Дневник заблуда: Геноцид у култури

У ТОКУ су завршни радови на реконструкцији београдског Народног музеја. После 15 година паузе, ова међу нашим најстаријим музејским институцијама ове године поново ће отворити врата љубитељима уметности. Приликом посете градилишту музеја, премијерка Ана Брнабић је оценила да је то што је Народни музеј затворен већ 15 година, врста “културног геноцида”. Деценијама током којих су затворени најзначајнији београдски музеји, генерације наших младих нису имале прилику да се сретну са артефактима српске културне историје, због чега је настала ненадокнадива празнина у образовању нације. Насупрот другим земљама у којима се посебна пажња полаже на културни развој, Србија је у протеклим деценијама забележила невероватан цивилизацијски застој. Неупоредиво са лошим стањем у нашој култури, друге нације се према образовању и културном наслеђу односе са дужним поштовањем. На пример, руска културна престоница Санкт Петербург има око 250 активних музеја и више од 4.000 заштићених споменика културе, што је вредно дивљења. Али, како се данас односимо према сопственој култури?

Већина музеја у Србији, посебно у Београду, су у катастрофално лошем стању. Међутим, иако и даље не раде најзначајнији музеји, наша престоница забележила је велики број новоизграђених шопинг-центара, а посете музејима данас замењују одласци у ове “храмове” потрошачке културе. Србија и даље нема националну галерију, оперу, зграду филхармоније. То је разумљиво, будући да је друштво сиромашно и не може да приушти капиталне инвестиције у култури. Али, није јасно зашто се новац баца на некултуру?

Поред постојеће, новокупљена кичаста новогодишња декорација коштала нас је чак 1,5 милиона евра, а новогодишњи програм плаћен је 850.000 евра. Концерт фолкера Аце Лукаса коштао је 50.000 евра, што је око двадесет пута већи износ од оног који држава просечно издваја за објављивање једног капиталног дела у култури, у чијем стварању учествују десетине умних људи у десетогодишње дугом периоду. Познато је да је подршка државе у годишњем буџету за издавање часописа у култури на нивоу бакшиша фолк певачице у кафани. Такође, опште је познато да је у Србији лакше добити бесповратна средства за куповину трактора, него издати капитално дело на пољу уметности. За авантуру писања и издавања капиталног дела, поред сизифовог рада мораћете да се задужите до гуше и будете спремни да уложени новац никада не повратите. И зато, данас никога не чуди што уметничка удружења таворе на ивици егзистенције, а уметници своја дела прилагођавају сумњивом укусу оних који се у уметност не разумеју, али имају новац да их плате. Поражавајуће је што намештеници који у име државе усмеравају финансијска средства намењена култури, критеријуме формирају на основу сумњивих вредности, јасних само њима и њиховом политичком окружењу.

Пише Слободан Малдини

*

Извор: crystalshipghosts.blogspot.rs