Жељко Которанин: Римокатолици и крштење (I)

СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1997, БРОЈ 3 (19), СТРАНЕ 31-50

Римокатолици су, данас, само привидни наследници Свете, Првочасне Римске Дијецезе. Напустивши спасоносну веру, они су иступили из броја оних, који се спасавају. Напустивши Богопредане списе Светих Отаца, они су отпали од суштине свештене јерархије, чиме су изгубили пуноћу апостолског прејемства и, дакле, остали су без епископске власти и благодати. Од Цркве су отпали у јерес.

„…Јер, суштину наше јерархије састављају Богопредане ријечи, то јест, право познавање божанствених Књига…“ (2. канон VII Вас. Саб.)

„Ти си одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити, да ми не вршиш службе свештеничке.“ (Осија 4. 6.)

„…јереси (састављају они) који су се са свијем одвргли, и од саме вјере отуђили…“ (1. канон Вас. Вел.)

Римокатолици у свему потврђују 13. канон IX Вас. Саб. који каже: „Пошто је нечастиви посијао сјемена јеретичкога кукоља…“. У њиховој науци не постоји само једно сјеме, једна погрешка, него постоје сјемена, тј. мноштво погрешака. Између свих, изабраћемо сјеме „филиокве“, које суштином порађа многа друга.

Филиокве (од Сина) јесте учење да Свети Дух исходи не само од Оца, него и од Сина. Ова Јерес је вековима пре 1054. године, ношена франачким филиоквистима, опседала Римску Цркву. И ондашњи Свети Оци Римске Цркве су јерес мачем Духа у корену сасецали. Папа Лав III је, почетком IX века, разгневљен предложеним му филиоквистичким символом вере, дао да се Никејско-цариградски Символ вере угравира на две сребрене плоче, и да се исте истакну у Риму на јавном месту, да би се свако могао уверити о томе, која је вера апостолска. Ипак, ако овај, и њему сличне друге акте, можемо схватити као осуду учења „филиокве“ у оквиру Свете, Римске Дијецезе, онда Цариградски Сабор у храму Св. Софије, одржан 879. године, свакако представља свецрквену осуду истога учења. Сабор су сачињавала 383 оца, а папу Јована VIII заступала су три легата. Сабор је изрекао осуду учења филиоквиста, без навођења имена носилаца јереси, што је више уступак историјским околностима, него што мења или умањује значај осуде филиоквиста као јеретика.

Овај Сабор је издао и три канона, који имају општеобавезни карактер. Сабор је познат и под именом X Помесни Сабор.

Све ово се није показало довољним. Франци – филиоквисти су огњем и мачем, током многих деценија, уклањали православне најсветије епископе Римске Дијецезе, док на крају нису своју лаж, иначе раније осуђену, подигли на степен „истине“. Тада су, као што рекосмо, изгубили срж апостолског прејемства и отпали од Цркве.

Срж апостолског прејемства није у самом додиру руке са ученика на ученика, него је у преносу наслеђа Божијег, наслеђа у првом реду вере и исповедања тј. учења, запечаћеног крстом, што је основа наслеђеног права дрешења и везивања, које је, опет, суштина епископске власти. Стога 2. канон VII Васељенског Сабора и каже да „суштину наше (епископске) јерархије састављају Богопредане ријечи„. Богопредане речи јесу основ. Оне су прво наследне, прво Богопредане.

„Ако останете у мени и ријечи моје у вама остану, што год хоћете иштите и биће вам.“ (Јован 15.7.)

Јасно је да хиротонија, или суђење (искање постављања или свргавања), кроз шта се огледа апостолско прејемство, не може бити услишено, ако се напусте Богопредане речи. Уместо додира ученика на ученика, апостолско прејемство, а тиме и пут Цркве кроз историју, јесте у учеништву, у чувању науке. Тада додир има свој несумњиви значај.

О овоме имамо поуздано сведочанство у одредбама свештених канона.

Хиротонија (постављање) клирика на било који степен, ако је извршена од стране епископа, који исповедају јерес, који су напустили Богопредане речи, нема ваљаности.

„…који су од такових крштени или рукоположени не могу бити ни вјерни, ни клирици.“ (68. канон Ап.)

„Такови“, који се код јеретика епископима зову, не могу увести човека у општење верних (крштењем), ни у клиричко општење (ру- коположењем). Шта више они не могу ни примити у општење осуђеног.“

„Који су за неподобна дјела били осуђени од Светога Сабора, или од својих епископа, пак Несторије, противу правила и по својој у свачем самовољи, или његови једномишљеници, постараше се, или се у напријед постарају успоставити их у опћењу, или на пређашњи ступањ, нашли смо правичним, да они од тога никакве користи немају, и да морају, покрај свега тога, остати опет свргнутима.“ (5. канон III Вас, Саб.)

Канон се изреком односи на Несторија, и његове једномишљенике, али све што одређује, одређује обзиром на то што је Несторије јеретик, па отуда канон има своју обвезујућу снагу, свакако, и за друге јеретике. У суштини одредбе, забрањује се да јеретик преиспитује осуду Цркве, осуду изречену од стране Светог Сабора, или законитог и правоверног епископа. Изречена осуда Цркве је изречена благодаћу, учешћем Светога Духа. Јеретику, који је због јереси отпао од исте, није могуће улазити у дотичну осуду. Шта више, канони забрањују (в. 32. канон Ап. и 2. канон II Вас. Саб.) и правоверним Саборима да улазе у осуду других правоверних Сабора, и правоверним епископима да улазе у осуду других правоверних епископа, ако прелазе границе своје јурисдикције. Зато канон и каже да јеретици кад примају осуђеног у општење, поступају противу правила. Но, канон, не дозвољавајући јеретицима, као таквима, да улазе у осуду изречену од стране Цркве, заправо забрањује да се против истих осуда изјављују жалбе јеретицима, а наређујући да они, који су од јеретика успостављени у општење и службу, морају остати опет свргнутима, у ствари се изражава мисао, да ако неко изјави жалбу на осуду изречену од својих епископа јеретицима, тиме сам против себе крајњу осуду изриче, ако је Црква осудила дотичне јеретике (види даље).

Јеретици не само што не могу решавати по жалби православног, већ они не могу, чак и ако се нађу да су којим случајем, условно речено, надређени православном клирику (у трону епископа нпр.), да изричу ваљане првостепене осуде истих.

