Чачак – На ратним пољима Србије те 1914. они су били најлепши цветови и последња нада да ће својим младалачким жаром и беспримерним патриотизмом, који ће унети међу трупе искусних али изнемоглих ратника, разбити Поћорекову казнену експедицију и одбранити част своје земље…
То се и догодило. Када су напустили касарну у Скопљу и у беспрекорном реду изашли на улицу, маса света дочека их цвећем. Било је оних што нису могли да задрже сузе и јецај: „Одоше ђаци на фронт… Одоше ђаци у смрт…” Букети орошени сузама падају на поносне младиће, чији се бајонети и капларске звездице пресијавају на сунцу…
Овим словима чачански књижевник Антоније Ђурић описује ступање у бој славне српске јединице „Хиљаду триста каплара”. И додаје за „Политику”:
– Већ после првих борби назван је „Батаљоном смрти”. Касније, док је до краја делио судбину своје земље, назваће га „Легендарни батаљон 1300 каплара”. Остаће записано да су дух војске нарочито подигле чувене скопске ђачке чете. То беше цвет интелигенције, понос и будућност народа. Ових 1300 младића беху она луча која озари душе потиштених војника, преморених биткама и великим губицима. Соколећи своје водове, они ће се у новим борбама бацити на непријатеља неодољивом жестином, напоредо са официрима и војницима. Крваве бразде осташе у њиховим редовима… Историчари тврде да је то једини пример у историји света да једна држава шаље на фронт, искључиво у борбене јединице, свој цвет, своју будућност, своју целокупну интелектуалну омладину – и то као последњу наду за спас своје земље.
Књижевни надгробник најславнијем батаљону Српске војске подигао је професор др Тадија Пејовић (1892–1982), повесницом „Моје успомене и доживљаји 1892–1919”. У Првом светском рату и он је био један од 1.300 каплара, Други светски рат провео је у немачком ропству, а затим, као професор Филозофског и декан Природно-математичког факултета у Београду, саградио изузетну каријеру научника. Па књигом од заборава одбранио саборце и пресудне странице српске историје.
Ево како о капларима јунацима и својем војевању с њима приповеда професор Пејовић…
„Само Церска битка избацила је из строја 259 официра и 16.045 подофицира и војника. Требало је, дакле, што пре попунити старешински кадар. Тако је Врховна команда одлучила да се ђаци свих школа у Србији који су доспели за војску, као и они који су били одложили служење рока до завршетка школовања, позову у војску и припреме за старешине… Сва школска омладина из више генерација нашла се у Скопљу…
За то време на Сави и Дрини водиле су се жестоке борбе. Ђаци су стога ужурбано обучавани у ратним вештинама и командовању мањим јединицама. Четири чете ђака, преко Лапова и Крагујевца, отишле су за Горњи Милановац, за Прву и Трећу армију, а две чете преко Лапова и Младеновца за Аранђеловац, за Другу армију.
Ја сам са својим школским другом Милојем Рајковићем распоређен у Прву чету, Првог батаљона 19. пешадијског пука првог позива Шумадијске дивизије. У чету смо, у Вреоцима, дошли 20. новембра. У путу смо унапређени у поднареднике. Већ сутрадан био сам на предстражи у непосредној близини Штаба. Војници су ме у почетку гледали са жаљењем што сам дошао тако млад и школован да погинем.
Наш батаљон крене да појача борбени поредак трећепозиваца који су се налазили код Пожаревца, на положају Забеле. Са растојања од једва педесетак метара засуше нас пакленом митраљеском ватром. Немци су кренули на јуриш, али ми смо их одбили, падали су као снопови. У тој борби, 12. октобра 1915, наш батаљон је преполовљен. Погибе ту, на моје очи, мој школски друг наредник – ђак Милоје Рајковић. А у Колубарској бици погинуло је 400 ђака…
…Оног септембра 1918. видео сам страшан призор – букве поломљене, људска тела искомадана и разбацана по земљи. Понеки Бугарин жив, али ошамућен, извлачи се из рова и јечи. Мало их је који су преживели напад наше артиљерије.
Опет ми се мисао враћа на Скопље, на другове из младости, на ђаке – капларе. Било нас је на почетку 1600, али су неки због слабог здравља, или што су били премлади – одбијени. Та слика је била дивна: нико није могао да се помири са тим да је био одбијен; сматрали су да је то увреда, понижење. Отаџбина је била у опасности, а њихова помоћ је одбијена! Неки су свим силама настојали да себе учине старијим, измишљали су да су старији годину-две.
Али, било је и других ситуација. У Скопље је дошао и Милорад Масаловић Сења у војничкој униформи, са чином каплара. Он је као свршени матурант јула 1914. као добровољац ступио у Пети пешадијски прекобројни пук и учествовао у љутој бици на Церу.
Показао је изванредну храброст и унапређен у чин каплара. Кад се нашао пред лекарском комисијом нико га није ни погледао: речено му је да иде кући, јер његово годиште није позвано. Председник лекарске комисије, санитетски пуковник Жерајић, саветовао му је да се врати кући, да сачека позив своје генерације.
Масаловић се није поколебао. Заузео је став мирно и рекао: ’Зар сам овако млад могао бити на Церу, тући се са непријатељем, а не могу сада бити у ђачкој чети?’ Комисија је попустила и Масаловић се нашао у ђачком батаљону. Али, као и многе друге, смрт га је убрзо покосила…” – исписао је у својим сећањима математичар и научник Тадија Пејовић.
