Како је Константин Филозоф описивао Србију и Србе

“Житије деспота Стефана Лазаревића” Константина Филозофа настало је између 1433. и 1439. године. Иако је у основи писано према житијној схеми, ово житије представља прелазак од хагиографске (животи светаца) ка историјској биографији, која обилује подацима, личностима, догађајима, те доноси живу слику времена које описује кроз живот главног јунака. Оно што би могло данас бити занимљиво је како је Константин Филозоф описао у овом Житију Србију и Србе:

И ова земља, не само да слична оној обећаној точи мед и млеко, но као да је у себе примила и везала четири времена и ваздух, и из себе их даје осталима. Јер у целој васељени не може се наћи земља да има сва добра сабрана у једно и на све стране, но имају нека добра делом, и само на неким местима, на истоку дакле и западу, северу и југу, као што говораху земаљски посматрачи и као што видесмо. А ова је пуна сваких добара, да и по писању неких географија шаље ваздух западу и Јелиспонту: јер ту дан има 15 часова, и примивши тај број, оно што претиче одилази ка северу, ка истоку и југу, у крајеве где су кратки дани, а исто тако и у неке пределе где је корен добара пожељан, и где су тога лишени. Јер лишене су земље, на пример на југу, где је 40-дневна жетва и ноћу је тама, или у северним где је слично 40 дана и ноћи светлост, или где су земље снежне и опет друге безводне, а друге ненасељене по Јову (Јоиљ 2,20). Дакле, без сваког спора има добар ваздух и складан састав у свему. И пошто се дрво познаје по плоду (Мт. 12,32) и човек по делима, по плоду и делима описаћемо ову земљу. Треба пре свега говорити о оном што је најпотребније, тј. о злату, а уједно и о сребру, а њихови извори (тј. рудници) скупоцени и плодни, који све више расту, уколико се више црпу, као што и извори који се исцрпљавају све слађи бивају. И где се дакле на истоку и западу може наћи таково и толико богатство? Ваистину нигде. И да се не заморимо продужењем причања, доста је означити узрок.

Такође засађени су многи виногради, нигде тако без великих трудова, као у овој земљи, изобилујући у семену и саду и плодовима. Тамо су изводи река и студенаца и сагласности предела једнога са другим и слике лепоте, тако да једни предели превазилазе друге красотом и плодовитошћу. А када земљу оставља зима и рђаво време и када се приближује лето, ваздух је добро растворен и красан, као што неко истинито рече да је видео овога премного, а да се нигде не може нанћи боље.

Потребно је казати и о птицама и свему осталом, што Господ предаде, као зелење влата за храну људима, а тога свега има ту у изобиљу свуда, као нигде у другим земљама. Јер дају храну и у изобиљу, не само пустим земљама него и насељеним, множину свега плодоноснога (биљака, дрвећа), риба и свега потребног, које Господ предаде људима у насладу изобиља, и све што покори Творац под ноге њихове.

Ако ко помисли и на заштићеност те земље, она је утврђена превисоким горама, таквим градовима, какви се по многим крајевима у малом броју једва могу наћи. Преизванредни су сваким узвишењем и утврђењем, а снабдевени су водама, која се назива весеље градовима.

Не треба превидети превелико и многословно дело Божје, које не превиде ни велики Мојсије у књизи о створењу света, тј. једну од четири рајске рекле (1 Мој. 2,11-14), Фисон, како кажу књиге земљемерске, који се зове Истар и Газ, и Истар и Дунав од Трачана. И овај (тј. Фисон) од раја излазећи, и зашавши под дубине земље, на западу излази као Пеонској (Апенинској) гори, која је од сикелијскога мора до Германа ка северном океану, и отуда иде ка истоку, и излива се у Евксинско (тј.Црно) море кроз пет ушћа; познат је Чесима од севера и запада идући ка истоку, и дели Угарску и напаја српску земљу, која је ванредна, затим пролазећи Влахе и Бугаре, улива се у пучину званога Црнога мора…

… И још једна од 36 река знаменитих у васељени је звана Сава, која је овде као неки зид, са обе стране; она се сједињује на најлепшем месту, где Фисон на три ушћа улази, и има два острва, где се сазда Бели Град (Београд), као што ће о томе напред бити говора.

А погледај ми и људе који су последње и најчасније створење Божје, да не би ко мислио да хвалим бездушне и неосећајне ствари. Но ваистину, најбоља земља рађа најбољи пшенични клас, који нам и даје 30-струко, 60-струко, 100-струко. Храбри су дакле, тако да таки глас у васељени нико други нема, од чега часнијега по Соломону нема међу људима. А добропотребни су и у послушности, да им нема равних у васељени. Где је потреба, брзи су на послушност, а спори на говор (Јак. 1,19). А где је потреба нешто противно, брзи су на одговор свакоме који пита, наоружани оружјем десницама и левицама. А телесном чистотом превазилазе друге народе, а исто тако и лаком и свелом крвљу. А уз то су и милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му све потребно дају, не само појединцу, но свакоме и свагда, и не само давањем но двоструком милостињом, тако да се може применити Соломонова реч ‘Поштујући ништега, чини милостињу’ (Приче 14,31). А живот у тој целој земљи је као црква Божја, а нне живе као остали народи скотски и против природе, и сваки час не спомиње се име Божје, но установљено је да се моле од малога до великога од њих највише двапут на дан. Љубочасно је, како син, мада у свом дому, када је заједно са родитељима као слуга стоји пред њима. А ово се може видети не само код богатих, но и код најгрубљих и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко озлобио оца свога и матер? Ваистину никако, но по Христу врши се закон, чинећи један другога бољим од себе, господином називајући откривене главе, како је у старини било и како је сада у јужним земљам, ‘изуј обућу са ногу твојих, земља на којој стојиш света је’ (2 Мојс. 3,5)’, тј. поштуј мешто обичајем земље, а свети апостол Павле заповеда људима да се моле Богу откривене главе…

Житије деспота Стефана Лазаревића, од Константина Филозофа пренето из “Старе српске биографије”, Просвета, Београд, 1968.