„Ако су који клирици у каквом граду, или селу, били лишени свештенства од Несторија, или његових сљедбеника због тога што су право учили, правично налазимо да исти опет заузму свој ступањ…“ (3. канон III Вас. Саб.)

Јеретик над оним клириком православним, који право учи нема судске власти, а то што канон помиње као да јеретик нема само онда судску власт кад је у питању чистота вере, јесте привид. Друге преступе (изван чистоте вере) православних клирика, такође ће судити правоверни епископи, кад се за то стекну услови. Стога се они не могу сматрати ни кривим, ни невиним, само због тога што су осуђени од јеретика.

„…Уопће пак наређујемо, да никакав клирик, који једнако мисли са православним и Васељенским Сабором, не мора ни под каквим начином потчињен бити епископима, који су се одметнули, или који се одметну.“ (Бр. 3. канон III Васељенског Сабора)

Ова, завршна, одредба потврђује што смо рекли у тумачењу прве одредбе тога истога канона. Никакав православни клирик не може бити ни на који начин потчињен у црквеним стварима јеретичким назови епископима. Сасвим је јасно да такви назови епископи не могу имати судску власт ма у каквом било црквеном преступу над православним клириком. И не само судску власт, него било коју другу црквену власт!

Наравно, и 5. канон, и 3. канон III Васељенског Сабора, доводе у супротстављајућу везу одлуку и вероисповедање Светог, православног и Васељенскога Сабора и њему следујућих клирика, и Несторија и његових једномишљеника. Наиме, да би се епископ сматрао лишен епископске власти, а тиме и епископства, са свим последицама које канони одређују, он мора следити науци (у овом случају Несторијевој), која мора бити од све Цркве (тј. од Сабора, који има печат истинитости Васељенске Цркве), препозната као лажна и осуђена. Ово стога да не би свако по своме нахођењу судио епископе и отказивао им послушност. Несторијанство је осуђено на III Васељенском Сабору и отуда Несторијеви назови епископи више немају епископске власти. Отуда их канони III Васељенског Сабора искључивањем из сваке власти, заправо искључују из апостолског прејемства. Јасно је да је апостоличност (истинитост) вере услов епископске власти. А опет, епископска власт је услов апостолског прејемства, јер како неко може чинити наследнике апостолске власти, ако је исту власт сам изгубио (в. 68. канон Ап.).

Можда неко помисли да се одредбе канона III Васељенског Сабора односе само на несторијанство, јер се изреком само та јерес помиње. Заправо, одредбе јесу само примена опште мисли о јереси и епископској власти (тиме и апостолском прејемству) на конкретан случај несторијанства. Непосредан израз ове мисли налазимо у одредби 15. канона IX Помесног Сабора:

„…Јер они, који се одјељује од опћења са својим предстојником због какве јереси, која је од Светих Сабора, или Отаца осуђена, то јест, кад он јавно проповједа јерес и открито њој у цркви учи, такови не само што неће подлећи казни по правилима за то што су прије саборнога разбора одјелили се од таквог епископа, него ће на против бити заслужни части, које православнима пристоји. Јер они нијесу осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве него на против похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздијелења.“

Ово је изузетак од правила да епископ ужива пуну власт и част све док не буде Сабором осуђен и свргнут. Канон похваљује онога, који прекине општење са епископом (откаже му сваку послушност у смислу 3. канона Ш Вас. Саб.), који проповеда јерес, која је већ као таква препозната и осуђена од стране Светих Сабора, или Отаца, чак и пре но што Сабор дотичнога епископа, не свргне истога саборним разбором, примењујући одлуку Светих Сабора, или Отаца. Само у томе случају (стога канони III Вас. Саб. и говоре о несторијанству – јереси тим Сабором осуђеном), који се одељује од још у трону епископа, не осуђују га својим нахођењем, него се показују следбеницима Светих и православних Сабора, те судом истих Сабора дотичне епископе не сматрају за истинске епископе и учитеље. Одступање од вере, јерес, јесте чин који епископа сасвим лишава епископске власти и пре његовог свргнућа, био он Несторије, или који год други епископ, тј. назови епископ. Зато одредбе III Вас. Саб. сматрамо општеважећим, дакле, за све јереси, а не само за несторијанство.

Јеретик не може поставити, судити, умилостивити, нити држати у ма каквој власти православног клирика. Стога, јеретик не може имати апостолског прејемства!

Римокатолици су, поставши и сами филиоквисти, потпали под осуду Светог X Помесног Сабора, коју су осуду и сами на томе Сабору изрекли. Анатема из 1054. године против римокатолика само је примена осуде јереси „филиокве“ на исповеднике те јереси – римокатолике. Дакле, осуда X Помесног Сабора, који има значај свецрквене осуде, у анатеми из 1054. године против римокатолика налази своју практичну примену. Зато и није било потребно, у складу са раније реченим, да се састаје нови свецрквени Сабор да би се анатема изрекла. Сваки клирик правоверујући, био он у оквиру Римске Дијецезе или не, могао је да прекине општење са Римским назови епископима. Тако исто и свака Помесна Црква могла је самостално прекинути општење са Римском назови Дијецезом. Анатема је само реализација исте могућности. Ми говоримо о могућности не у смислу нечега што може бити, али и не мора, као да се ошптење са Римом није морало прекидати. Оно се морало прекинути и анатема се морала[1] изрећи:

„…А ако који не чува и не прима све споменуте догмате благочастија, не мисли и не проповиједа тако, него хоће да их пориче, нека буде анатема, по наредби, која је већ издана од речених Светих и блажених Отаца, и из именика христјанскога, као туђин, нека буде искључен и избачен. Јер ми, према ономе што је прије установљено, са свијем смо пресудили, да се ништа нити добавља, нити одузимље, пак иначе нијесмо никојим начином ни могли установити.“ (1. канон Трул. Саб.)

Могућност о којој ми говоримо, је могућност начина прекида општења и изрицања анатеме против римокатолика.

РИМОКАТОЛИЧКО КРШТЕЊЕ ПО СЕБИ

Да ли римокатолици у оквиру своје организације имају истинито крштење? Ово би се питање могло и другачије исказати. Да ли римокатолици, будући да су отпали од апостолске власти и прејемства, могу саопштавати благодат крштења? Или, да ли човек, „крштен“ од римокатолика, према значају свете тајне крштења, јесте члан Цркве, који се може причешћавати осталим светим тајнама Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве православне?

