Битка је била жестока и посве неравноправна. Петорица против две стотине. Збила се у ноћи између 4. и 5. октобра, године 1875. Место: Вучја пољана, граница Србије и Турске.
Целу ноћ Турци су у таласима нападали малу караулу коју су бранили буљубаша Ћелошевић, Димитрије Ћетеновић, Тодор Делетић, Јевто Кујунџић и Илија Ковачевић. Чак су се и на кров испели. Барутни дим штипао је за очи, пламен огња осветљавао и нападнуте и нападаче, бајонети налазили пут до меког ткива. Иконографија из арсенала наших најузбудљивијих епских песама.
Пред зору су се нападачи, односећи мртве и рањене, повукли тамо откуд су и дошли. Уморни после боја, браниоци су једва сакупили снаге да у близини сахране свог погинулог друга Илију Ковачевића…
Ђура Јакшић је мотиве налазио у самом животу. Његовој чувеној слици претходила је надахнута песма, а њој, песми, стваран догађај…
Догађај је потресао али и осоколио Србију пред одлучне битке за коначно ослобођење од Турака. Изливи масовног одушевљења у част бранилаца карауле на Вучјој пољани запљуснули су и Београд, престону варош Кнежевине Србије.
Непоправљиви романтик, песник осебујног патриотског темперамента, Ђура Јакшић цео догађај је одмах сместио у песму коју је назвао „Караула на Вучјој пољани” и објавио је исте године у часопису „Отаџбина”. И још једном потврдио самог себе јер је песме преписивао из живота, пошто других великих школа, осим животних, није имао.
Банатски Бајрон, како су га називали бројни поштоваоци, није, међутим, остао само на стиху. Епски догађај на Вучјој пољани захтевао је и другог Ђуру Јакшића. Сликара.
И већ следеће године, 1876, настаје једна од његових најбољих слика, чак ремек-дело, у историји уметности позната под неколико назива: „Одмор после боја”, „Караула”, „Ноћ на стражи” и „После боја”.
И сликар Ђура Јакшић – који је целог живота очајнички трагао за собом у песмама и сликама – бежи од приче и епске садржине догађаја који се збио на Вучјој пољани. Како закључује Никола Кусовац, понајбољи познавалац нашег сликарства 19. века, Јакшић је у овој слици „као поета најплеменитијег кова осетио да емоције досежу врхунац тек када се преживели хероји, скрхани умором и минулом драмом, нађу у часу предаха, људски збијени, близу огња, тог вечног симбола живота”.
Уље на платну, величине 610 х 810 мм које је у Народном музеју у Београду заведено под инвентарским бројем 376, сјајно је, још 1938. године, представио сликар Бранко Поповић. Тада је записао и ове речи:
„Тама, сочна, влажна, месец тајанствен, завијен у тешке зелене и модре велове, хладно. Одједном, с леве стране, животворни млаз топле светлости затитрава на левој страни карауле, на обореној руци и лику десног заспалог друга, на црвеним реверима и лицу средњега, који сада постаје већи и живљи, мање на његовој одори, а још мање на левом колену и на лику оног с лева. То је ватра, вечни огањ – живот. Осветљени делови ове божанствене слике задахнути су хитром кичицом најживљег, најнепосреднијег потеза, у чистој, снажној боји, каква се у деветнаестом веку види само још у Делакроа…”
Човек који је живео од скромне учитељске плате и неуредних и малих хонорара у влажним и полумрачним периферијским собицама, у местима попут врло симболичног Сумраковца, тамо код Бољевца, у источној Србији, умро је од туберкулозе и батина. А биће, ипак, да је умро од свог живота који није био по мери других живота, како бележи песник Брана Петровић. Сахрана је, писали су хроничари, била величанствена. Народ је појмио да одлази један од његових најбољих песника. Осим двадесетак гроша које није стигао да врати бакалину из комшилука, Ђура Јакшић се свом народу поштено одужио.
Стотине хиљада поштовалаца лепих уметности прошло је кроз одаје Народног музеја, места где се чува већина његових слика. Уз уздах и сету, али, и захвалност човеку кога су, с правом, звали и српски Делакроа и банатски Бајрон. Неки од њих су се, можда, сетили и одговора који је угледни парох из Српске Црње, банатске, отписао свом блудном сину кад је овај, пошто га је држава одбила, тражио да му помогне да продужи студије сликарства:
„Ђуро! Луд си, пуст си! Нити ти ја помоћи могу, нити ми долази кући, не сад него никад!”
