Подсећање: Срби на Косову и Метохији и даље угрожени

ГЛАСНИК КиМ број 145, 23. јануар 2003. године

АЛБАНСКИ ЕКСТРЕМИСТИ БАЦИЛИ ДВЕ РУЧНЕ ГРАНАТЕ НА СРПСКУ КУЋУ КОД ОБИЛИЋА

 Грачаница, 20. јануар 2003. год

Ураним јутарњим часовима, око 01.00, албански екстремисти бацили су две ручне гранате на кућу Славише Вукадиновића у селу Јањине Воде, пет километара западно од Обилића. У тренутку напада у кући Вукадиновића било је 7 чланова породице, од тога четворо малолетне деце. Иако у нападу нико није повређен причињена је материјална штета.

Овим најновијим нападом у селу Јањине воде настављена је серија оружаних напада чији је циљ протеривање преосталих Срба у селима западно од Обилића. Српско становништво овог краја је видно узнемирено овим нападом и чињеницом да више нико није у стању да их заштити од терора албанских екстремиста.

Епархија рашко-призренска најоштрије осуђује овај терористички напад и апелује на органе УНМИК-а и КФОР-а да пронађу починиоце и изведу их пред суд.

Церница, мултиетничко село на Космету, испит и за међународну заједницу

УГРОЖЕНИ И ЖИВОТ И ОПСТАНАК

Државни органи ће све учинити да се реше безбедносни проблеми у мултиетничком селу Церница, крај Гњилана, на Косову. Употребићу лични ауторитет и везе да се проблеми Цернице што пре реше. Ово је делегацији Цернице рекао и обећао председник СРЈ др Војислав Коштуница.

– Постараћу се да посланичка група коалиције „Повратак“ у услове за повратак у Скупштину Косова постави и решење проблема села Цернице. Преко Координационог центра и у сарадњи са УНМИК-ом решићемо проблем школске зграде, безбедног одласка деце у школу, проблем амбуланте и материјалне помоћи житељима села – рекао је недавно у обраћању делегацији Церничана др Небојша Човић, председник Координационог центра за Космет и потпредседник Владе Србије.

Србе и даље убијају

Шта су били повод и разлог доласка делегације села Цернице у Београд?

– Повод за долазак наше делегације јесте убиство Трајана Трифуновића, које се догодило 22. децембра прошле године. То је шеста жртва албанских терориста од доласка УНМИК-а и Кфора. У периоду од три и по године било је тринаест бомбашких напада на српске куће у Церници. У њима је тешко рањено 30 Срба. Свакодневне провокације и насиља сваке врсте се настављају. Албански екстремисти и терористи све чине да наш и иначе тежак живот овде постане неподношљив – каже Коста Димић, председник српске заједнице у Церници.

Готово је бесмислено, по речима Миливоја Нишића, да се у Церници говори о људским правима Срба, будући да им се, на различите начине, угрожавају живот и опстанак. Поред тога што су екстремисти пуцали у Србе и на њихове куће бацали бомбе, они су постављали мине и експлозивне направе у српске њиве. Наиме, прошлог пролећа Срби су обрадили своје њиве и засејали усеве, а у септембру су Албанци у њих поставили мине. Срби нису могли да сакупе летину. „Од чега да се хранимо?“, упитао је Миливоје Нишић.

Најгоре је, по речима Трајана Костића, што малишани у Церници немају детињство као остала деца у свету. Живе у страху, немају миран сан, до школе их Косовска полиција вози у блиндираним возилима.

Ако падне Церница, Срби губе Космет

Иако је на Космет дошла мировна мисија УН, у Церници се, по речима Миливоја Нишића, води својеврстан локални рат. Срби голим рукама бране свој опстанак, а албански терористи и екстремисти оружјем и насиљем присиљавају их на одлазак „Ми смо им поручили да могу све да нас побију, али одавде нећемо отићи!“, каже Миливоје Нишић.

Очи Србије, али и УНМИК-а и Уједињених нација, по речима Трајана Костића, морају да буду упрте у Церницу. Није реч само о судбини три стотине Срба. Церница је симбол мултиетничности Космета и његове будућности. Ако „падне“ Церница, односно уколико се из ње иселе преостали Срби пред налетом албанских екстремиста и терориста, „пашће“ и цео Космет. Неће, како каже Костић, бити изгубљен само за Србију. Пропашће мировна мисија Уједињених нација. Церница је место где се морају зауставити терор и насиље, одбранити мултиетнички, нормалан и слободан живот на Космету.

Наводно, по речима Косте Димића, УНМИК „постиже“ успехе у побољшању општег безбедносног стања. „Какво ли је то побољшање стања кад Србе и даље убијају терористи?“, пита се Димић.

Важно је, како објашњава др Милорад Тодоровић, медуминистарски координатор за повратак у Влади Косова, а родом из Цернице, како ради судство на Космету. Кад се догоди убиство или неки други злочин, обично се ухапсе они Албанци који злочин нису починили. На тај начин даје се могућност правим злочинцима да побегну или да се сакрију. Ако се, пак, ухапси прави кривац, онда се нађу начин и да се он ослободи или побегне из затвора, па макар се он звао и Бондстил, или да се униште докази о злочину. Тако су после годину дана суђења у Гњилану, против осумњиченог Албанца који је бацио бомбу на српску кућу у Церници и том приликом усмртио четворогодишњег дечака, из суда, како каже др Тодоровић, на волшебан начин украдена документа и докази?! Злочинци се морају кажњавати, каже др Тодоровић, уколико се настоји да се терор и насиље зауставе, ако се жели да се нормално живи. Ту се подједнако мисли и на Србе и на Албанце.