Питање јеретичког крштења није ново питање. Оно се кроз историју Цркве често постављало. Поставља се и данас. На њега се најчешће одговара позивом на свете догмате Цркве. Дубоко поштујући догмате, ми ћемо, у настојању да потврдимо, или оповргнемо, различита њихова тумачења, поћи од свештених канона, као законског израза светих догмата.

„Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? или какав дијел има вјерни са невјерником?“ (46. канон Ап.)

Црква осуђује признавање крштење или евхаристију јеретика од стране православног епископа, или презвитера. У лицима која канон спомиње (епископ, или презвитер) као оне који не смеју да признају јеретичко крштење или евхаристију већ наслућујемо које радње канон има у виду кад каже: „који призна“. Сходно своме чину у клиру епископ и презвитер, за разлику од других клирика, имају власт да редовно крсте и свршавају евхаристију. Ово и сам канон подвлачи у своме тексту. Признавање које канон осуђује везано је за вршење ових власти. Други клирици (нпр. ђакон) могу кроз разговор изнети став да је јеретичко крштење истинито, али то признање није овим каноном осуђено. Треба уочити да канон не одваја зарезом крштење од евхаристије, што указује на то да канон не чини суштинско одвајање ове две свете тајне, него их посматра у њиховој односној пуноћи. Признање крштења или Жртве, које овај канон осуђује, јесте сваки акт светотајинског општења, а посебно евхаристијског (и с тим у вези крштењског) општења са јеретицима. У суштини, канон одредбом не допушта да се светиња Цркве меша са несветим, или боље рећи, са оскврњеним. То потврђује и поука канона: „Како се слаже Христос с велијаром?“. Како се слаже Црква, – крштење и литургија – Тело Христово, с нечастивим јеретицима и њиховим злословљима.

Будући да канон осуђује црквено (светотајинско) општење с јеретицима, и ту осуду изриче речима: „Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика“, то је јасно да канон не признаје крштење јеретика, и то без икакве разлике међу њима.

Још одређенији је 47. канон Апостолски. Он не посматра крштење у вези са евхаристијом, тј. жртвом.

„Епископ, или презвитер, ако изнова крсти онога, који у истини има крштење, или ако не крсти онога, који је од нечастивих био оскврњен, нека се свргне; јер се наругао крсту и смрти Господњој и није разликовао праве свештенике од лажних свештеника.“ (47. канон Ап.)

Канон изреком забрањује крштавање човека, који несумњиво „у истини има крштење“, и некрштавање човека, „који је од нечастивих био оскврњен“. Овим, канон прави разлику између православног, црквеног крштења, и оскврнућа од стране нечастивих, које ти нечастиви зову крштењем. Суштина разлике јесте у томе да спречи да се оскврнуће призна за крштење, или да се крштење сматра за оскврнуће. Уколико би се оскврнуће признало за крштење, дошло би до светотајинског општења са јеретиком, јер би јеретик у том случају имао слободан приступ жртви, што забрањује 46. канон Апостолски. Канон то назива – ругање крсту и смрти Господњој.

Разлику између крштења у истини, и оскврнућа од стране нечастивих, канон доводи у директну везу са разликом између правих и лажних свештеника. Неразликовање правих од лажних свештеника, води неразликовању крштења у истини, од оскврнућа од стране нечастивих. Ова паралела открива да крштење у истини, јесте само оно крштење које се добија кроз праве свештенике (или праве верне, ако је световњачко крштење у питању, в. 68. канон Ап.). Назив „крштење у истини“ и речена веза између тог крштења, и правог свештеника, указује на то шта чини крштење истинитим и свештеника правим; те шта чини култ лажног свештеника оскврнућем, свештеника лажним и нечастивим. То је Истина, која се пројављује кроз једину истиниту веру, и вероисповедање. А то управо одређује већ поменута одредба 2. канона VII Васељенског Сабора о правом познавању Богопреданих речи и Књига, као суштини свештене јерархије. Отпадање од ових, спасоносних речи и науке, поништава не само власт (као што смо видели), него и благодат. Стога јеретички назови свештеник јесте лажан и нечастив, и стога он и не може да крсти, већ може само још више да скврни. Као што вера води спасењу, невера води пропасти.

Као и 46. тако и 47. канон Апостолски одриче сваку благодат јеретичким организацијама, без икакве разлике међу њима. Ако се организацији одрекне признање крштења, жртве, молитве, свештенства… одриче јој се свака благодат:

„Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља, него ли благослови.“ (32. канон Лаод. Саб.)

Овај канон, такође, не прави разлику између јеретика, него као говорећи за све јереси, каже: „Не треба примати јеретичких благослова“. Множина, којом се каже: јеретичких благослова, указује на то да сви благослови, сва давања освећења, која дају јеретици, јесу злословља. Отуда се реч: „Не треба“ не може схватити у саветујућем, него у заповедном значењу. Сви јеретички благослови јесу злословља, скврне, па тако и крштење, што је потврда 46. и 47. и других канона апостолских и Отачких.

Отпавши од апостолске власти, јеретици су отпали и од могућности да буду посредници Божије благодати.

„…Није упутно, да благосиља другога онај, који мора своје ране да лијечи; а благосиљање је давање освећења; па који тога нема због прекршаја, учињена из незнања, како ће га другоме давати…“ (27. канон Вас. Вел.)

Свети Василије Велики каже да се освећење, тј. могућност да дотични буде посредник Божије благодати, или, боље речено, свештеничка благодат, губи због преступа (ступање у неправилан брак) учињеног из незнања. Сами факт преступа отклања освећење од дотичног, и без учешћа његове воље, пошто је из незнања. А када се изгуби освећење, како ли се исто, изгубљено будући, може другоме пружати?

Ако је тако са неким преступима, како ли је тек са јереси? Јер, јеретик је отпао вољним преступањем од вере, која је суштина свештене јерархије (2. канон VII Вас. Саб.), и тиме се отцепио од апостолског прејемства, дакле од Цркве, и шта више, још упорно стоји у своме преступу, тј. јереси (ми разматрамо „крштење“ у јеретичким организацијама, а не о пријему, тј. покајању јеретика, у Цркви).

„…Јер је почетак раздјељења био услијед раскола; тако да они који су одступили од Цркве, нијесу више имали на себи благодати Духа Светога, јер је саопћење исте код њих престало услијед тога, што се прекинуло прејемство. И они, који су се први одијелили, имали су Отачаско рукоположење, и кроз то што су на њих руке положене биле, они су имали благодат духовну; али пошто су се отцјепили, поставши свјетовњаци, нијесу већ имали власти ни да крсте, ни да рукополажу; нити су могли саопћити другима благодат духа Светога од које су сами отпали…“ (1. канон Вас. Вел.)