Ђура Јакшић је, ипак, нашао своју кућу, засвагда.
Караула на Вучјој пољани
Насред куле карауле,
Око ватре на огњишту
Стражари се искупише…
Ватра гори, пламен лиже
И по тамни дуварови
Горостасне сенке диже.
Ко да ј’ ради из прошлости,
У ватреној занетости,
Витезове да наниже,
И тим време доба давна,
С нашим даном да изравна.
Дружба ј’ мала. Пет стражара!
У свакога пушка танка.
Дуга пушка белгијанка,
А готова да запара,
Да зарије са танетом,
Ил’ са љутим бајонетом
Кроз редове људског блата –
У колоне Азијата,
Па да онда у нереду
Црну цевку, пушку бледу,
Турском крви обојади
Њеном паром да окади
„Још их нема?… Где су, шта су?…
Ил’ им зверске стрепе груди
На мегдану и ужасу?…
А кад треба децу клати,
Слабе жене злостављати
Онда ћеду онде бити,
Спаљивати и робити, Насилници и нељуди!…”
Тако збори буљубаша,
И за нож се руком маша.
Даље тврди стражар стари:
„Браћо моја, граничари!
Имам једног побратима.
А у њему вере има
Па ми дође крадомице,
С оне стране Тисовице:
Потказа ми турске звери:
Да су ноћас у намери
Нашој кули огањ дати,
На нас мучки нападати…
Колко их је?… Побро не зна!…
Али да је чета бесна,
Да је дивља, неуредна,
Крви жељна, крви жедна,
То му кажу црне очи,
Свака реч му то сведочи…”
Пет другара, пет стражара
Буљубаше реч су чули,
Али нису претрнули,
Ни пак црта мушког лица
Страховања јадни млази,
Трепет душе да изрази,
И страшивост кукавица…
„Нека дође сто хиљада,
А у српским у грудима
Један живот нека има –
И тај један нека пада!
На бајонет нек се меће,
Ал’ пред четом насилника,
Срце српског Крајишника
Задрктати никад неће…”
Пет другара, пет стражара
Таким гласом одговара.
У то доба неме ноћи,
Затресе се у самоћи
Мрачна гора, јела вита,
А ломљава страховита
Раздираше поноћ мрака,
Ко да ј’ рада таму њену
Паљевином из пушака
Појурити у пламену
И на кули караули
Ломљаву су тешку чули,
Ал’ витези граничари
Нису немим страхом стали.
А зидови опет стари
Никад нису задрктали.
Видите ли турску силу,
Како јури у беснилу?
Двеста их је!… Двеста друга! ..
Што се сваком праву руга,
Што с планина јадне раје
Преко прага српског гази,
Да нам жене, да нам децу
Обешчасти и порази…
Нас петоро!… Двеста њих је!
Све низама помамнијех.
Да л’ остати у бој љути?…
У крв ћемо утонути…
А утећи?…
…Буљубаша не изусти!
Засикташе ноћи љуте,
Зазвечаше пушке танке,
Црне пушке белгијанке:
„Буљубашо, жена бежи!
А у нашој крви лежи
Крв косовска, крв јунака, А крв така –
Не затрепти од Турака!…”
Тако рече пет стражара
Крајишника, граничара,
А пушке им огањ бљују
Ал’ и Турци наваљују!
Крвожеђу х’јене љуте,
Сипајући пламен живи,
На кров нападнуте…
Поноћ гледа силу беса,
Па се јежи, стрепи, стреса,
Вихор диже урнебеса:
Риче страшно, јечи, стење,
Ломи дрвље и камење,
А са крова запаљена
Пуно гара, дима, жара
Повијајућ сила њена –
Чисто сипа из недара
А у недро граничара.
„На бајонет!… На ножеве!”
Буљубаша виче стари,
А синови граничари
Реч му другу не шчекаше:
У рукама њиховима
Ханџари се заблисташе,
А крв ломи срца жива
Са челика и сечива…
Поноћ стаде од милине
Па у чуду само хуче,
Гледајући две стотине
Како бежи и јауче
Две стотине војске њине –
Шта ћеш лепше?.. Куда више!…
Кад Турака две стотине!
Пет стражара погонише?
Али у том пламен сину,
И у грлу Илијину
Живот запе – на свакада!
Млади другар мртав пада,
Више њега буљубаша
С три другара граничара
Чуда ствара –
Чак и унук да се сети,
Како треба у освети
Срцу своме одолети…
(1875)
