и Јевреја из Милетићеве и околних улица. Ту су жандарми и војници доводили групе људи, којима је наређивано да клекну у снег. После тога им је пуцано у леђа, а жртве су падале лицем у снег. Новодоведени су морали да стану испред побијених жртава па су и они убијани. Некима је наређено да легну на земљу, па су тако убијани.

На ово место довођени су не само одрасли мушкарци него и жене и деца, па и одојчад у наручју мајки. Пре него што би се лешеви одвукли, војници су им скидали бунде, ципеле и остале вредне ствари.

Дунавска обала

Дана 23. јануара спроведена је већа група људи, жена и деце од санаторијума др Јаковљевића до краја трамвајске пруге, према санаторијуму др Узелца, и ту су убијани пуцњима из пушака и митраљеза. После тога војници су лешеве вукли за ноге до саме дунавске обале и ту их бацали под лед. Све ово гледали су морнари са брода Корона који је пловио између једне и друге обале. Морнари су причали да је маса лешева ометала пловидбу.

Касарна XVI батаљона 

Једна велика група људи доведена је 23. јануара из околних улица у двориште касарне, где су их војници све побили. Док су лешеви лежали на земљи, један од официра се издрао војницима: „Склоните ове цркотине да их не гледам“. Кад су лешеви однесени, на дворишту је остало много крви и делова човечијег тела. Војници су се сами хвалили да су лешевима секли прсте и скидали прстење.

Штранд

Већи број Срба и Јевреја из свих делова града довожен је камионима или су под стражом, пешке, спроведени до пред сам улаз у новосадску плажу Штранд. Ту су били постројавани у редове и чекали су да буду уведени појединачно или у групама на плажу, одакле су се непрестано чули пуцњеви пушака и запомагање жртава.

Масовна убиства на самој обали Дунава, поред Штранда, почела су 22. јануара у 4 сата ујутру и трајала су до 4 сата поподне. Жртве су падале у воду, а оне које су пале на обалу, војници су гурали под лед. Један посматрач са друге обале установио је да је убијано 15 особа на минут. У 4 сата дошао је официр и наредио да се преостали „заробљеници“ одведу у Спомен-дом. На путу до дома стрељани су неки старци и изнемогли, према наређењу које су официри издали: „ко се успут буде окренуо или застао, биће убијен“.

Успенско гробље

На православно Успенско гробље Мађари су доводили становнике околних улица, већином Јевреје, и убијали их или на улазу у гробље или на самом гробљу. После масовног стрељања невиних жртава, мртвачница је била сва попрскана крвљу, а зидови изрешетани мецима. Такође су убијени и гробар, његова жена и двоје деце, једно од 9 а друго од 13 година.

Игралиште НАК-а

На игралишту НАК-а жртве су довођене из свих делова града и ту убијане 22. и 23. јануара. У току та два дана цео простор био је блокиран, а из тог правца непрестано су се чули плотуни.

Дана 24. јануара 1942.  дошли су на игралиште радници градског поглаварства да уклоне трагове крвавог злочина. Крв је очишћена, место дезинфиковано, а лешеви су однесени на Успенско гробље.

ИЗВРШИОЦИ ПОКОЉА

Како је досада утврђено, у „рацији“ су учествовали: војска и жандармерија, мађарска државна краљевска полиција у Новом Саду, као и Мађари који су живели у Новом Саду.

У извршењу страховитог погрома највише су се ангажовале војска и жандармерија, које су се распоредиле у граду већ у рано јутро 21. јануара 1942. Покољима су руководили штабови појединих скупина, смештени у појединим мађарским кућама. Судбина Срба и Јевреја зависила је тако не само од мађарске војске и жандармерије, него и од самих суседа Мађара, код којих је био штаб дотичне формације.

За спровођење „рације“ окупатор је изабрао најкрволочније људе. На пример, ђак жандармеријске школе у Сексарду, Кењереш Јанош је рекао: „Убио сам 20 људи из Шосбергерове куће у Милетићевој улици. Убијање ми је причињавало задовољство, само ме је после мрзело да лешеве бацам у камион“. Кад су наочиглед мајке војници убили њено петоро мушке деце (од 15-28 година), мајка је у страховитом болу плакала. Један од убица, гурајући је кундаком, издрао се на њу: „Не смеш плакати“. Дана 23. јануара 1942. у стан Јована Татовића ушли су један жандарм, један жандармеријски поручник и један војник. Жандарм је ухватио домаћина, а официр је прислонио на ухо жртве цев револвера и опалио. Смртно погођен, човек је пао, а официр се искезио и задовољно рекао: „Лези сада, смрдљиви Раце“.

Извршиоци злочина су одликовани „Крстом народне одбране“ (Немзетведелми Керест) и „Споменицом јужних крајева“ (Дел-видеки Емлекерем).