Свети Василије Велики овде разматра раскол и то у моменту његовог настанка. Тај настанак раскола (према 6. канону II Вас. Саб. расколи се броје у јереси) Светитељ означава речима „одступили“, „одјелили“, и „отцијепили“. Одступање од Цркве, код расколника, повлачи собом прекид апостолског прејемства, што узрокује губитак благодати Духа Светога. Тиме, они који су се први одијелили изгубили су оно што су стекли рукоположењем, а то је удео у епископству. Од тога отцјепљеии, они су изгубили и право и могућност да даља рукополажу, или да крсте. Отуда:

„Епископ, или презвитер, или ђакон, који прими од кога друго рукоположење, нека се свргне, и он и онај, који га је рукоположио; осим ако се докаже, да од јеретика има рукоположење. Јер, који су од такових крштени, или рукоположени, не могу бити ни вјерни, ни клирици.“ (68. канон Ап.)

Канон не прави разлику између јереси, него их употребом множине у изразу „јеретика“ експлицитно све обухвата. Из тумачења 1. канона Светога Василија Великога видимо разлог томе да јеретик (било који) не може крстити (тако да ако неки православни свештеник крсти ма кога јеретика неће сагласно 47. канону Ап. бити осуђен), нити рукополагати и тиме предавати Божије наслеђе у оквиру своје јеретичке организације наредним генерацијама. Отуда следи закључак да су јеретичке организације сасвим безблагодатне.

Римокатоличка назови црква јесте јеретичка организација, чија је јерес Саборним разбором осуђена, те су они одступили, одјелили се, и отцијепили се од благодати. Сасвим је, дакле, јасно да римокатолици у оквиру своје организације немају спасоносно крштење.

НАЧИН ПРИМАЊА РИМОКАТОЛИЧКИХ ЈЕРЕТИКА КАДА СЕ ОБРАЋАЈУ ЦРКВИ

Канони забрањују признавање јеретичког крштења, за које се каже да је скврна (47. канон Ап.). Међутим, од термина „признавање јеретичког крштења треба разликовати термин „признавање крштења из јеретика“, који понекад скраћено, али у јасном контексту, Свети Оци користе као „признавање крштења“. Сам исказ „признавање крштења из јеретика“ указује на то да се не врши признавање крштења унутар јеретичких организација (тзв. признавање јеретичког крштења), него да се признавање врши приликом обраћања неког јеретика Цркви. Наиме, тада Црква томе човеку, који се обраћа из неке од јереси (не свих), признаје, опет не крштење – јер га нема – него спољашњу радњу, трократно погружење, на тај начин што миропомазањем испуњава благодаћу речено погружење, које је човек добио у јеретичкој организацији, и оно што је по себи унутрашња садржина – оскврнуће, претвара, освећује у светост. Очигледно, услов признавања крштења из јеретика јесте обраћање јеретика Цркви, његов улазак у Цркву.

Проблем начина примања јеретика када се обраћају Цркви је стар колико и јереси. Нарочито се проблем заоштрио у III веку. Спор је настао између Цркава Истока и Африканске Цркве, с једне, и Римске Цркве, с друге стране. Свети Оци Истока и Африке су примали јеретике обраћенике као и незнабошце – крштењем, сматрајући их изван Цркве. Римски епископи су јеретике сматрали као у Цркви, али од ње одељени грехом па су их примали као и све покајнике, умилостивљењем. Спор је добио нежељени ток, и директног расплета није било, због новог таласа гоњења Цркве. У току тога спора држани су многи Сабори. Најзнаменитији је одржан у Картагени под председништвом Светога Кипријана Картагенског, где је донето правило (канон) да се сви јеретици обраћеници имају крстити, Сабор је одржан 251. године.

Ово је доцније Црква препознала као истинити израз свог учења да јеретици не припадају Цркви, да немају крштење у истини, и да нико неће, према томе, бити осуђен ако крсти, и на тај начин прими јеретика у Цркву. Наравно, овде важи исто оно што су истицали и Оци Истока и Африке, наиме, да уколико се ради о таквом јеретику-апостати, који има црквено крштење, па је отпао у јерес, и дошавши себи, жели с покајањем да се врати Цркви, такав не сме бити крштен, јер већ има крштење у истини, него има бити умилостивљен. Препознавање истине у канону Африканског, Картагенског Сабора из 251. године учињено је на Трулском Сабору. Између многих Сабора и канона, овај Васељенски Сабор истинитим проглашава канон Картагенског Сабора из 251. године речима;

„…Печатом засвједочавамо и сва остала правила, која су изложена од Светих и Блажених Отаца наших, наиме: … … исто тако и правило, које је издано Кипријаном, бившим архиепископом Африканске земље и мучеником, и Сабором, који је при њему држан, и које се је у мјестима споменутих предстојника, и само код њих, по преданом им обичају, чувало. …“ (2. канон Трул. Саб.)

Канон „печатом засвједочава“ истинитим правило да се сви јеретици, без разлике, на порекло, тј. на врсту јереси, имају крштењем примати у Цркву, али обичај настао на основу тога правила, тј. његову обавезност опредељује само на Африканску Дијецезу. Ова опредељеност обвезности на једну Дијецезу не умањује истинитост истога правила, као да је оно истинито само у „мјестима споменутих (Африканских) предстојника“, док у другим местима оно није истинито. Истина, коју то правило изражава, јесте управо она истина, коју смо запазили већ изражену у одредби 47. канона Ап. Наиме, јеретици, сви без разлике, јесу оскврњени властитим крштењем, те да би били примљени у Цркву (ако од раније немају крштење у истини) морају бити крштени, а супротно поступање Црква осуђује. Овај, 47. канон Ап. нема ограничења обвезности на нека само места, него је он обавезујући за све епископе и презвитере, у свој Цркви, по свој земљи. Зашто се онда Оци Трулскога Сабора одлучише да ограниче обвезност правилу, којему признају општу истинитост, будући да је у потпуноме сагласју са општеобвезним 47. каноном Ап.?