Ако се, сматрају чланови делегације Цернице, у овом селу не створе безбедносни услови за нормалан живот Срба, неће их бити ни за оне који намеравају да се врате на Космет. Због тога се и тражило да безбедност у Церници буде један од услова за повратак српске посланичке групе у Скупштину Косова. Проблеми Срба морају да се уважавају од Цернице до Скупштине Косова.

Стана Ристић

Одевце код Косовске Каменице

ШКОЛА У ПРИВАТНОЈ КУЋИ

Косовска Каменица, 20. јануара

На седмом километру магистралног пута Бујановац-Гњилане, код Црепане, где је смештен руски контингент Кфора, скретање надесно води до села Одевце, које припада косовскокаменичкој општини.

Неасфалтирани и широки пут, завејан снегом и непроходан за аутомобиле. Крећемо пешице. Са последњег и највишег брда види се неколико старих, сабијених кућица у долу. Около села Рајановце, Божевце, Свети Јован, Беривојце и Ограђе. Само два километра даље је албанско село Муађери.

На опште изненађење, чим смо се појавили вест се прочула, па су се многи окупили. Њих овде ретко ко посећује, можда је и због тога све изгледало тако. Упутили смо се према домаћинству Станка Станковића и тамо затекли Благицу, његову супругу, спрема колаче за крсну славу Светог Јована. Две просторије, то је њихов дом.

– Соба је, видите, сва у пукотинама – показује руком према таваници сувоњави човек, објашњавајући да је ту ставио ћебад због хладноће. – Спавамо у кухињи. Када ми ћерке дођу у госте, немам где да их сместим. Ипак, надамо се да ће држава почетком пролећа почети изградњу нових кућа. Ваљда и наше.

Станко ради као курир у школи у Великом Ропотову. Каже да седам километара препешачи свакодневно. Благица нигде не ради. – Струју нам свакодневно искључују, а телефонске везе су за нас „мисаона именица“ – кажу.

Одевце има само једну продавницу и Основну школу смештену у приватној кући Момчила Васића. Чисте стазе, о којима се брине Момчило, водиле су до другог спрата и самих врата учионице. Музичко васпитање је час који смо на тренутак пре звона прекинули. Горан Стаменковић, учитељ, припремао је ученике за Светог Саву. Мала просторија, од само 16 квадрата, била је загрејана. Седам младих лица гледало нас је испод ока и стидљиво.

– Школа три године ради у приватној кући – прича учитељ. – Раније су деца ишла у школу у Ропотову. Видите оно место – показује кроз прозор – тамо је постављен темељ за нову школу, још пре неколико година, али је све остало на томе. Нема ниједног донатора. Село је мало. У њему има 45 кућа у којима још живе 32 породице. Од следеће године очекујемо више ученика – оптимиста је учитељ. – Било би много боље и за децу и за мене кад бих имао колегу или колегиницу, свеједно. Деца онда не би морала да слушају градиво за сва четири разреда. Ипак, деца су врло интелигентна.

Школа нема спортске терене. Сан сваког ученика је да добију салу за физичко васпитање, мада би се задовољили и малим травнатим тереном. У школи се греју на дрва и користе воду са бунара.

– Од куће носим храну коју ми мама спрема – каже малена Сања Митић, ученица првог разреда. – Понекад купимо нешто и у продавници. Овде нема ужине за ђаке после другог или трећег часа – додаје Сања.

У 16 часова звоно је означило крај последњег часа. Оставили смо ученике и учитеља док је навлачио чизме на ноге – морао је да препешачи четири километра до своје куће.

Мрак се полако спуштао изнад села. На улици ни трага од аутомобила. Наиђосмо на педесетседмогодишњу Стојанку Арсић.

– Људи овде живе од пољопривреде. Тешко је, дете, ако продам мало пасуља или млека на пијаци у Косовској Каменици, преживећемо. Не знам како бисмо, иначе, опстали. Муж не ради нигде. Млекар овамо не долази, а ни аутобус никада овуда није прошао. Доскоро нисмо имали ни пут. Нека организација је помогла, па га мало средише. Ускоро ће посипати пут асфалтом, кажу у селу.

Ова Одевка вели да на лечење иду у село Ранилуг и Ропотово. Немају ни амбуланту. Просечно у свакој кући у селу живи двоје-троје. Махом су старији људи.

– Да има ко да нас помогне, остали бисмо ту где смо. Помажу она села која имају све услове за живот, а нас нико не гледа – завршава разговор Стојанка.

Ј. Васић

Дочек Нове Године

-ДОБРА ДУША-

 Нашао се неко ко воли децу и ко се сетио малишана са Косова и Метохије па је ето приредио једнодневни новогодишњи излет, ручак, доделу пакетића уз изванредан програм достојан Доброј Души.

Требало је видети 52 озарена дечја лица, смех који се орио целом салом при појави Глупог августа и Божић Бате.

Деца су уживала у игри и за трен им је прошло време у радости и весељу. А кад се приближио час повратка сви су у глас рекли, зар већ назад.

Али то није све. Наш драги дародавац омогућио нам је да за Св. Саву пошаљемо 215 пакетића за децу Ораховца и Велике Хоче, 12 за болесну децу, 16 за Грачаницу и 30 за Гораждевац а остатак за децу по колективним смештајима широм Србије.

Наши малишани при доласку поздравили су домаћина песмом, Христе Боже Наш. Рецитацијом Имао сам, а пред ручак су углас прочитали Оче Наш.

Одбор за хуманитарну и медицинску помоћ Глас Косова и Метохије

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