БРОЈ ЖРТАВА

Број жртава Новосадске рације према полу, старости и националности је написан према књизи Звонимира Голубовића. У Новом Саду је убијено 1.246, од чега је највише било Жидова:

Место Укупно Мушкарци Жене Деца Стари Срби Јевреји Руси Роми
Нови Сад 1.246 489 415 165 177 375 809 19

Руси који су убијени у Новосадској рацији, иначе дошли, након Октобарске револуције 1917.

  1. Константин Астахов (рођен 1900), Козак, службеник на железници
  2. Константин Васиљевич Вознесенски (р. 1895, Житомир), чиновник
  3. Борис Андрејевич Головински (р. 1888, Харков), чиновник
  4. Ксенија Фјодоровна Головински, рођена Иванов (р. 1896, Варшава)
  5. Иван Васиљевич Губанов (р. 1892, Кисловодск), трговац, власник галантеријске  радње
  6. Полина Петровна Губанов, рођ. Јаковљев (р. 1895, Харков)
  7. Татјана Сергејевна Дронов (р. 1933, Нови Сад), ученица, мајка јој је била Јеврејка,
  8. Фјодор Георгијевич Иванов (р. 1877), пуковник Руске армије
  9. Зинаида Сергејевна Иванов (р. 1879), супруга пуковника
  10. Георгиј Николајевич Карпов (р. 1887), геодета
  11. Ростислав Николајевич Протопопов (р. 1900; Грозни), директор представништва  винског подрума „Мозер“
  12. Нина Николајевна Протопопов; рођ. Федотов (р. 1900, Петроград)
  13. Алевтина Сергејевна Федотова, рођ. Козлов (р. 1873, Петроград), удовица
  14. Василиј Ернестович Епле (р. 1876), трговац
  15. Марија Михајловна Епле, рођ. Думнов (р. 1878)…

НАЛОГОДАВЦИ РАЦИЈЕ

Новосадска Рација је била резултат добро смишљене и дуго припремане акције, у којој су учествовали многи највиши војни и цивилни функционери фашистичке Мађарске. Виновници овог злочина били су:

  1. начелник Мађарског краљевског генералштаба Ференц Сомбатхељи,
  2. министар унутрашњих послова Ференц Керестеш Фишер,
  3. министар народне одбране Карољ Барта,
  4. председник мађарске владе др Ласло Бардоши и регент и
  5. врховни командант свих оружаних снага Мађарске Миклош Хорти.

Непосредни извршиоци планова мађарског државног врха били су:

  1. генерал-потпуковник Ференц Фекетехалми-Цајднер,
  2. врховни руководилац рације (и потписник наређења за рацију), пуковник Ласло Деак,
  3. руководилац рације у местима Шајкаш и Бечеј
  4. пуковник Јожеф Граши, командант снага које су вршиле рацију у Новом Саду.

У одговорна лица спада и велики жупан у Новом Саду, др Петер Фернбах, који је затражио од војних власти да се упути казнена експедиција ради уништења комуниста у Шајкашкој, у ствари, ради „прочешљавања“ Срба и успут Јевреја. Захтев је упућен по савету Одбора деветорице.

Поред свих напред регистрованих злочинаца, у овој крвавој и разбојничкој „рацији“ издавали су наређења или иначе узимали учешћа потпуковник Гунде Геза, потпуковник Петерди – командант 16 хатарвадаш батаљона, адвокат и јавни бележник др. Лех Тибор, председник новосадске општине витез Нађ Миклош, Пап Ђорђе, жандармеријски капетан др. Зелди Мартон и капетан Габор из Сомбора.

СПОМЕНИК

У Новом Саду, на кеју који данас носи име Кеј Жртава рације, фашистички окупатор је у тзв. Јануарској рацији. На том месту подигнута је бронзана композиција „Породица“, висока четири метара, посвећена жртвама палим у рату од 1941. до 1945. године. Споменик је рад вајара Јована Солдатовића и откривен је 1971. године.

Почетком 1992. године споменик је употпуњен са још 78 бронзаних плоча које је израдио исти вајар. На четири плоче (три са текстом на српском и једна на хебрејском језику) исписане су основне информације о догађају, а на 66 плоча имена убијених личности. Између плоча са текстовима ритмички су распоређене плоче украшене симболима Давидове звезде (четири плоче), крста (две) и оцила (једна).

Испод споменика се налазе плоче са текстовима на српском, мађарском, словачком и хебрејском језику. Реконструкција насилно уклоњених плоча је извршена 2004. године. Ово је споменик културе од великог значаја.

У Новом Саду, као што се и шире зна, постоји Кеј Жртава рације. Узгред, на Алмашком гробљу у Новом Саду, уз западну ограду је смештен спомен-крст који је првобитно био у граду, а који је поставила црквена општина. На спомен-крсту је уклесано да је 1956. године посвећен жртвама фашизма сахрањеним на Алмашком гробљу у Новом Саду.

Да се не заборави и не понови!

*

Извор: www.ZlociniNadSrbima.com