Одговор се налази у признавању истинитости, и обвезности других канона (8. и 19. канон I Вас. Саб.; 7. канон II Вас. Саб.; 1. и 47. канон Василија Великог, и др.), допуњених 95. каноном самог Трулскога Сабора. Заправо, ово опредељивање обвезности реченог правила на саму Африканску Дијецезу, уз признање истинитости тога правила, и обичаја и предања, представља одређивање односа тога правила, обичаја и предања, према наведеним, другим канонима, обичајима и предањима, у погледу начина примања јеретика у Цркву. Да би смо то поједноставили, истакнимо да нема тога канона, који доводи у сумњу истину да јеретици, без разлике, немају крштење у истини. Али опет, постоје неки (наведени) канони, који не признавајући крштење јеретика, признавају крштење из јеретика, и обраћање јеретика (ако нису од раније крштени у истини) приликом примања у Цркву не крсте, него по утврђеном обреду их примају миропомазањем, али не све без разлике, него само неке, из неких јереси. Ови начини примања јеретика у Цркву, јесу потпуно незаконити, ако се не одреди обвезност правила, обичаја и предања Африканске Цркве[2] на њену само област. Тиме се (одређивањем области обвезности) проглашава истинитост дотичног правила (и тако се, индиректно решава спор из III века у корист епископа Истока и Африке), али и истинитост (благодатност) миропомазања као начина примања неких само јеретика у Цркву. Географски гледано, раширенији је обичај примања у Цркву миропомазањем неких само јеретика (остали се и даље примају крштавањем), те се може учинити да тај обичај сужава вредност обичаја Африканске Цркве!

Одређивањем обвезности Африканског правила, створен је простор за канонски обичај примања неких јеретика из неких јереси миропомазањем. Створен је простор за разликовање Јереси, што је (у смислу крштења) искључено Африканским правилом. Па ипак, премда у том простору важи обвезност примања одређених јереси у Цркву миропомазањем, епископ, или презвитер, који би (у том про- стору) примио крштењем некога, из јереси, која је каноном одређена као јерес из које се може примити миропомазањем, не би био осуђен, јер би поступао у складу са 47. каноном Ап. Али, ако би неки презвитер, или чак и епископ Африканске Цркве примио миропомазањем јеретика, који би се у другим Црквама канонски могао примити миропомазањем, био би достојан осуде, јер ти канони немаjу важност у областима Африканске Цркве, јер у тим областима обавезно је по 2. канону Трулскога Сабора речено правило. Овиме се открива и смисао и карактер обвезности канона који допуштају примање из неких јереси миропомазањем, који се састоји у могућности да се „призна крштење из јеретика“ у неким случајевима, а да се не повреди 47. канон Ап.

Наведени канони не сужавају вредност Африканског правила, јер се дотични обичај у конкретном случају (особито кад сам обраћеник то жели) може следити и у областима где то правило нема обвезности (али има истиности!), што у супротном случају представља безакоње, него Африканско правило ослоњено на 47. канон Ап. вредношћу испуњава сву Цркву, а суженом обвезношћу истинствује и допушта канонски обичај у ван-Африканским областима. Овим ставом Црква неотступно сведочи да јеретици (сви) немају крштење, али и да се икономије спасења ради може допустити диспензација у одређеним јересима, и обраћенике из истих примати у Цркву миропомазањем. То се види и из текста канона који опредељују „признање крштења из јеретика“. На пример:

„Који се из јереси обраћају у православље и к броју оних, који се из јеретика спасавају, примамо по слиједећем обреду и обичају: Аријане, и Македонијане, и Саватијане, и Новатијане, и који се називљу Катарима и Лијевима, и Четрнаестодневнике или Тетрадите, и Аполинаристе примамо, пошто представе од себе писмено и анатемизирају сваку јерес, која друкчије учи, него што учи Света Божија, католичанска и апостолска Црква, знаменовавши их, то јест помазавши им најприје светим миром чело, очи, ноздрве, уста и уши, и док их знаменујемо, ка- жемо: Печат дара Духа Светога. Евномијане, пак, који се једним погружењем крсте, и Монтанисте, који се овдије називљу Фригима, и Савелијане, који проповиједају ијопаторство и друга недјела чине, и све остале јереси (јер овдје их има много, особито који дођоше из Галатских страна), све те, кад хоће да се придруже православљу, примамо као јелине, те их први дан Христјанима чинимо, други оглашенима, за тијем трећи их заклињемо трикратним дувањем у лице и у уши, и тада, пошто их поучимо у истинама вјере и настојимо, да дуго у цркви пребивају и слушају Свето Писмо, крстимо их.“ (7. канон II Вас. Саб.)

Канон говори о оним људима (а не јеретичким организацијама), који се из јереси обраћају у православље, и на тај начин се прибројавају онима, који се, избегавши од демонског семена јеретичкога отровнога кукоља, у православљу спасавају. У овом ставу, који и не значи друго, до то да у оквиру јеретичких организација нема спасења, изразом – „из јеретика“ подразумевају се сви јеретици без разлике. Јер се за такве, дакле, јеретике, који одступају од јереси и желе да приступе Цркви, одређује примање по одређеном обреду и обичају. Тек код одређивања тог обреда прави се разлика између обраћеника у зависности од јереси из које се обраћају. Према томе, јеретик (било који), када се обраћа спасења ради Цркви, он бива спасења ради примљен у Цркву! А што се начин тог спасоносног примања разликује у зависности од врсте јереси, нема утицаја на чињеницу да та и та јерес нису спасоносне, нису благодатне, па према томе и да немају крштење у истини. У супротном, неки јеретици из неких јереси би се спасавали унутар јеретика, а не, као што канон каже – „из јеретика“.

Канон законитим сматра само онај обред и обичај примања обраћеника, који се заснива на (само за неке обраћенике из неких јереси) светој тајни миропомазања, или на светој тајни крштења. О примању путем полагања руку у смислу примања покајника за црквене преступе, који имају крштење у истини, али који су били одлучени због преступа, канон ништа не говори, а из поставки одредби канона, где се каже да се обраћеници примају по следећем обреду и причају, при чему се спомињу као следећи (дакле сви) обреди и обичаји миропомазање и крштење, то са сигурношћу можемо закључити да Свети Оци такав обред и обичај, против кога су били Оци Истока и Африке у III веку, а наиме полагањем руку, сматрају незаконитим.

Канон поименице набраја јереси из којих се примају обраћници миропомазањем. Али и таквима поставља претходни услов, да писмено анатемишу сваку јерес, супротну, или неусаглашену учењу Цркве. Какав је смисао овога?

Писмено анатемисање сваке јереси, па и оне, из које дотични долазе (пре свих других јереси – в. 95. канон Трул. Саб.), значи напуштање лажног учења у којему је био и свих лажних учења, како би се дотичноме могла приопштити света тајна миропомазања на спасоносно примање у Цркву. Ово напуштање још значи и иступање из јеретика, тј. из њихове организације засноване на лажном учењу. То још значи и потврду од дотичног да прихвата осуду сваке, а најпре оне јереси, из које потиче, а тиме прихватањем анатема Светих Отаца, прихвата се и учење Светих Отаца, тј. Цркве! Све ово значи да када се дотични прима из неке одређене јереси, тј. јеретичке организације миропомазањем, тиме се не признаје крштење саме те организације, већ се прима човек који је иступио из такве организације и лажног учења, посебним начином – миропомазањем. Тако је од самог чина приопштавања благодати Светога Духа обраћенику, његова бивша јеретичка организација потпуно искључена, што не би био случај када би се признавало само крштење те организације. И свакако да она мора бити искључена, да би било могуће Светоме Духу да оскврнуће „крштења“ јеретичке организације, очисти и испуни потпуном благодаћу кроз свету тајну миропомазања. Стога, ако обраћеник, из било ког разлога, не би анатемисао јереси, и, дакле, одступио од јеретичке организације, не би могао бити примљен миропомазањем, без обзира на то што је јерес из које се обраћа одређена као јерес из које се може примити миропомазањем. У том случају би дотични био примљен крштавањем, према описаном поступку. То значи да одређивање неке јереси као јереси из које се може примити у Цркву миропомазањем, не значи да се крштавање које ти јеретици дају одређује као истинито, јер би у сваком случају (анатемисао обраћеник јереси или не) постојао само један начин његовог примања у Цркву – миропомазањем. Тада би крштавање тога било крштавање онога који има у истини крштење, што осуђује 47. канон Ап. И ово придодајемо ранијем закључку о смислу и карактеру обвезности канона који одређује миропомазање као начин примања из неких јереси.

Када би одређивање неке јереси као јереси из које се може примати у Цркву миропомазањем, значило и одређивање да је крштавање, које ти јеретици дају, крштење у истини, тада би одредба о претходном писменом анатемисању сваке јереси, била бесмислица!

Канон поименице одређује из којих се јереси обраћеници примају миропомазањем, по представљању писмене анатеме сваке јереси. То су: Аријани, Македонијани, Саватијани, Новатијани, Катари, Тетрадити и Аполинаристи. У тексту канона нема ничег што би упућивало на то да списак није коначан (разуме се, између јереси које су у доба II Васељенског Сабора постојале). Канон набраја и јереси из којих се обраћеници примају крштавањем. То су: Евномијани, Монтанисти и Савелијани. Овај збир није коначан, јер се у продужетку каже: „и све остале јереси“. Канон влашћу Васељенског Сабора коначно врши разликовање између јереси у погледу начина примања обраћеника у Цркву, и то у погледу оних јереси које су код Цркава изазивале забуну, и сасвим опречне обичаје и обреде примања. Потребу да Васељенски Сабор донесе коначан суд о томе, и стави тачку на полемике, истакао је Свети Василије Велики:

„…Према томе, ако је ово повољито, треба сакупити заједно многе епископе, и тада издати правило, да и онај, који то чини, буде ван опасности, а исто и онај, који одговара, да буде заслужан вјере кад о томе одговара.“ (47. канон Вас. Вел.)

Овој потреби одговорили су Оци II Васељенског Сабора. После доношења 7. канона сви предстојници Цркава, и презвитери у ван-Африканским областима, имали су јединствен обичај и обред примања у Цркву обраћеника из различитих јереси, тако да се могло без опасности од осуде 47. канона Ап. поступати, и са пуном вером одговарати на питања о крштењу из појединих јереси.

Да ли то значи да се у време II Васељенског Сабора па све до Трулског Сабора, могло миропомазањем примати у Цркву обраћеника искључиво из побројаних седам јереси (Аријани, Македонијани, Саватијани…), или се могло и из још неких других?

Истакли смо да је смисао и карактер обвезности овог (и других паралелних) канона, могућност примања из неких само јереси путем миропомазања, којој могућности у циљу икономије спасења треба следити кад год је то могуће. У односу на све јереси и крштавање као редован начин примања обраћеника у Цркву, миропомазање као начин примања из само неких јереси се појављује као изузетак од правила. Ту мисао изражава и 7. канон II Васељенског Сабора. Поименице се побројавају јереси из којих се обраћеници примају миропомазањем. Потом се изреком набрајају три јереси, које се од претходних одвајају речицом „пак“ из којих се обраћеници примају редовним начином, крштавањем. За две до три јереси наводи се и разлог немогућности да се из њих примају миропомазањем, а разлог трећој (Монтанисти) налазимо у 1. канону Светога Василија Великога: …“Каквим ће се збиља начином сматрати правилним њихово крштење, кад они крсте у Оца, и Сина, и Монтана, и Прискилу, а управо нијесу ни крштени они, који су крштени у оно, што нам није предано…“. Овај приступ показује да су те три јереси побројане, јер је у неким Црквама било мишљење да би и из њих обраћенике требало примати миропомазањем. Уз те јереси канон изреком, као оне јереси из којих се обраћеници имају примати крштавањем, додаје „и све остале јереси“. Овим се истиче да није примање обраћеника путем крштавања изузетак, а путем миропомазања правило, него да је обратно. Да поменуте три јереси, баш као и све остале, јесу јереси из којих се обраћеници имају примати у Цркву крштавањем, по потпуно описаном претходном обреду. Од ових ,,свих осталих“ изузимају се побројаних седам јереси, из којих се обраћеници примају у Цркву миропомазањем, уколико претходно анатемишу сваку јерес, дакле и своју!

Ако је канон побројао јереси из којих се обраћеници могу примати у Цркву миропомазањем, зашто није побројао и све остале јереси? Одговор се налази у загради, одмах у продужетку истих речи „…(јер овдје их има много, особито који дођоше из Галатских страна)…“, дакле због мноштва постојећих јереси није било могуће, нити је било целисходно набрајати их. Ипак, запажамо дух извесне ограничености у овим речима, који нам даје за право да мислимо како Оци II Васељенског Сабора нису прегледали све јереси, тада постојеће и осуђене, у смислу начина пријема обраћеника из истих. Речи „овдје их има много“, и „из Галатских страна“, упућују на то да је Сабор поред спорних јереси прегледао нарочито оне, које су ухватиле корен на Истоку, а посебно у Галатским странама, одакле многи јеретици дођоше у Цариград. Ову мисао поткрепљујемо тиме што се уочене речи налазе као објашњење речи „и све остале јереси“. Обраћеници из свих осталих јереси, па и оних непрегледаних у поменутом смислу примају се крштавањем по реченом обреду.

Али ово даје за право Црквама да уколико нађу за богоугодно, између непрегледаних јереси од стране II Васељенског Сабора у поменутом смислу, као и новонасталих јереси, издвоје влашћу својих Сабора, и друге јереси, из којих се обраћеници могу примати у Цркву миропомазањем уз претходно анатемисање јереси.

Два се питања могу поставити при разматрању овог права Цркава. Питање мерила, по којима се Цркве равнају при издвајању јереси; и питање односа обвезности локалних одлука (одлука самосталних Цркава) међусобно, и према (целокупној) Васељенској Цркви.

Питање мерила се намеће већ из самог постојања 7. канона II Васељенског Сабора. Ако је Црква издвојила од прегледаних само седам јереси, из којих се обраћеници могу примати обредом миропомазања на основу анатемисања јереси у писменој форми, а три (уз све остале) изричито искључила из ове могућности, тада је јасно, да постоје услови које јереси морају да задовоље, да би било могуће удовољити начелу икономије спасења, и дотичним јересима „при- знати крштење из јеретика“. Јер, исто начело икономије је нагнало Оце да разматрају нпр. Аријанце и Монтанисте, па је Аријанцима „признато крштење из јеретика“, а Монтанистима није. Оно што јеретици зову крштењем (тј. безблагодатни, шта више оскврњујући чинови јеретика), што се црквеним миропомазањем испуњава потребном благодаћу Светога Духа, мора бити барем у неком смислу у складу са оним што је Цркви предано, да би могло поднети, понети благодат Светога Духа. У ком то смислу, и у каквом то складу, то је питање поменутог мерила. Можемо закључити да од правилно одабраних мерила (упркос начелу икономије) може зависити истинитост пријема јеретика у Цркву из оних јереси које су локалним Сабором издвојене у групу јереси из којих се обраћеници могу примати у Цркву миропомазањем, на основу писмене анатеме јереси. О овим мерилима ћемо говорити када будемо разматрали могућност „признања крштења из римокатолика“. Сада закључимо да, ако су мерила повезана са истинитошћу пријема, онда би све Цркве морале да се неодступно држе истих мерила, и ту локализама не сме бити.

Питање односа обвезности одлука локалних Сабора међусобно, и према Васељенској Цркви, није толико строго. Сасвим је могуће да једна Црква неку јерес издвоји, и призна крштење из те јереси, те обраћенике из исте прима миропомазањем, а друга Црква исту јерес не издвоји, те обраћенике из исте прима крштавањем. У таквоме случају јавља се шароликост, али она није нужно незаконита. Црква која је издвојила јерес, поштујући мерила, изразила је тиме милост попуштајући и удовољавајући начелу икономије спасења. Црква која није издвојила исту јерес, у погледу исте примењује општи закон изражен у 47. канону Ап. Начин примања обраћеника из јереси у Цркву јесте питање од интереса за сву Васељенску Цркву. Само раздвајање области обвезности правила Африканске Цркве од канона то потврђује. Затим постојање 7. канона II Васељенског Сабора такође то потврђује. Али, карактер обвезности канона, који „признају крштење из Јеретика“, као могућност да се у неким областима, неким само јересима омогући да се обраћеници из истих примају у Цркву миропомазањем, а да се не повреди канонски и догматски принцип изражен у 47. канону Ап. омогућава да локалне Цркве, поштујући одредбе канона (7. канон II Вас. Саб. 95. канон Трул. Саб. и др.) и саме издвајају још неке јереси, којима ће за своју област „признати крштење“ и јеретике из тих јереси примати миропомазањем. Какав је тада смисао одредаба канона васељенског карактера, и самог проблема као проблема од васељенског значаја, проблема границе Цркве, ако и аутокефалне Цркве могу доносити одлуке, и тиме и саме вршити разбор између јереси, од Васељенског Сабора непрегледаних или новонасталих?

Саборско разматрање јереси, и одлучивање да се нека јерес изузме од општег правила, те да се обраћеници из исте могу, на подручју тога Сабора, примати миропомазањем, увек јесте могућност којој се следи. Васељенски Сабор је разабрао неке јереси, и кроз то узаконио мерила на основу којих се може истинито издвојити и неке од других јереси. Одлука Васељенског Сабора се односи на подручје целе Цркве, изузев, посебном одлуком такође Васељенског Сабора, Африканске Цркве. Сабори аутокефалних Цркава, јесу саборног карактера, и док су у одлукама јединствени са одлуком Васељенског Сабора, што значи, док су саборни свим осталим Саборима аутокефалних Цркава, и њихове одлуке су донете јединственом влашћу, Јединствене Цркве, али имају важност само на подручју дотичних Сабора. Стога, уколико једна Црква издвоји и „призна крштење из те јереси“, а друга у погледу исте јереси не одлучи ништа, и у погледу обраћеника из исте јереси настави да примењује опште правило (47. канон Ап.) и прима их крштавањем, нема незаконитости уколико се Црква која је издвојила јерес, при томе држала мерила Васељенског Сабора.

Управо с тога да би се постигло то унутрашње јединство мерила Свети Василије Велики и тражи од Васељенског Сабора да донесе правило, особито кад се има у виду да у свом првом канону каже да није крштен, онај који је крштен у оно што нам није предано. Говорећи „да није крштен“ Светитељ подразумева само оно што се од јеретичког крштавања „признаје“.

Интересантно је, да је Африканска Црква, иако изузета од канонског обичаја примања јеретика путем миропомазања, сама одлучила да донатисте који се обраћају Цркви прима миропомазањем. Ова одлука је претходила Трулском Сабору, па ипак исти Сабор је признао правило Африканске Цркве, по коме се сви јеретици без разлике имају примати крштавањем. Ово сведочи да је Сабор Африканске аутокефалне Цркве у потпуној власти да издваја јереси и „призна крштење из истих јеретика“, на први поглед противно својој општој одлуци, и одлуци Васељенског Сабора, којом се оснажује та општа одлука, и упркос томе што је та општа одлука Васељенским Сабором донета као ограничење одлуке (95. канона Трул. Саб.) Васељенског Сабора, општег карактера. Да би се ово разумело мора се увек имати у виду да је изузимање неких Јеретика од општег начина примања у Цркву путем крштавања могућност да се исти обраћеници приме миропомазањем, а да се не потпадне под осуду општег правила.

Епископ мимо свога Сабора не може по својој увиђавности издвајати јереси, и јеретике обраћенике из истих примати путем миропомазања. Ово с тога што 47. канон Ап. осуђује епископа, или презвитера, који не крсти онога, који је од нечастивих оскрвљен. Епископ који би самостално „признао крштење из неких јеретика“ тиме би се огрешио о наведени канон. Епископ појединац нема власти да сам разабира и осуђује као јерес поједино учење, већ он то чини искључиво саборно са свима епископима у оквиру свога Сабора, па зато он не може имати ни право да самостално одлучује о признавању крштења из неких Јеретика. Дакле без одлуке Сабора аутокефалне Цркве, којом се издваја нека јерес да се обраћеници из исте примају путем миропомазања, уколико то није одлучено Васељенским Сабором, у погледу тих јеретика примењује се крштавање као начин примања у Цркву.

Видели смо да 7. канон II Васељенског Сабора у изразу има искључивости. Поред седам побројаних јереси, као да се ниједна друга не издваја у смислу да се обраћеници примају миропомазањем, као да се из „свих осталих јереси“ обраћеници имају примати у Цркву крштавањем. Тек у духу канона смо пронашли право и Сабора аутокефалних Цркава да издвајају и друге, непрегледане јереси, или оне новонастале.

…„Тако исто и Манихеје, и Валентинијане, и Маркионите и који из сличних јереси прелазе, примајући их као јелине, изнова их крстимо. А Несторијани, и Евтинијани, и Северијани из источних јереси, треба да поднесу писмено и да анатеми предаду своју јерес, а исто и Несторија, и Евтихија, и Диоскора, и Севера, и остале поглавице такових јереси и оне, који исто мисле као и они, и све споменуте јереси, и тада тек нека постану учесници светог опћења.“ (95. канон Трул. Саб.)

Оци Трулскога (VI Васељенског) Сабора 95. каноном избегавају искључивост у изразу и отворено исказују да они, следећи дух 7. канона II Васељенског Сабора, поред побројаних јереси, из којих се обраћеници не морају примати крштавањем, примају истим начином“ и из сличних јереси“. Иста одредба стоји и после набрајања оних јереси из којих се обраћеници примају крштавањем. Јасно је да ће разбор по принципу сличности вршити Сабори аутокефалних Цркава. Принцип сличности указује у првом реду на то да „остале јереси“ морају бити уже или шире варијације побројаних јереси. И то заправо и није нешто ново.

„Енкракити, Сакофори и Апотактити подлеже истоме суду, као и Новатијани; јер је о некима и правило издано премда и различно, дочим о другима није ништа казано. Ми уосталом на једнакоме темељу такове изнова крстимо; и премда код вас због неког особитог разлога забрањено је крштење по други пут, као што је и код Римљана, наш свакако темељ нека важи, јер њихова је јерес, као неки млаз Маркиониста, пошто осуђују брак, одвраћају се од вина и Божије створење казују да је погано, те зато их не примамо у Цркву, док се не крсте нашим крштењем. Јер нека не кажу: Ми смо крштени у (име) Оца, и Сина, и Светога Духа, који слично Маркиону и другим јересима сматрају Бога да је творац зла…“ (47. канон Вас. Вел.)

На основу принципа сличности, уочавајући да је нека јерес „млаз“ друге, Свети Василије Велики је разабирао јереси. Али је ипак, у наставку (раније смо га навели) истакао да о свему, па и о сличности између јереси, суд треба да донесе Сабор, да би појединци епископи примали обраћенике без бојазни од осуде, и да би упитани могао да вером пружи одговор на питање о начину примања обраћеника из појединих јереси.

Свети Василије Велики у 47. канону каже: – и премда код вас (у Иконији, прим. аут.) због неког особитог разлога забрањено је крштење по други пут, као што је и код Римљана, наш свакако темељ нека важи. Из неког разлога „особитога“ (Светитељ или не зна за тај разлог, или је зачуђен њиме и обичајем) у Иконијској Цркви је било забрањено поновно, тј. изнова крштење. Овде се не мисли на забрану крштења онога, који у истини има крштење, јер је то општа забрана по 47. канону Ап. Овде, у Иконији је било забрањено примати у Цркву неке (или све?) јеретике крштавањем, тако да се одлуци о издвајању тих јереси давао императиван значај. И не само то, него су се обраћеници из истих примали као у Риму, полагањем руку и опраштањем греха, на основу анатемисања јереси. Овим начином, јеретицима се признавало само крштење (што је осуђено 46. и 47. каноном Ап.), а не тек „крштење из јеретика“. Уосталом, и израз „крштење по други пут“ Светитељ као да је позајмио од римских епископа III века, који су хтели истим да оправдају овај обичај. Тај израз говори да Светитељ не одобрава забрану која је била у Иконији. „Наш свакако темељ (тј. крштавање) нека важи“ – ове речи само потврђују Светитељево неодобравање обичаја. Императиван значај забране крштавања јеретика у потпуности негира општу одредбу 47. канона Ап. о свргнућу онога, који не крсти од нечастивих (јеретика уопште) оскврњенога.

Канони који издвајају поједине јереси (в. 7. канон II Вас. Саб. и 95. канон Трул. Саб.) не садржавају санкцију за онога епископа, који би крстио обраћеника из Аријанства нпр., као ни за онога, који би миропомазао обраћеника из Монтаниста нпр. Овај други епископ би био свргнут, али не због преступа речених канона, већ због преступа 47. канона Ап. јер се ти канони испољавају као потврда, и као продужетак 47. канона Ап. Из истог разлога, епископ који крсти обраћеника из Аријанства неће бити осуђен, као што неће бити осуђен ако га миропомаже, јер је то канонима омогућено. Дакле, речени канони ниуколико немају императиван значај! Уколико би имали такав значај, тј. уколико би забрањивали крштавање обраћеника из изузетних јереси, били би противни општем 47. канону Ап. коме се по природи његовој, као одредника чврсте границе Цркве, не може противити ни у посебним случајевима.

—————————————————————————-
[1] У том смислу нестрпљиво очекујемо објашњење архијереја Цариградске Патријаршије за једнострано укидање анатеме против римокатолика при њиховом остајању у своме јеретичкоме назови учењу.
[2] Истовремена обвезност на истом простору канонских обичаја примања миропомазањем неких јеретика, и обичаја по правилу Африканске Цркве, тј. крштавањем, искључена је.

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